Мило Ломпар: Постигли смо јединство на идеји националне издаје

Као што jе неугодно посматрати садашње перjанице либерализма и демократиjе, а сећати се њихових некадашњих комунистичких речи и поступака, тако jе неприjатно слушати шта говоре данашњи носиоци власти, jер их знамо као људе коjи су доскора говорили сасвим супротне ствари – оцењуjе у интервjуу „Печату“ Мило Ломпар, професор Београдског универзитета и писац књиге „Дух самопорицања“ коjа jе наjутицаjниjе овдашње медиjе приморала да поново прибегну чистоj цензури

Посежући и за трећим издањем у само годину дана, српско тржиште показало jе немалу наклоност према књизи „Дух самопорицања“ Мила Ломпара, професора књижевности на Београдском универзитету и председника „Задужбине Милоша Црњанског“. Такав приjем међу ширим читалаштвом стоjи у jасноj супротности са ћутањем наjтиражниjиг и наjгледаниjих гласила, коjа, како jе и сам Ломпар истакао у беседи приликом примања награде „Печат времена“, не нађоше за сходно да о „Духу самопорицања“ обjаве ни реченицу осврта.

Да ли сте овом књигом стекли више противника или поклоника? Како су „Дух самопорицања“ дочекали Ваши сарадници, приjатељи, колеге, студенти?
Један стариjи колега, коjи jе прихватио моjу књигу са симпатиjама, иначе човек медитеранског расположења и поимања историjских и културних ствари, имаjући у виду опште стање jавне свести у нас, са незлобивим осмехом ми jе казао: „До краjа живота ћете плаћати што сте написали ту књигу. Ваши неприjатељи ће се намножити, али ће вас приjатељи – због ње – jош више заволети.“ То се показало као тачно, премда нисам мислио да баш толике авети призивам из понора.
Постао сам предмет различитих политичких и jавних дискриминациjа. Оне понекад нису нимало драматичне. Тако jе „Политика“ – у jануару 2013. године – одбила да обjави jедну реченицу коjом се обавештава jавност да се моjим предавањем о Николи Милошевићу и Хани Арент обележава шест година од смрти Николе Милошевића. Оне каткад имаjу комичан вид. Тако jе „Политика“ – 25. маjа 2013. године – обавестила jавност о одржавању међународног песничког скупа: наведени су сви страни и домаћи учесници, сви организатори, чак и донатори, осим податка – коjи природно постоjи на плакату коjи jе штампао организатор – да сам уводни беседник, jер говорим о Милошу Црњанском.
 

Шта jе сврха тог поступања?
Таквим цензорским поступцима не упућуjе се порука мени, будући да би то била залудна ствар. Таквим начином обавештавања упућуjе се порука онима коjи би могли да следе онаj начин мишљења и борбу за вредности коjе заступам: указуjе им се шта им се може догодити, ако то учине. Они се, дакле, прећутно позиваjу на самоцензуру. Реч jе, при том, о моjим активностима коjе су потпуно неполитичког карактера, jер припадаjу моjим духовним и интелектуалним склоностима. То jе jедан вид дискриминациjе: зато што jоj се не допада моjа политичка ориjентациjа, „Политика“ узима на себе да поништи моjе интелектуално постоjање.
 

Излази ли повремено то поништавање из недраматичних, комичних оквира коjе сте навели?
Има „Политикина“ дискриминациjа и много злоћудниjи вид, jер извире из националне дискриминациjе моjе личности. Тако „Политика“ – 23. маjа 2013. године – обjављуjе текст у коjем ме два пута називаjу „теразиjским Милом“, као што ме посредно именуjу „Црногорцем“. Тиме се сугерише да сам црногорског порекла, jер таква сугестиjа извире из мог имена. Какав jе то начин jавног понашања када о националноj припадности човека закључуjемо на основу његовог имена? Да ли jе – онда – дозвољено именовати неког „теразиjским Леоном“? Или „теразиjским Хрвоjем“? Ако jе дозвољено, зашто таква именовања изостаjу? Као да су она очувана за оне људе коjи су се ангажовали у корист заjедничке државе Србиjе и Црне Горе. Као да jе то њихов првородни грех. Јер, тако никад не именуjу оне становнике Београда коjи су отворено позивали на раздваjање Србиjе и Црне Горе. То значи да jедна идеолошка налепница, коjу jе обзнанио подгорички режим у време референдума, постаjе унутрашњи чинилац политичке дискриминациjе у Србиjи.
 

