Svetozar Šarac, preživeli sa Koranskog mosta, o puštanju dželata na slobodu: Nas dvojicu, koji smo preživeli ranjavanje, 20 dana su „ubijali“ u bolnicama i zatvorima. Bez oka i ranjenog u grudi nisu me previli dvadeset dana
Mihajlo Hrastov, koga su prevremeno pustili iz zatvora gde je trebao da provede četiri godine zbog ubistva 13 rezervista JNA i ranjavanja nas dvojice na Koranskom mostu 21. avgusta 1991. kriv je za pokolj nedužnih ljudi, ali zločin nije samo njegov. To je zločin hrvatske države koja oslobađanjem krvnika, želi da stavi „ad akta“ priču koja se 24 godine vuče po njihovim sudovima. Tog 21. avgusta 1991, od 15 zarobljenih mojih sapatnika, dvojica su zaklana nožem, a na nas 13 je pucano sa razdaljine od dva metra. Duško Mrkić i ja čudom nismo umrli, a Božje je proviđenje i kako smo preživeli narednih 40 dana, dok smo bili zatočeni u bolnicama i zatvorima pod kontrolom Hrvata. Rane od streljanja nam nisu previjene punih 20 dana – ovako govori Svetozar Šarac, preživeli iz ustaške klanice na Koranskom mostu avgusta 1991.
Predratni besposličar iz Karlovca Mihajlo Hrastov, kome je suđeno čak pet puta za ovaj zločin, 9. decembra ove godine pušten je na slobodu. Vest o njegovom prevremenom oslobađanju hrvatski mediji su objavili prošle nedelje. Za ubistvo 13 ljudi osuđen je 2012. (iz petog puta, odlukom Vrhovnog suda) na četiri godine robije, a u ćeliji je trebalo da bude do 18. februara 2018.
Svetozara Šarca, svedoka i oštećenog, zatekli smo u njegovoj kući u Pančevu. U gradu na Tamišu se skućio pošto je krajem septembra 1991. razmenjen kao težak ranjenik. Prvu godinu u Srbiji je „živeo“ na VMA. Tog 21. avgusta na mostu na Korani je ranjen dum-dum metkom u predelu drugog rebra, a pošto su njegovi dželati nekoliko sati po streljanju ustanovili da je „preživeo“ Hrastova i družinu, udarcem kundaka su mu „isterali“ oko. Zahvaljujući ovom čoveku, suđenja krviniku u Karlovcu koja traju od 1993. teško „uznemiravaju“ hrvatsko pučanstvo. Zločinac se u tamošnjim novinama u više navrata predstavljao kao heroj koji je „odbranio“ grad od srbo četničke vojske ubijajući na Koranskom mostu. Na sudu je, u svim postupcima tvrdio da je sve činio u nužnoj odbrani.
– To je bio moj prvi dan u „rezervi“ JNA, kada sam kao profesionalni vozač obukao uniformu JNA u obližnjem selu Krnjak, kako bih učestvovao u evakuaciji kasarne „Logorište“ – počinje ispovest, za „Novosti“, Šarac. – Pod komandom rezervnog kapetana JNA Mileta Peurače, nas 24, uglavnom rezervista vozača u jednom „pinc gaueru“ i jednom vojnom „kamionu 110“, krenuli smo u Karlovac da evakuišemo vozila i ljudstvo koje je tamo ostalo, a sve to je, navodno, bilo dogovoreno sa hrvatskim MUP. Međutim, kada smo negde predveče stigli na Koranski most, sačekala nas je blokada.
Šarac priča kako su zaustavljeni od ljudi uniformisanih kao policajci na mostu na ulasku grad. Vozilima JNA prišla su po dvojica pripadnika MUP sa repetiranim oružjem i tražili da se predaju. Morali su. U „pincu“ je bilo osmoro ljudi, a u kamionu 16. Pošto su izdvojeni oficiri, podoficiri i redovni vojnici koji su odvezeni ka Karlovcu, na mostu je ostalo 15 rezervista.
– Sproveli su nas preko mosta, 150 metara, na gradsku stranu i negde na kraju, u pesku pored saobraćajnice, naredili da svi legnemo – nastavlja Šarac. – Momka iz Krnjaka koji je bio u maskirnoj uniformi odmah je zaklao jedan od tih ljudi. Zasmetala mu je „Martićeva uniforma“. Komšija tog čoveka, Vaso Bivšić, tada je zakukao da to ne čine te je i on zaklan. Nas 13 unezverenih poterali su ponovo mostom na drugu stranu Korane. Tada su se ispred nas stvorila trojica u maskirnim uniformama koji su sa bukvalno dva metra otvorili rafalnu paljbu iz „kalašnjikova“. Imali su maskirne kape na glavama.
DUŠKO PAO PREKO MOSTIĆA
Drugi preživeli sa Koranskog mosta, Duško Mrkić, preživeo je, takođe, slučajno. Njega je metak oborio preko mosta i on je završio van vidika dželata. Našla ga je onesvešćenog kuvarica obližnje kafane, kada je bacala đubre, dan kasnije.
