Matija Bećković: Lišeni života i smrti

Mnoge majke su imale samo jednu želju – da za te duše po slovenačkim visovima prospu stotine hiljada sveća ne bi li se smirile i utešile

Došao sam na ovo sveto mesto kao sin svoga oca i izaslanik prestolonaslednika Aleksandra čijem je ocu, kralju Petru II bila zakleta ona vojska čiji je oficir bio moj otac, a ovde joj je poslednja od bezbroj masovnih grobnica. 

Došao sam zbog onog zbog čega se dolazi na groblje, da kažem ono što se na groblju govori. Ali prvi dolazak sina na grob oca od koga je stariji već 30 godina ni u naše vreme se ne događa tako često.

A nevidljiva kosturnica koja nije nikad pohođena ni okađena ni kad je napunjena pre 60 godina nije grob kao i svaki drugi.

Došao sam da baš na ovom mestu izgovorim i svoju pesmu:

„Bezgrobna vojska“.

Od Podgorice do Nove Gorice

Od Andrijevice pa do Radovljice

Od južnog primorja do u vrh Pohorja

Od Lješkopolja do Libuškog polja

I od Mojkovca do iza Celovca

Pravcem: Bijelo Polje – Prijepolje- Lijevče Polje – Bosanska Gradiška – Preko Zelengore i

Kalinovika

Bosanskom Golgotom do leda Kamnika

I od Trebinja, Gacka, Nevesinja

Do Dravograda, Celja i Vetrinja

I od Ostroga do Kočevskog roga

I od Vezirovog do Zidanog Mosta

Nesahranjena jedna vojska osta.

Otkad je vojni, voinstva i roblja

Jedino ta vojska ostade bez groblja.

Onaj što ih pobi ni prave ni krive

Više ih mrzi mrtve nego žive.

I već bih mogao da završim ovaj govor i pognem glavu, da ovde leže samo vojnici koji su se povlačili na zapad ka svom kralju i saveznicima, a saveznici ih razoružali i kao ratne zarobljenike predali onima
koji su ih na licu mesta pobili.

Ali s njima su bili i civili, žene i muškarci različiih uzrasta, od visokih intelektualaca do čobana, profesora i đaka, pisaca i seljaka.

Od svog naroda do smrti se nisu odvajali sveštenici Crnogorsko-primorske mitropolije, na čelu sa Mitropolitom, sveštenomučenikom Joanikijem čiji praznik slavimo u sutrašnji dan.

Golgoti preko Albanije pridružila se golgota preko Slovenije, koja se završila jednim od najvećih zločina Drugog svetskog rata i novije istorije.

Hvala vlastima Slovenije, koje su dozvolile da se danas poklonimo senima i rasutim kostima svojih najmilijih, koji su nesklopljenih očiju i otvorenih usta zauvek ostali u ovoj zemlji.

Da nije poražen komunizam ni 60 godina od pobede nad fašizmom ne bi bilo dovoljno da se okonča njihovo posmrtno mučeništvo. Oni nisu bili brisani iz živih nego i iz mrtvih kako bi se poništilo njihovo postojanje. I zato oni danas ne traže ništa više nego pravo na smrt i ničeg nisu željniji nego
grobnog mira.

Zato neka nam se oprosti ako zaplačemo jače i kažemo reč više. Njihovo javno spominjanje i oplakivanje bilo je do juče teško krivično delo.

Donosimo im plačeve majki i udovica koje su živele za dan koji nisu dočekale a celog života su ponavljale:

„Da znadoh gde mu je grob kao da bi se vratio živ“.

Čulo se da je zemlja disala tamo gde su pobijeni, da je najviše ono drveće u Sloveniji koje je niklo iz njihovog mesa i kostiju i da u krošnjama tog drveća huje njihove neutešne duše.

Mnoge majke su imale samo jednu želju – da za te duše po slovenačkim visovima prospu stotine hiljada sveća ne bi li se smirile i utešile.

U ove dane pre 60 godina ovde smrt nije našla samo jedna, nego mnoge vojske. One su se borile pod različitim znamenjima, a svima je presudila jedna ruka i tako ih pod zemljom pomirila i zbratimila.

Drugi narodi su odavno podigli svetilišta svojim mučenicima a Srbima se otadžbina tek nedavno smilovala i okrenula prvu stranicu te najduže čitulje u krvlju zapečaćenoj knjizi.

Tužni zbore!

U ovom istorijskom činu nisam uzeo reč samo kao sin svoga oca već i kao sin svih očeva koji ostaju bez groba u svim vremenima. Zato se i ova reč tiče svih vojski a ne samo vojske kralja Petra II.

Reč rečena u njihovo ime može biti samo ona koju su pod zemljom smišljali decenijama i koju bi rekli kada bi ustali. Ta reč ispaćena i plaćena najskupljom cenom može biti samo blaga reč mira i razumevanja. Reč koja se ne sveti i ne sudi jer je istina da varvarstvo počinje čim žrtve uzmu pravdu u svoje ruke.

Grob nema strana.

I ova služba bila bi oskrnavljena kad ne bi bila u službi pomirenja. Samo tako ni jedna žrtva neće biti uzaludna. Samo tako bićemo dostojni njihovog mučeništva a svaka kost može postati zlatna spona među ljudima i narodima.

Mir pepelu neznanih junaka i znanih mučenika!

Slava našoj neprežaljenoj braći i očevima!

Matija Bećković

Reč na komemoraciji u Kamniškoj Bistrici, Slovenija, 16. juna 2005.

Vezane vijesti:

U gori raste zelen bor

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 12. novembra 2016. godine.