Коjи jе политички смисао таквог понашања?
Шта нам говори околност да овакав облик jавне дискриминациjе у „Политици“ не побуђуjе никакву пажњу поверенице за заштиту равноправности грађана (Невене Петрушић), коjа jе недавно обjавила како су грађани Србиjе „у великоj мери хомофобични, верски нетолерантни, ксенофобични и показуjу дозу антисемитизма“? Зашто jе – насупрот овоj замуклости – дошло до онолике буке у jавности када jе „Печат“ поменуо „хрватски лоби“ на ТВ „Воjводине“? Одакле оваква асиметриjа? Она значи да jе у квазиевропскоj ориjентациjи наше власти – чиjи jе „Политика“ вечити представник – jавна дискриминациjа усмерена ка представницима националне политичке ориjентациjе. Отуд политичка коректност важи за сваког, осим за ове политичке противнике. Такав начин понашања jе карактеристичан за идеолошки или колониjално подвлашћене средине. Јер, у њима идеолошки или колониjални критериjуми претежу над цивилизациjским и европским стандардима.
 

Како се национално одређуjете?
Човек jе понекад принуђен да пређе праг приватности да би се одбранио од наметнутих простаклука. Као неко ко jе рођен у Београду, коме jе маjка из Багрдана код Јагодине, коме jе отац – рођен у Струги – учио све школе у Београду, као човек коjи носи тако карактеристично „црногорско“ име и презиме, по деди с Цетиња, коjи се као краљевски порезник из Скопља ниjе повукао у Црну Гору него у Чачак и Ћуприjу, где jе – током окупациjе – добио посао и сачувао децу, што никад нисам смео с ума, нити сам Србиjанац, нити сам Црногорац него сам – Србин. И потпуно сам спреман да се – кад за то дође час – под тим именом упишем у националне мањине у Србиjи: интегрално осећање српства нестаjе из наше jавне свести брзином коjа наговештава да таj час ниjе одвише далеко.
 

Где у српскоj историjи препознаjете корене духа самопорицања?
У анализи овог феномена ваља разликовати генезу и структуру. Свакако да jе испрекидано историjско кретање од средњег до новог века утицало на обликовање регионалног схватања света у поjединим културним и државним подручjима коjа jе насељавао српски народ. Одсуство националних институциjа, државних и правних традициjа, спречавало jе, пак, образовање целовите националне свести у новом веку. То би биле неке од чињеница генезе.
Оно што припада савременоj структури коjа оспољава историjске и културне моменте духа самопорицања проистиче из два нововековна момента. То су jугословенство и комунизам. Њихов амалгам представља титоистичко jугословенство. Тек обнављањем оног односа сила и вредности коjе jе – први пут у нас – институционализовало титоистичко jугословенство ће доћи – са становишта западних сила, а можда и са руског становишта – до пожељне конфигурациjе на балканском тлу. Таj процес jе у току: како се он буде приближавао свом исходу, тако ће у jавноj свести долазити до све очигледниjих позитивних превредновања титоистичког наслеђа.
 

Шта jе главни ослонац тог духа: страни утицаj или каква српска бољка?
Иако природа историjских односа почива на међузависности спољашњих и унутрашњих чинилаца, ипак jе – за успостављање поретка коjи очитуjе деjство духа самопорицања – пресудан страни утицаj. За одржавање наметнутог поретка и његово постепено разгранавање, пак, пресудна jе наша традиционална неверица у културу, у пасиван отпор, у борбу речима и духом, у миран протест, у грађанску храброст. Читава jедна палета средстава и поступака стоjи на располагању колониjално и окупационо подвлашћеном народу.

Препознаjете ли лек против те пошасти? Шта мислите да би нам Милош Црњански саветовао – да се убиjемо као jунак његовог „Романа о Лондону“ или да се дамо у сеобе, попут браће Исакович, или нешто треће?
Не видим други лек до стварања предуслова за могући отпор. Човек се тешко мири са оволиким неправдама и несрећама, са толиком немоћи коjа може лако да се преметне у самомржњу. Околност да промене нису на видику, да се може десити да зацари на дуже време jедна колониjално-окупациона свест, изазива код људи плиму разочарања и очаjања. Али, и у мраку понешто видимо: макар пипамо око себе. Отуд jе неопходно да створимо предуслове коjи могу бити од користи: ако не сад, можда некад.
Неопходно jе удруживање у заjедничке комуникационе и организационе форме, од странака до невладиних организациjа, неопходна jе сарадња, зауздавање потпуно себичних порива, солидарност са угроженима. Неопходна jе, дакле, организациjа, коjоj jе потребан морални и jавни ауторитет, спремност на протесте против власти у име људских права Срба, свест о одсуству краткорочних ефеката, истраjност у системски створеном глувилу око српских тема. Толико jе повода око нас.

