Kako je moguća saradnja dve države kada se u jednoj od njih, u ovom slučaju Hrvatskoj, javno govori da pripadanje manjinskom narodu, srpskom, predstavlja porugu i najtežu uvredu, i šta u tom smislu može da uradi nova vlast u Beogradu[nbsp] Kako je moguća saradnja dve države kada se u jednoj od njih, u ovom slučaju Hrvatskoj, javno govori da pripadanje manjinskom narodu, srpskom, predstavlja porugu i najtežu uvredu, i šta u tom smislu može da uradi nova vlast u Beogradu     Odnosi Srbije i Hrvatske, politička kičma Balkana, posle promene vlasti u Beogradu nalaze se u fokusu posmatranja važnih činioca međunarodne politike, u meri koja je gotovo na nivou interesovanja

Šta se to dogodilo da inače smireni i u svakoj komunikaciji krajnje uzdržani Ivo Josipović nasrne na Milorada Pupovca rečnikom koji prema lideru Srpske samostalne demokratske stranke nikada nije koristio ni Vladimir Šeks, na primer   Svi su zatečeni, a iznenađenje je potpuno. Ivo Josipović, predsednik Hrvatske, nesporno kultivisana ličnost, čovek koji je u novu hrvatsku politiku, u pojavnom obliku, uneo duh Vladimira Bakarića, eksplodirao je kao kineska petarda i suprotno onome kako ga vide i Hrvati i Srbi, napao jednog Srbina – Pupovca. Napad je bio brutalan. Očekivao sam posle toga da iz Zagreba stigne informacija (srećom nije) kako je ispred zgrade u kojoj stanuje, palicom za bejzbol, pretučen Milorad Pupovac, a

Što god da pokušaju, kako god da se postave prema međunarodnoj zajednici i susednim državama, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić imaće nerešive probleme i nastavak ponižavanja i stagniranja Srbije sve dok ne sruše jednu veliku laž koja na ovim prostorima živi dvadesetak godina   Pre mnogo godina kada sam mlad, naivan, nezreo, pun neobjašnjive, uglavnom beskorisne energije krenuo sam da pisaćom mašinom rušim postojeći i gradim bolji svet, zaista sam mislio kako se tekstovima u novinama u korenu mogu menjati društvene okolnosti, procesi, ljudi. Mladost, neiskustvo, ništa novo. Menjao sam jedino sebe. Ali relativno brzo odbacio sam potrebe da kopam šančeve kojima bi voda, po mojim shvatanjima, trebalo da ide. Kasnije mi je bilo dovoljno da

Vreme prolazi, ali to pijanstvo u Srbiji ne popušta. To je kamen međaš, vododelnica, crvena linija, etiketa, presuda, ulaznica za ambasade zapadnih zemalja, po tome se ljudi u Srbiji dele na one koji su za spas Srbije i one čija se pamet kači na Svetog Savu, Nemanjiće, Kosovski boj, Filipa Višnjića a to, brale moj, ne ide sa evropskim stremljenjima. Da, u pitanju je Evropa, Unija i odnos prosečnog Srbina prema tim „svetinjama“.   Verovao sam, naivno, da će nakon otpočinjanja ove velike krize u nekoliko zemalja Evropske unije, koja je razgolitila sve slabosti i bedu nastalu nasilnim spajanjem vode i ulja, opametiti većinu Srba ali… nije. U Beogradu „proevropska orjentacija“, kao mera stvari

Nekako pred kraj svog diplomatskog boravka u Beogradu, 1981. godine, kada su ono Šiptari na KiM podigli ustanak sa zahtevom da i formalno dobiju republiku (u praksi su je već imali) američki ambasador Lorens Iglberger tražio je hitan prijem u vrhu države. Na početku razgovora, a ovo je kasnije potvrđeno iz nekoliko izvora, Iglberger pita svoje sagovornike koliko na Kosovu živi Albanaca.   Oko 900.000, odgovaraju mu. A koliko ima Srba u ovoj državi, pita on. Pa, oko devet miliona, kažu oni. I gde je tu problem, začuđeno će Iglberger. Sredinom devedesetih, kad sam uređivao nedeljnik “Argument”, jedan veoma poznati Beograđanin, pripadnik manjinske verske zajednice, među Srbima opravdano cenjen i poštovan,

Posle dugo godina, u kojima je vladalo pravilo da se o genocidu nad Srbima i uopšte stradanjima tog naroda ne sme govoriti javno, da se drugi narodi ne bi uznemiravali i vređali, gotovo šokantno je delovao direktan prenos na „RTS“-u Svečane akademije održane povodom 70 godina od stradanja Srba na Kozari Moralo je, izgleda, da prođe skoro 12 godina, pa da državna televizija Srbije, „RTS“, prvi put posle „oktobarske revolucije“ pusti pred kamere, u živom programu, nekoga ko će progovoriti o srpskim žrtvama, ubijanju Srba. U dosovsko-demokratskoj Srbiji to je bilo strogo zabranjeno, retrogradno, štetno na evropskom putu, opasno za odnose u Regionu. Šta bi Zagreb na to rekao? A onda je u Narodnom

Piše Ratko Dmitrović Šta sve čeka novog predsednika Srbije u odnosima sa Hrvatskom, odnosima koje je nakaradno, protivno svakoj državnoj i prostoj logici kreirao Boris Tadić, dajući službenom Zagrebu sve, a ne tražeći od njega ništa, i u kojoj meri na sve to može da utiče prošlost Tomislava Nikolića Zajedničku državu Južnih Slovena osmislili su Hrvati. Slovencima je to dobro došlo, Srbi su u ovu priču uleteli kao Radićeve guske u maglu i platili visoku, strašnu cenu. Biološku i teritorijalnu. I još uvek je plaćaju. Taj neprirodni savez, rođen sa prokletstvom malih razlika, rasturen je u krvi, ali će još dugo, plašim se zauvek, određivati odnose na prostoru od Kosovske

Davno je počelo to kidisanje na Rusiju, intenziviralo se sredinom 19. veka, ubrzalo u vreme Oktobarske revolucije, na razne načine održavalo za vreme trajanja SSSR-a da bi pojavom Jeljcina horovi i pojedinci zaključili da je posao gotov; Rusija, rekli su, postoji samo kao forma koja će ubrzo biti svedena na Moskvu i Petrovgrad sa okolinom. Ostatak, onaj koji se ceni kao najvredniji deo planete zemlje, sa svim rezervama nafte, gasa, vode, šuma, lignita, dijamanata, zlata… već je bio viđen kao prostor rasparčan na tridesetak samostalnih država. Naravno, pod kontrolom Vašingtona i Londona. Onda im se dogodio Putin. Kako? Jedno malo ali savršeno organizovano krilo tajne policije Sovjetskog Saveza, činili su