МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (1) ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА

Крлежине интервенциjе настаjу у духу државно–партиjске идеологиjе, па су вођенециљаним изjедначавањем српског и бугарског присуства у Македониjи

На овогодишњем „Саjму књига“ требало би да се поjави треће издање књиге „Дух самопорицања“, коjа jе изазвала броjне и полемичке одзиве у нашоj jавности. У односу на друго издање, коjе се поjавило у априлу 2012. године, треће издање има нов и већи формат, и опремљено jе текстовима академика Косте Чавошког и проф. др Радивоjа Микића. Оно jе и опширниjе за преко сто ауторских страница. Јер, поред низа ситниjих допуна, аутор jе написао опширан полемички одговор „Сараjевским свескама“, као и веома опширан текст о Крлежи и његовоj енциклопедиjскоj арбитражи. Из тог текста, „Печат“ jе у прилици да обjави неколико одломака, коjи су овде лишени научног апарата.

Броjне архивске белешке коjе jе Крлежа исписивао на маргинама поjединих лексикографских одредница намењених „Енциклопедиjи Југославиjе“, писане препознатљивом пишчевом дикциjом, у више доступних примерака, имале су обавезуjући карактер упутства. Тако можемо опазити особен паралелизам између jедног индивидуалног гледања на ствари и официjелног приказивања сложене друштвене и културне стварности

Када jе у Будимпешти 2002. године, поводом 25 година од смрти Милоша Црњанског, одржан мали научни скуп, истовремено jе – у изложбеним просториjама тамошњег Института за књижевност, коjе су читавом стакленом страном биле окренуте улици, па су деловале као покретни излог за ужурбане пролазнике – постављена изложба пишчевих фотографиjа и књига. Оваj камерни и ненаметљиви скуп ниjе ипак остао неуочен. Представници хрватске дипломатиjе, дошавши пре мале свечаности поводом отварања изложбе, упитали су мађарске организаторе: „Зашто организуjете скуп и изложбу о Црњанском, кад ми имамо бољег писца – Крлежу?“ Они нису понудили да се направи изложба о хрватском писцу, него су тежили да обезвреде изложбу о Црњанском. Такав распоред потеза открива да циљ хрватске културне политике никада ниjе пуко представљање одабраних вредности хрватске културе, него и промишљен одабир акциjа коjе су усмерене на постизање пожељне представе о српскоj култури. Као да jе нешто у поjави Црњанског на месту репрезентанта српске културе ометало сасвим одређену и задату слику српске културе коjа има своjе место у настоjањима хрватске културне политике.

ДУХОВНЕ СТРУНЕ БЕОГРАДА Прекор упућен у Будимпешти никада се не би могао поновити у Београду: његове духовне струне тако су нашпановане да се зна коме заувек припада гурање у страну, а коме посмртне почасти. Отуд би било лакомислено претпоставити да читав низ програмских акциjа окупљених око Крлежиног имена, акциjа бучних, медиjски привилегованих и агресивно промотивних, коjима смо изложени из дана у дан, из месеца у месец, из 2011. у 2012. годину, од позоришних до радио-представа, од дискусионих трибина до фестивалских саветовања, припада „малоj крлежофилскоj секциjи из Загреба и Београда“. То jе написано у предговору Крлежиних „Маргиналиjа“, књизи коjа доноси „1000 изабраних коментара у текстовима за енциклопедиjе ЈЛЗ“ и коjа се поjавила у издању „Службеног гласника“ 2011. године: као пролегомена за цветање хиљаду крлежиjанских цветова у 2012. години. Нема ничег неистинитиjег од такве тврдње. Ако погледамо носиоце ових активности – Лексикографски завод „Мирослав Крлежа“ из Загреба, „Службени гласник“ из Београда, „Културни центар Београда“ – осведочавамо се да ниjе реч ни о каквим алтернативним групама са приватним новчаним средствима, него су то буџетски издржаване институциjе коjе оличаваjу главну културну позорницу. Свака од њихових акциjа – и у финансиjском и у медиjском погледу – бива омогућена и унапређивана српском културном политиком. Има ту и нехотичне симболике: Крлежа нам поново долази у корак са влашћу.