Шта нас спречава?
Много тога: немогућност да се окупимо око непроблематичног ауторитета, нема човека у кога бисмо имали поверења, недостатак новца, самопроизводња гениjа, општа атмосфера немаштине и безнађа, велики конформизам националне интелигенциjе. Нису то мале слабости. Јер, ма колико да jе стање анархично и хаотично, оно почива на силама коjе га омогућаваjу. У нашоj интелигенциjи постоjи прећутни савез секуларног свештенства и националне интелигенциjе као савез колониjалног и раjетинског менталитета.
Постоjе и сасвим посебна ограничења. У Другоj књизи Сеоба, руски дипломата Волков опомиње Павла Исаковича да jе „општи порок сербски – завист“. Црњански jе посматрао свет дипломатиjе, био jе лишен илузиjа о било коjоj страни света, као што његова реченица извире из дубоког проживљавања нашег националног удеса.

Да ли jе, после прошлогодишње промене власти, Србиjа ближа излечењу или даљем напредовању болести самопорицања? Заслужуjе ли можда данашња власт посебан осврт, књигу посвећену првенствено њима, коjа би, холивудски, могла да носи назив „Дух самопорицања 2“?
Нема разлога за тако нешто. Јер, променила се власт, али се ниjе променио режим. Нисмо успели да постигнемо политичко jединство на идеjи националне одбране, али смо успели да га постигнемо на идеjи националне издаjе. То jе чист триjумф духа самопорицања.

Министарство културе понудило вам jе место директора Народне библиотеке, али сте понуду одбили. Због чега?
Има више разлога. Скромно и уљудно понашање садашњег министра културе веома ми jе симпатично у људском смислу. Његов напор да се образуjе стална поставка историjског музеjа вредан jе хвале и подршке. Таj напор обезвређуjу они коjи не желе да виде како jе та поставка слична поставкама коjе постоjе у Бечу и Берлину. А ако би историjски музеj – са сребрним есцаjгом, столњаком, диjамантима, сабљама, пиштољима, униформама, ордењем – требало да постоjи тамо, зашто да не постоjе овде? Имам и личних приjатеља међу високим политичким намештеницама у Министарству културе. Нисам прихватио понуду, jер сам одлучио да задржим опозициони став према политици владе. Како да постанем функционер по одлуци владе, а да, истовремено, имам опозициони став у односу на њену државну политику? Поврх тога – могли бисмо казати са мало хумора – хтео сам да покажем како постоjи неки „Црногорац“ коjи може да одбиjе да буде директор.

„Дух самопорицања“ пун jе подсећања, попут оне цртице о изjави Латинке Перовић из децембра 1971. да су остале jугословенске републике оправдано забринуте да српски економски успон значи повратак српског хегемонизма. Шта jе Вас лично наjвише изненадило, од свега што сте „ископали“ у припреми књиге?
Околност да се сви проблеми коjи испливаваjу у jавну свест при распаду титоистичке Југославиjе виде као на длану 1971. године. Ако читате тадашњу штампу, уочавате потпуно исту архитектонику и драматургиjу будућег тектонског сукоба. Нису потребни никакви таjни документи да бисте видели у каквом се фуриозном и распадаjућем ритму ствари одвиjаjу, као и како хрватски национализам износи захтев за нестанком Југославиjе. Када тако сагледате ствари, онда постаjе jасно да догађаjи око Осме седнице ЦК СК Србиjе могу бити део, али не и узрок онога што jе дошло после њих. Онда видите да jе реч о самопорицању као феномену дугог траjања у нашем 20. веку.
Човек природно види и низ ситних ствари: људе коjи су као српски „либерални“ комунисти говорили похвалне ствари о револуциjи, о братству и jединству, о историjскоj улози радничке класе и свесног пролетариjата, о административним мерама (затвор) према неистомишљеницима, људе коjи су махали становништву коjе jе поздрављало плави воз дуж свих засеока кроз коjе jе пролазио, како се – одjедном и као на миг – претвараjу у људе коjи су за индивидуализам, за тржиште, за демократиjу, за толеранциjу. Понашаjу се као да они нису учесници сопственог живота, као да се социjалистички колективизам изнедрио негде мимо њих.
То самеравање истих људи у два супротносмерна историjска кретања било jе – на нивоу личног доживљаjа – препуно неугодних утисака. Јер, како коjа обећана будућност пропадне, они се поjављуjу као весници нове будућности. Као што jе неугодно посматрати садашње перjанице либерализма и демократиjе, а сећати се њихових некадашњих комунистичких речи и поступака, тако jе неприjатно слушати шта говоре данашњи носиоци власти, jер их знамо као људе коjи су доскора говорили сасвим супротне ствари.
А jош увек се – макар на филмовима, премда некад и у животу – официр после капитулациjе убиjа, као што капетан тоне са бродом.

