Lepotica pred kojom je bežao neprijatelj

Datum objave: utorak, 10 maja, 2016
Veličina slova: A- A+
Sofija Jovanović Krsmanović
Sofija Jovanović Krsmanović

Piše: Milan Bogojević

Sofija Jovanović je još jedna veličanstvena žena ratnik iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Svoju besmrtnost zaslužila je velikim herojstvom i velikom žrtvom koju je podnela za srpski narod. Sofija Jovanović dobila je čak 13 ordena zbog zasluga u Velikom ratu. Njen lik našao se i na nemačkoj dopisnici sa natpisom „Dama-vojnik u borbi 1912. godine“, a slika u uniformi objavljena je na ilustraciji pariskog „Malog žurnala“ sa potpisom „Heroina Srbije – gospođica Sofija Jovanović“. Sofija je rođena u Beogradu na Dorćolu. Bila je ćerka mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. On je imao mnogo kćeri i glasno žalio što nema „sina junaka“ koji će osvetiti Kosovo. Iako je bila devojčica, kad joj je otac umro, Sofiji su se te reči urezale u pamćenje. Sofija je bila devojka neverovatne lepote tek maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat. Reči njenog oca odzvanjale su u glavi, Sofija je shvatila da je došlo vreme da se ispuni očev amanet, odsekla je dugu kosu i javila se Narodnoj odbrani kao dobrovoljac – četnik. Prošla je test pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Dobila je dobrovoljačku objavu i uniformu i prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji. Interesantan opis regrutacije dao je Antonije Đurić u knjizi „Žene solunci govore“: „Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najvećp greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje… Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:

– Kojim dobrom, devojko?

– Hoću pušku i ratni raspored! – rekla je odlučno. – Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me… Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.

– Dobro, devojko! – reče joj major. – Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima…

– Hoću pušku! – ponovila je. – Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!

Nisu imali kud: primili su je.

Obukla je uniformu i zajedno sa drugim dobrovoljcima vežbala nekoliko dana kako se gađa puškom i kako se baca bomba sa tridesetak metara, a zatim je otišla prema Kumanovu… Pričalo se, i pisalo, o njenom junaštvu. O tome su svedočila i prva odlikovanja na njenim junačkim grudima. Sledeće godine napadoše Bugari. Sofija stiže i na Bregalnicu…

I opet odlikovanje.

Čim je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, evo Sofije. Ponovila je zahtev:

– Hoću svoj ratni raspored!

Opet je bilo povuci-potegni, ali se ona setila majora Voje Tankosića. Htela je u njegov odred, sigurna da će se odmah naći na bojištu. Kasnije je našla majora Tankosića. Bio je u pokretu: vodio je odred na Drinu. Rekao joj je da se javi Ignjatu Kirhneru, komandantu Sremskog dobrovoljačkog odreda. Kirhner se nije dvoumio. Rekao joj je da mu je svaka puška dobro došla, a junačko srce pogotovo. Osim toga, kad je preporučuje Tankosić, mora da je „kremen-kamen“. Vatreno krštenje imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, kao prva žena borac u srpskoj vojsci. U tim teškim borbama u oktobru 1912. živote je izgubilo više od 1.400 srpskih boraca. Sofija je u tom paklu stekla prvi orden na kome piše „Osvetnici Kosova“, kao što je njen otac želeo. U noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke Velikog rata, u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Ušla je u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, čiji je zadatak bio da krstari iza neprijateljskih linija u Sremu. Komandovala je prvom grupom srpskih boraca, koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Vojska je tražila dobrovoljce da pređu Savu, izvide neprijateljske položaje i preseku telefonske žice koje su vodile od austrougarske karaule s druge strane Savskog mosta do štaba u Zemunu. Prva se prijavila Sofija, koju su ratni drugovi u šali zvali Sofronije zbog muške hrabrosti. U oktobru 1915. godine Nemačka je povela ofanzivu na Srbiju, a crnokosa lepotica u uniformi je bila deo krvavih borbi od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i albansku golgotu, učestvovala 1918. u proboju Solunskog fronta. Bila je ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Sofija Jovanović se posle vojničke golgote udala za ratnog druga i nije se pojavljivala u javnosti. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, iako nije imala pola stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Sanja Krsmanović Tasić je praunuka Sofije Jovanović, o svojoj prabaki kaže: – Baka je bila prava dama. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, ne znam kako je to uspevala bez polovine stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo koji način. Bila je razočarana salonskim ratnicima, koji su se posle rata laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala zaboravljena, naročito posle Drugog svetskog rata. Kada je umrla, u nasleđe sam dobila 13 ordena, pažljivo umotanih u čipkastu belu maramicu – otkriva praunuka. Sofija Jovanović je doživela sudbinu njenih saboraca, zaboravljena od svog naroda ona danas nema spomenik niti ulicu u Beogradu…

(Nedeljnik)

Izvor: Crvene beretke

 

Vezane vijesti:

Otmica u Zavlaci

Lujza. Žena junak, žena heroja

Natalija Bjelajac, narednik vojske i bolničarka: Ranjena i odlikovana 12 puta!

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top