Мајка свих наших концлогора

Холокауст је опћеприхваћена чињеница, неупитни повијесни догађај који се збио у пуно земаља. Ми овдје, пак, имамо своје оригиналне релације: усташка мржња према Србима јест онај посве оригинални домаћи продукт који би нас требао највише занимати

Прошло је 72 прољећа од пробоја групе логораша из концентрационог логора Јасеновац, 17. травња 1945. године, неколико дана прије његова краја. Та мајка свих јужнославенских концлогора била је затим надахнуће свима овдје који су нешто касније око првога мрског им колективитета опасавали бодљикаву жицу. Сљедбеници геноцидне политике као такве, дакле, без обзира на конкретну своју и туђу националност, претпрошлог су десетљећа по Босни и Херцеговини отварали мале Јасеновце баш као да их праве од лего-коцкица.

Манипулације бројкама
Али, идемо редом: јасеновачкој су индустрији смрти претходила бројна мања и већа клања Срба, те Рома и Жидова, нпр. по Лици, Кордуну и другдје, напосе лички интернацијски архипелаг Јадовно с низом јама у којима се поглавито српске – цивилне, дакако – жртве броје у десецима тисућа.
А кад су се усташе мало боље организирали и напојили крви за прву руку, крајем љета прорадио је у Јасеновцу погон по узору на нацистичке концлогоре. Изостала је софистицирана опрема за масовну примјену, попут циклона Б и сличних достигнућа, додуше, но усташки су ревносници такве недостатке компензирали убитачним залагањем и мануалним радом какви су фрапирали чак и њихове службене њемачке менторе…
Логор у Јасеновцу потрајао је око три године и осам мјесеци. Поред злогласне оближње казнионице у Старој Градишки, јасеновачки комплекс укључивао је одвојене мање цјелине под називима Крапје и Брочице, те средишњи дио зван Циглана. За потребе довожења логораша пружен је уз Саву један засебан жељезнички колосијек, пруга којом се нитко од путника није враћао. За пребацивање логораша на босанскохерцеговачку страну Саве, гдје је на предјелу Градина било највеће логорско стратиште, кориштена је ријечна скела.
Кад се говори о броју тамо побијених људи, тешко је заобићи чињеницу да се управо тим питањем овдје највише и најстрасније манипулирало, и још увијек се то чини. Можемо се ослонити на посљедњу суму која се наводи на интернетској страници Спомен-подручја Јасеновац „www.јусп-јасеновац.хр“, отприје годину дана: 80.914 поименично набројаних жртава, што значи да је толико оних за чије се тамошње страдање зна понаособ. Ако и јест приближна, дакле, то зацијело није коначна цифра, али тај нам аспект и није најбитнији.

Ревизионизам на дјелу
Има кому јест, има их којима се читав проблем само једном знаменком мање своди на прихватљиву мјеру, међутим, па се тако између најновијих покушаја муљања дало уочити једно индиректно – недавно произвољно изношење података о броју заробљених те убијених усташких и других бјегунаца након завршетка Другог свјетског рата. Кампања је поведена уз помоћ МУП-а, бројеви су без икакве аргументације дигнути на разину споменутих јасеновачких и још мало приде, најављена су опсежна прекопавања неистражених масовних гробница, е да би убрзо све опет утихнуло, до сљедеће згоде.
Мимо квантифицирања, о својствима логора водило се протеклих два десетљећа такођер много дискусије, од тога да су се логораши тамо понајвише бавили умјетношћу, оперном и другом, или тога да је живот у њему изгубило свега пар стотина људи – памтимо још Вукојевићеву комисију – па до апсурдног моралистичког стављања Блеибурга и тзв. Крижног пута њему уз бок… А готово сва та расправа, уопће о Јасеновцу, поведена је с циљем да се умањи националистичко зло које се насупрот ушћа Уне у Саву реализирало успјешније неголи игдје у Хрватској и БиХ заједно, како су биле за вријеме НДХ.
Логор смрти или радни логор – та је ревизионистичка дилема око карактера Јасеновца напосљетку ријешена ионако познатом синтезом: и једно и друго. Жртве су неријетко прво мрцварене тешким радом на нпр. градњи неког од трију тада подигнутих ријечних насипа, па би тек затим биле убијене, ако већ не би пале од глади. Али, ступила је у међувремену на снагу једна нова конвенција, наиме, да се у контексту Јасеновца и генерално НДХ као првенствени злочин све чешће спомиње – холокауст. А то је, као што знамо, погром над Жидовима. Али, на холокауст отпада тек дио усташкога гријеха, и чини се да је у случају његова спомињања и чак форсирања, на ствари алиби-референција. Холокауст је опћеприхваћена чињеница, неупитни повијесни догађај који се збио у пуно земаља. Ми овдје, пак, имамо своје оригиналне релације: ипак је ту побијено највише Срба, потом Жидова, а усташка мржња управо према Србима јест онај посве оригинални домаћи продукт који би нас требао највише занимати. Инзистирање на спомену холокауста само је друга страна прешућеног антисрпства.

Младеначко иживљавање
Не знамо што је најточније од свега тога било на уму оним клинцима из Младежи ХЧСП-а који су 10. травња ове године на Тргу бана Јелачића у Загребу обиљежили 70. обљетницу оснивања НДХ. Осим што се то не смије тако јавно звати, па су славили „Травањску револуцију 1941.“ Али, можемо говорити о свим оним старијим факторима који се крију иза њих, прижељкујући нека будућа масовна стратишта. Можемо говорити о властима Копривничко-крижевачке жупаније, рецимо, које и даље не мичу називе тамошњих улица Миле Будака и 10. травња. Прије неколико дана је објављено да се главни неспоразум око те комплициране интервенције тиче питања би ли трошкове израде нових докумената за станаре тих двију улица сносио жупанијски буџет или сами станари.
Али, нитко не води рачуна о томе да за вријеме надмудривања цијена захвата вртоглаво расте, баш као што видимо по актуалним младеначким иживљавањима, и да би могла прерасти у нови дуг с којим ово друштво поновно неће знати што да чини.
Игор Ласић

Извор: СНВ