Када бисмо устаљене поштапалице о томе како „не можемо сами“ и да „морамо у ЕУ да бисмо преживели“, превели на поље културе, да ли би оне деловале jош бесмислениjе или би тамо наишле на уверљивиjе оквире? Да ли у култури „можемо да преживимо“ без jасне припадности Европскоj униjи, Холивуду, рокенролу?
Српска култура jе део европске традициjе у оба њена вида, у оба – да цитирам пређашњег папу – плућна крила Европе. Снажни таласи модерне културе – у њеном америчком виду – несумњиво су део и нашег културног осећања. Али – ту jе jедна од поенти моjе књиге – управо jе ова аутентична припадност европскоj традициjи оно што би требало да нас подстакне да се боримо за реалне и конкретне интересе нашег народа. Зар не постоjи вишеструка дискриминисаност српских права на подручjима титоистичке Југославиjе? Попут занемаривања основних људских права Срба у Црноj Гори, попут пренебрегавања европских стандарда када jе реч о ћирилици у Вуковару, попут именовања Срба у Босни и Херцеговини – Босанцима. Зар то ниjе нешто што би требало оспоравати са европског становишта?

Има ли жилавости у данашњоj српскоj култури? Снаге да се опорави и врати на висине на коjима jе била у првоj половини 20. века?
Тешко. Не само због нас, него и зато што се епохални ритам променио. Такве писце као што су Црњански и Андрић, Бора Станковић и Растко Петровић, тешко да ћемо имати у догледноj будућности. Требало би знати да jе много тога што jе било вредно у доба комунизма – и у уметности и у науци – било плод претходног времена. Ово стање коjе jе постигло своjу препознатљивост у последњих двадесет година jесте књижевни и уметнички биланс титоизма. Општи дефицит вредности – у политици, у jавности, у уметничкоj и научноj свести – као и одсуство сваке потребе да се створи нешто траjно и ненаплативо jесу плодови укрштаjа стихиjе савремености и рђавог наслеђа.

Да ли jе тренутак погодан да се та истина искаже?
Свака истина – без обзира на то кад jе изнета – има своjе време: оно време у коjем бива препозната као истина. Али, човек има само jедно време за истину.
Како то да су наjбољи овдашњи познаваоци западне уметности, као по правилу национално опредељени људи (Никола Кољевић и Никола Милошевић из блиске прошлости, на пример), а да су понаjбољи тумачи нечега што се препознаjе као „западне вредности“ – рецимо, владавине права – поново родољуби (Коста Чавошки, Ратко Марковић)?
Не бих могао занемарити Михаила Ђурића и Михаила Марковића. Ко jе слушао у СКЦ-у – негде око 1983. године – разговор између Бранка Павловића, Михаила Ђурића и Николе Милошевића о Ничеовоj филозофиjи, осетио jе у чему jе права вредност интелектуалне и полемичке страсти. Или разговор о нихилизму и уметности између Николе Милошевића и Михаила Ђурића у Дому омладине. Или разговор о либерализму и левици између Михаила Марковића и Николе Милошевића на Трећем програму Радио Београда. Ни у чему битном нису се слагали, нису били одвећ толерантни, премда су били увек учтиви, али су били суверени у неколико момената коjи су битни за интелектуалце: у своjоj упућености у ствар о коjоj су расправљали, у своjоj спремности да поднесу последице свог мишљења и у своjоj посвећености идеjи слободе.
Био jе Хладни рат када су француски социjалисти упућивали овакву поруку француским комунистима: „Нисте ви господо на левици, ви сте на Истоку.“ Реч jе била о томе да француски комунисти беху неодступно следили политичке интересе Совjетског Савеза. Слична ситуациjа jе била код нас: одвећ лако смо поистоветили идеjу демократиjе и представу о западном свету. У часу када су чињенице почеле да указуjу на велику разлику између тих садржаjа, дошло jе до диференциjациjе унутар критичке интелигенциjе. Тако сада имамо апологете западних поступака и интереса – све до бомбардовања и разарања Србиjе, Ирака, Либиjе, Сириjе – и интелектуалце коjи схватаjу да ниjе на делу идеjа демократиjе него колониjално насиље, коjе има потребу за идеолошком рационализациjом.
И када различито схватамо конкретне видове слободе, сама посвећеност слободи нас спречава да jе инструментализуjемо у мери да се њени садржаjи изгубе. Незгодно jе, међутим, што jе, као рђава савест демократиjе, као лоша вера апологетског интелектуалца, чак и као непрестано самосумњичење критичког интелектуалца, слобода изашла из моде. Јер, ниjе потребно да будете оригинални него ефикасни, као што ниjе неопходно да будете слободни него успешни. Тако настаjе царство злих кловнова.

Разговарао Миодраг Зарковић 

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

ЧИТАЈТЕ МИЛА ЛОМПАРА