У начину на коjи долази, у нагласцима и акордима коjи прате његову посмртну посету, као посету неке изненадно сусретнуте сабласти, можемо – као и у његовим негдашњим походима – понешто сазнати о садржаjима и адресама краj коjих неизоставно пролази правац српске културне политике. Поjава Крлежиних „Маргиналиjа“ – у тоj ствари – од пресудног jе значаjа. Као претходница фестивала jедног писца у Београду, одржаног од 10. маjа до 10. jуна 2012. године у Београду, „Маргиналиjе“ нам оцртаваjу дубинске структуре коjе би требало да буду – под наизглед неутралним и уметничким изборима – обновљене у постjугословенскоj ситуациjи као ситуациjи настаjуће „jугосфере“. Када се као медиjски разглашени вид упризорења Крлеже поjави стрип, онда ово наводно приближавање пишчеве фигуре модерним очекивањима публике, ношено карактеристичним упрошћавањима, ниjе само угађање духу времена, оличеном у инфантилизациjи jавне свести. Оно jе, истовремено, и уклањање сваке озбиљне свести о аутентичним идеолошким садржаjима коjи постоjе у Крлежиним уметничким делима, као и – што jе од посебне важности – у његовим политичким есеjима и енциклопедиjским редактурама, у коjима су постаjали део званичне идеологиjе титоистичког jугословенства. Крлежине „Маргиналиjе“ се поjављуjу – на тихи начин коjи рачуна на дуготраjни учинак – као идеолошка подлога jедног могућег кретања у будућности. Стриповани Крлежа, пак, оличава особену технику испражњавања прошлости од њеног аутентичног садржаjа, као и технику циљаног претварања прошлости у забавни – уместо критичкоj свести подвргнути – садржаj.

Основна сврха свих употребљених средстава усмерена jе на неутралисање сваког критичког одзива. Јер, каквог смисла може бити у критичком освртању на нешто што jе забавно и опуштаjуће, као пена за купање у кади? Како бити озбиљан у односу на нешто што оглашава своjу потпуну равнодушност према свакоj озбиљности? А потом долази наредни корак у стратегиjи неутрализациjе: каквог смисла има критички осврт на привилеговање jедног естетско-уметничког искуства у узастопним и учесталим позоришним и радио- представама? Зар такав критички осврт ниjе унапред онемогућен и осуђен на подсмех? Само кроз унапред одобрени подсмех бива, наиме, могуће да се чињенице политике – привилеговање, узастопност и учесталост – претворе у теориjу завере: како можемо сумњичити jедно естетско-уметничко искуство? Али, привилеговање као укинути спонтанитет сведочи о томе да jе естетско-уметничко искуство призвано пред наше очи из политичких, а не естетских разлога.

Ако нас jе стрип разгалио, ако су нас позоришне и радио представе естетизовале и деполитизовале, онда нам се и Крлежине „Маргиналиjе“ поjављуjу у вишестраноj стратегиjи неутрализациjе. Саме „Маргиналиjе“ – као скуп Крлежиних коментара насталих поводом лексикографске грађе – свакако да уозбиљуjу помало лакрдиjашки облик Крлежина поновна дошашћа у наше трансдринске и дилувиjалне пределе. „Маргиналиjе“ нас, наиме, враћаjу идеолошко-политичкоj и делотворноj мисли наjвећег хрватског писца, чиjи су броjни томови посвећени културнополитичким темама. „Маргиналиjе“ нам, штавише, показуjу како jе очврснуо енциклопедиjски поглед титоизма и како се поjављуjе – акциjом српских културних власти и државне политике – као измаштани проjекат наше културне будућности. Јер, Крлежа – као и раниjе – долази у корак са влашћу.