Svetozara Šarca je spaslo to što je rafal prethodno pogodio čoveka ispred njega. Mučenik ga je zaštitio svojim telom i, kako priča, dobio je samo jedan metak u drugo rebro sa desne strane, ali su mu šrapneli rasprskavajućeg metka završili u plućima. Sve se događalo oko 20 časova uveče.
– Iz nesvesti sam se probudio oko ponoći – nastavlja naš sagovornik. – Preko mene su ležali mrtvi. Ustao sam i odvukao se do kamiona 110, i ušao na mesto suvozača. Ponovo sam se onesvestio, a trgla me je buka dok su upravo pristigli hrvatski bojovnici ubacivali leševe mojih drugova u kamion. Tada je jedan od njih primetio da sam živ u kabini. Kada je pritisnuo kvaku, ispao sam iz vozila i sećam se samo da me je taj čovek snažno udario kunkdakom. Video sam kako mi oko ispada, i pao ponovo u nesvest.
Ono što su Šarac i Duško Mrkić (takođe teško ranjen prilikom streljanja) preživljavali u narednih 20 dana u Karlovcu i okolini je, u stvari, zločin za koji neko mora da odgovara. Rane im nisu previjene ni u Karlovačkoj bolnici, niti posle, kada su prebačeni u Dugu Resu, ni kada su vraćeni u zatvor u Karlovcu. Hrvatski lekari, policajaci, pripadnici ZNG ignorisali su strašne muke ranjenika. Trajalo je 20 dana dok ih „s noža“ i sa gubilišta nije spasao hrvatski policajac Milan Boričić, prijaviviši slučaj posmatračima EU.
PET SUĐENjA – PET SRAMOTA
Svetozar Šarac se preko „Veritasa“ sam javio da svedoči u procesima Hrastovu, koji je od 1993. iz raznih proceduralnih razloga oslobađan za zločin koji je priznavao. Bio je, kako veli, zgrožen onim što je čitao u hrvatskoj štampi. – Muka je to bila velika – seća se on. Dolazio sam u Karlovac pet puta i suočavao se sa tim čovekom. Znao sam ga od pre rata kao besposličara ali nisam mogao da posvedočim da je baš on pucao i klao. Svi su bili pod maskama. Svedok priča i kako su ga vodili na Koranski most na rekonstrukciju događaja i seća se da su ga hrvatski veštaci ubeđivali kako su žrtve u stvari htele da beže. Nije pristao na te laži.
– Prvo su nas prevezli u bolnicu u Karlovcu, gde smo u jednoj prostoriji proveli četiri dana – nastavlja Šarac. – Niko nas ni pregledao, ležali smo na vojničkim nosilima, jaukali, padali u nesvest. Potom su nam rekli da idemo u Zagreb, a prebacili nas u Dugu Resu, u neki podrum. Tamo su nas onako ranjene još tukli da „priznamo gde su snajperisti“. Naš neposredni čuvar nas je sačuvao od noža sve dok ponovo nije došlo vozilo iz Karlovca da nas prebaci u zatvor. Tučeni smo i tokom vožnje ka Karlovcu, da bi upravnik zatvora, kada nas je video, naredio: „Vodite ih i rešite ih!“
Svetozar Šarac navodi da je imao dve kuće u Karlovcu pre rata, i da je poznavao mnogo dobrih ljudi u svom gradu. Ispostavilo se da je jedan od njih policajac Boričić. Našao ga je praktično na gubilištu.
– Iz zatvora smo krenuli utrpani u nek „pik-ap“ uskim putem preko vinograda – seća se on. – U jednom trenutku, pošto je put bio uzak, naišlo je policijsko vozilo iz koga je izašao čovek. Zavirio je u vozilo i spazio nas. Bukvalno su nas minuti delili od likvidacije.
Šarac i Mrkić potom su upućeni u bolnicu u Zagreb. U zagrebačkoj bolnici prvi put mu je ukazana pomoć, ali je i lisicama bio vezan za krevet. Pomagao je jedan stražar koji ga je odvezinaoo kada je bio u smeni. Razmenjeni su 20 dana od dolaska u Zagreb.
* Kako je po puštanju Hrastova rekao njegov advokat Krešimir Vilajtović, on je za Karlovčane i mnoge hrvatske veterane iz rata devedesetih godina „junak domovinskog rata, a ne zločinac“.
On je najavio da će biti pokrenut proces rehabilitacije kroz koji će javnost saznati „pravu istinu i uvidjeti da su osuđujuće presude Vrhovnog i nižih sudova duboko nepravedne“.
Autor: Dragan Vujičić
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
Hrastov pušten iz zatvora 14 mjeseci prije isteka kazne
Okončana 25-godišnja pravna bitka: Mihajlo Hrastov od …
Svedok: Na zarobljenike JNA pucala četiri hrvatska policajca …