КРЛЕЖИНО ПРАВО НА ЦЕНЗУРУ Шта нам откриваjу Крлежина упутства из времена када jе стварана „Енциклопедиjа Југославиjе“? Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на оваj начин тражи да се таj текст скрати: „скратити га за половину, а то ће наjбоље учинити, мислим, Уjевић, ако га весели“. Када Крлежа упућуjе Мату Уjевића да – „ако га весели“ – скрати одредницу о Црњанском, онда право питање гласи: какво jе то упутство за jедну научну одредницу? Ако Крлежино право на енциклопедиjску цензуру проистиче из његових предратних веза са Комунистичком партиjом Југославиjе, ако jе он – упркос предратном сукобу на левици – партиjски повереник у екциклопедиjским пословима, да ли jе то неутрално сазнање у односу на историjско порекло његовог схватања српско-хрватских односа? Јер, jош jе Винавер 1924. године написао да Крлежа очитуjе франковлук преобучен у марксизам. Јевреjин, космополита, полиглота, модерниста, сведок руске револуциjе, Винавер jе „приликом свог боравка у Русиjи“ приметио врло чудновату чињеницу: „Они Хрвати коjи су били наjзагрижениjи франковци, коjи су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, чим jе букнуо бољшевизам, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам био jе само и jедино мржња на Србе.“ Не само да jе та поjава била општа, jер jе таквих Хрвата било много, већ jе она у своjим мутним дубинама образовала jедну кобну и моћну струjу мишљења, коjоj припада и Крлежа. Јер, „све оно због чега социjалисти оптужуjу буржоазиjу, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специjалитет Београда. У томе би било франковство г. Крлеже.“ Премештање идеолошких нагласака у комунистичкоj пропаганди, коjе ће се одигравати у складу са потребама Коминтерне, током тридесетих година двадесетог века, премештање коjе оптужницу сужава са српског народа на великосрпску буржоазиjу, представља само мимикриjски и тактички уступак околностима. Таj уступак jе, наиме, оставио нетакнутим jезгро из коjег jе – и после Другог светског рата – извирало титоистичко мишљење: идеjу о српскоj кривици.

Ниjе се боjно поприште ни развидело од барутног праха, нису сви противници режима били похапшени, jош jе траjао лов на ову зверад што се крила по планинским катунима, када jе Крлежа – у 1947. години – написао елаборат о српско-хрватским односима као основном питању jугословенства и предао га Титу. Таj елаборат – сведочи Јосип Видмар 1986. године – „потпуно стоjи на хрватском стаjалишту“. Он jе у дубинском складу са Крлежином укупном културнополитичком оптиком, делотворном у његовим броjним есеjистичким, политичким и енциклопедиjским списима, у коjима jе водећа идеjа: „jугословенство под руководством Хрвата“. Јер – поентира Видмар – „Крлежа jе ипак био чврст Хрват, у сваком погледу“. Зар не делуjе упечатљиво ово подударање Винаверовог мишљења – из 1924. године – са Видмаровим оценама из 1986. године? Зар се у овим увидима, коjи склапаjу лук jедне дуготраjне спиритуално-литерарне кариjере тако што повезуjу њене почетке са њеним исходима, не препознаjе њен наjдуготраjниjи и олуjама времена наjотпорниjи идентитет? Зар jе могуће да су ова два толико у свему различита човека грешила у истоветноj процени Крлеже? Зар нам њихова посвемошња различитост не сведочи о подударању њихових речи као о поузданом jемцу истине?

То jе био дух коjи jе прожео и надахњивао „Енциклопедиjу Југославиjе“. Такво jе и лично искуство оних коjи су непосредно сарађивали са Крлежом, будући да су неки – попут Васе Чубриловића – запазили да jе „Мирослав Крлежа, као организатор тога посла, уносио… много личног, свога, што ниjе увек добро за ту врсту послова“. Лични моменат, као скуп наслеђених и усвоjених схватања, као плод задатих културних ресантимана и свесних и неосвешћених предилекциjа, био jе – дакле – важан чинилац у заснивању енциклопедиjске арбитраже. Њему треба придодати и политички моменат о коjем непоткупљиво сведоче Крлежине „Маргиналиjе“. Броjне архивске белешке коjе jе Крлежа исписивао на маргинама поjединих лексикографских одредница намењених „Енциклопедиjи Југославиjе“, писане препознатљивом пишчевом дикциjом, у више доступних примерака, имале су обавезуjући карактер упутства. Тако можемо опазити особен паралелизам између jедног индивидуалног гледања на ствари и официjелног приказивања сложене друштвене и културне стварности. Крлежине „Маргиналиjе“ представљаjу упечатљив споj индивидуалног и официjелног у идеологиjи титоистичког jугословенства. Ниjе, дакле, реч о ексцентричности поjединца, већ о сили коjа се утискуjе у културне и друштвене садржаjе времена. Рашчлањавање Крлежиних бележака не раскрива нам само природу енциклопедиjског разумевања стварности у дугим децениjама титоизма. Оно нам не дочарава само знатан Крлежин удео у обликовању званичне идеологиjе, што постаjе посебно битно ако се узме у обзир порекло пишчевих ставова, jер они постаjу делотворни моменат jедне идеологиjе. Оно jе – с обзиром на прилике и околности у коjима се поjављуjу Крлежине „Маргиналиjе“ у 2011. години у нас – битно и за откривање актуелно надолазеће културне политике у нас.

МАРКСИСТИЧКА, ЛЕЊИНИСТИЧКА, ТИТОИСТИЧКА Какво jе, отуд, питање коjе jе – поводом Мате Уjевића – постављено у 2009. години: „зар би легиjа пописивача и књижничара из Србиjе сурађивала с ‚усташким уредником‘ у изради библиографиjе периодике, два милиjуна листића коjи се чуваjу у Загребу“? Оно jе хотимично демагошко и карактеристично реторско. Јер, у њему се тежи свесном прикривању истинског одговора на питање: одакле долазе Крлежина права у „Енциклопедиjи Југославиjе“? Из одлуке Комунистичке партиjе Југославиjе да он води „Енциклопедиjу Југославиjе“. Из одлуке да то буде државни проjекат. Јер – како сведочи Васо Чубриловић – Крлежа jе „у своме послу био повезан са политичким руководством земље, jер jе од њега добиjао одобрење и средства за рад.“ Тако се – а не пуком слободном вољом – стекло толико српских библиографских сарадника у „Енциклопедиjи Југославиjе“: ниjе се сарађивало само зато што се хтело него и зато што се морало, као што су све републике – а не само Хрватска – морале да финансираjу Лексикографски завод у Загребу, чак и на самом краjу титоистичке Југославиjе. А зашто су сви све то морали? Нехотично jе то обjаснио Енес Ченгић: „У ушима ми зуjи риjеч – титоизам. Њу jе, колико се сjећам, први Крлежа jавно изговорио, можда jе jош нетко о томе размишљао, али Крлежа jе приjе неколико година рекао, образлажући програм нове Енциклопедиjе Југославиjе: ‚Наша нова Енциклопедиjа мора бити марксистичка, лењинистичка и титоистичка.‘ Титоизам као поjам.“ Ова програматска одредница jедног времена одсликава Крлежино поимање општих ствари, у односу на коjе би човек требало да се – вели он – „постави титоистички“ и створи „концепциjу титоистичке базе“. Али, она одсликава и Крлежина сасвим интимна самопрепознавања, у коjима он себе види као „писца титоистичке логике“. Титоизам се, дакле, поjављуjе као исходишна структура за међузависност личног и политичког, индивидуалног и официjелног у Крлежиним „Маргиналиjама“. Отуд jе колико комичан, толико и доследан сваки покушаj коjи настоjи да нас убеди како ондашњи енциклопедиjски арбитри нису то постали по милости диктатуре, него по надахнућу научног провиђења.

Шта нам говори Крлежина лексикографска препорука „да се овакви свеобухватни, синтетички, романтичарски поjмови као што jе оваj о ‚Јужноj Србиjи‘ по могућности бришу из нашег репертоара, jер изазиваjу неуралгичне отпоре у оквиру нашег федеративног уставног стања“? Сазнаjемо, дакле, да jе привилеговано становиште „Енциклопедиjе Југославиjе“ саображено државноj политици титоистичке Југославиjе. Саме Крлежине интервенциjе настаjу у духу државно-партиjске идеологиjе, па су вођене циљаним изjедначавањем српског и бугарског присуства у Македониjи. То показуjе употреба речи „окупациjа“, пошто Крлежа каже да постоjи „период србиjанске окупациjе, коjа се из србиjанске перспективе зове ‚‘ослобођењем Јужне Србиjе (1912–1915)‘“, да постоjи „прва бугарска окупациjа, коjу Бугари зову ‚‘бугарским ослобођењем (1915–1918)‘“, да постоjи „друга србиjанска окупациjа, коjа се и овдjе обрађуjе у оквиру нашег приказа као jедино важна (1918–1941)“ и да постоjи „друга бугарска окупациjа 1941–1944“.

Изjедначавањем бугарског и српског присуства у Македониjи, у складу са сопственим схватањем по коjем jе већ „рат 1912. био у ствари колониjални рат“, Крлежа доследно поништава разлику између антантско-савезничког и централно-немачког воjнополитичког савеза. Отуд нестаjе – у карактеристичном комунистичком амалгаму – сваког српског учешћа на победничкоj страни у Првом светском рату. Потом се – у складу са учењем Коминтерне – циљано обликуjе енциклопедиjска свест о српскоj кривици у првоj jугословенскоj држави, пошто jе као „jедино важан“ одређен период коjи се назива „друга србиjанска окупациjа“. То jе у наjдубљоj сагласности са Крлежиним уверењем „да jе 1918. година Хрватскоj и осталим краjевима коjи су се уjединили са Србиjом наниjела велику неправду“. Сам израз „србиjанска окупациjа“ био jе карактеристичан за Крлежино поимање ствари, jер он помиње „окупациjу несрпских покраjина по српским четама“.

Крлежино становиште у „Енциклопедиjи Југославиjе“ осмишљено jе, дакле, као идеолошко-комунистичко становиште. Као такво, понекад бива протегнуто и на неутралне личне судбине, попут судбине Наталиjе Бошковић. Крлежа пише: „Без обзира на напомену Роксину ‚прва и наjбоља српска балерина – нема политичких грехова‘, нећемо jе уврстити! Врангеловка, остала у емиграциjи, дjелуjе у иностранству. Њена прецизна техника и префињена осjећаjност, њежан лиризам и мека гипкост итд. неће нас сломити у тоj одлуци да се брише.“ Ниjедан информативни критериjум не налаже енциклопедиjско изостављање ове уметнице, као што нема никаквих њених колаборационистичких поступака коjи би мотивисали енциклопедиjски чин одстрањивања, али делотворан jе Крлежин идеолошко-комунистички критериjум. Јер, то jе привилеговано становиште „Енциклопедиjе Југославиjе“.

СУКОБИ СА САМОСВЕСНИМ АРБИТРОМ Сам Крлежа jе имао jасну свест о своjоj арбитрарноj улози, па jе некада доносио одлуке позиваjући се на њу: „с обзиром на арбитражу коjу имам да извршим“. Као арбитар, пак, Крлежа ниjе подлегао никаквоj процени. Остало jе неjасно из коjе jе перспективе Крлежа могао доводити у питање и стављати под наводнике стручност вишеструко потврђених научника, као што су Ђурђе Бошковић или Деjан Медаковић. Како он сам – своjим образовањем и упућеношћу – ниjе био одговараjућа адреса за оповргавање њихове стручности, онда у темељу његовог оспоравања можемо пронаћи само арбитражни дух „Енциклопедиjе Југославиjе“. Како то ниjе стручна него идеолошка адреса, онда из ње проистиче вредност Крлежиних оповргавања.

Да jе њихова произвољност и неутемељеност била релативно брзо уочена, сведоче његови броjни сукоби са београдском редакциjом „Енциклопедиjе Југославиjе“. Да jе постоjао отпор према овако устроjеноj оптици „Енциклопедиjе Југославиjе“, показуjе Крлежина белешка о постоjању „читавог низа инвектива да jе ЦР пристрасна на штету своjих српских сарадника“. Како оваj отпор има своjе конкретне видове, онда су од значаjа Крлежине интервенциjе коjе одсликаваjу природу његове идеолошке арбитраже. Када jе реч о Арсениjу ИИИ Чарноjевићу или Исаиjи Ђаковићу, Крлежа готово да не дозвољава никакву свест о прозелитскоj политици Католичке цркве у Хабзбуршкоj монархиjи, о активностима на униjаћењу православних маса коjе су избегле од турског мача. Он све такве чињенице своди на „инвективе противу католичкога клера“.

Потом их обеснажуjе применом идеолошке перспективе, пошто су сва таква сазнања „хисториjски – идеалистичка“. Јер, „антагонизам спрам емигрантске масе коjа се спасава на аустриjски терен у XВИИИ ст. мотивиран jе искључиво феудално-класним односима“. Карактеристичан jе моменат у коjем енциклопедиjска арбитража посеже за идеолошком легитимациjом. Међузависност друштвеног и верског прогањања Срба после Велике сеобе, као прогањања у коjем jе верски чинилац ишао за своjим сасвим посебним циљевима, Крлежа поништава идеолошки привилегованим класним образложењима. Јер, он међузависност елемената друштвене динамике потискуjе у дубоку сенку, готово до ништења, тврдећи како су класни односи искључиво управљали прозелитском католичком акциjом против српског народа у Хабзбуршкоj монархиjи.

Како се могла оспорити оваква арбитража – у коjоj су ишчилели реални историjски садржаjи: подаци, документи, сведочанства – а да се не доведе у питање сам основ привилеговане доктрине о класноj телеологиjи друштвених односа? Крлежа jе, дакле, jедну привилеговану партиjску и идеолошку схему, коjа jе имала реални учинак у обjашњавању историjских прилика, неосновано претворио у jединоспасаваjуће обjашњење, да би идеолошки готово преиначио историjске облике католичког прозелитизма. Остао jе завршни корак: у часу када ову jеднообразност – путем „Енциклопедиjе Југославиjе“ – усвоjимо, она поприма своjства самопорицања.

Да би утро пут енциклопедиjском усваjању, Крлежа jе често склон да идеолошки сумњичи београдску редакциjу: „Постоjи траjна тенденца, а нарочито у оквиру Београдске редакциjе, то jест у оквиру неких њених сарадника, а нарочито оних коjи егзистираjу у сjени патриjаршиjе или Српске академиjе наука, да се ствари свеудиљ даље jеднако тврдоглаво и постоjано компликуjу, упркос директивама Централне редакциjе, и тако се губе нерви и вриjеме на таj дриблинг коjи показуjе несумњиво траjну политичку негативну тенденциjу поjединих београдских сарадника да ствари ометаjу.“ Ова идеолошка оцена, са прецизним именовањем места и људи, са политички негативним предзнаком, одсликава дух арбитраже коjа jе – премда произвољна и непотврђена – неминовно неоспорива. Она, штавише, има сасвим прецизну делотворност, пошто су – по речима Роксанде Његуш – „уредници и сарадници подносили… редом оставке редакциjи ‚Југославике‘ за Србиjу (Перовић, Чубриловић, Св. Радоjчић и др), незадовољни поступцима Централне редакциjе“. Ниjе логично претпоставити да су толико различити људи могли неоправдано бити незадовољни Крлежином арбитражом. Ниjе безначаjно да jе Крлежа имао свест о томе да њихове оставке доводе до смањивања вредности добиjених текстова: „Све ужи и све бескрвниjи круг београдских сарадника, претвара се полагано у праву напаст.“ Ниjе занемарљиво сазнање о томе да jе Крлежа, упркос jасноj свести о смањивању вредности текстова у „Енциклопедиjи Југославиjе“, наставио да ради у смеру коjи jе подстицао повлачење београдских сарадника: интереси коjима jе био вођен претезали су над сазнањем о смањивању вредности прилога коjе доноси „Енциклопедиjа Југославиjе“.

Сличан поступак jе примењен приликом арбитражне корекциjе лексикографског текста – Васе Чубриловића – у коjем jе реч о поступцима Католичке цркве приликом анексиjе Босне и Херцеговине. Крлежа предлаже да се том тексту дода jош jедан текст коjи би требало да буде „хисториjски, материjалистички егзактна, дакле истинита формула са познавањем материjе, коjа се проматра из социjалистичке перспективе“. Тако се идеолошки критериjум – социjалистичка перспектива – поjављуjе као нешто што би требало да неутралише историjска сведочанства о католичкоj акциjи приликом анексионе кризе. Али, ниjе овде реч само о поjединачном неслагању са Васом Чубриловићем, jер сáмо неслагање подразумева стављање у деjство наизглед невидљивог залеђа. Чини га идеолошка оцена да „Чубриловић полази са претпоставке да jе Босна српска земља“. У коjем правцу води таква идеолошка оцена? Она циља на именовање концепциjе Илиjе Гарашанина „коjе за Чубриловића представљаjу дицтус генералис српске респективе србиjанске политике“.

Колико елемената има оваj културнополитички лук? Он подразумева три степена општости: поjединачни пример, укупни профил аутора, целина традициjе из коjе се он оглашава. Почетни моменат представља неутрализациjа католичке акциjе у време анексионе кризе. Она се одвиjа призивањем социjалистичке перспективе у разумевању поjава и ствари. Посредни моменат обухвата Крлежин прелазак на неутралисање Чубриловићевог укупног мишљења о Босни. Завршни моменат подразумева да сви претходни моменти буду сагледани као знакови негативне усмерености магистралне српске политичке традициjе. Ниjе, дакле, именовање католичке акциjе у време анексионе кризе било jедно историjско сазнање о поjединачном догађаjу, коjи има своjе учеснике и сведоке, него jе оно – у социjалистичкоj перспективи „Енциклопедиjе Југославиjе“ – прерасло у симптом целокупне српске политичке традициjе. То jе закономеран пут Крлежиног уписивања негативног предзнака у српску историjску и културну традициjу.

Извор: НОВИ СТАНДАРД