Бискуп Католичке цркве у Хрватскоj и државни воjни ординариjус Јураj Језеринац jе рекао на проповеди у цркви Пресветог Троjства, у Карловцу, а поводом 20 година постоjања независне и међународне Хрватске, да jе рат вођен деведесетих био последица атеизациjе и одбиjања Бога. Пошто jе том приликом споменуо „агресорски рат“ тумачење изjаве високог дужносника Католичке цркве може да буде двоjако; агресор jе био безбожан и као такав кренуо jе да убиjа Хрвате и осваjа Хрватску, односно, по другом могућем тумачењу, Хрвати су изложени агресиjи зато што су се удаљили од Бога. ХРВАТИ – ЦРКВА – РАТ Како год било, шта год мислио Језеринац, добили смо снажан повод да се по ко зна

На простору Балкана (да овога пута не ширимо на целу Европу) jедино код Срба налазимо групе коjе у себи имаjу и константно потхрањуjу мржњу према сопственом народу. Истина, таj феномен могуће jе пронаћи и код других народа али jе он тамо поjединачан случаj, инцидент, и ти људи су предмет спрдње или згражавања. Њихова друштвена позициjа jе маргинална, приступ утицаjним медиjима искључен а комуникациjа са високим државним круговима незамислива. Код Срба jе другачиjе. Србима спољни неприjатељи нису неопходни. Те сорте jе у Београду на претек; имаjу своjа удружења, центре окупљања, своjе медиjе, посланике у Скупштини Србиjе. Уважени су и радо виђени у наjзначаjниjим београдским кабинетима. Њихово везивно ткиво jе мржња према

Да ли jе могуће да неко у само jедном животу (искључуjем теориjу реинкарнациjе) буде фашиста и антифашиста, интернационалиста и жестоки националиста, поборник тоталитаризма али и демократиjе, ригидни партократа и либерал, борац против права мањина па касниjе борац за права истих тих мањина… Здрав разум каже да то ниjе могуће, или jе могуће под условом да човек има психичке а из тога и све остале проблеме. Такве особе су на маргинама друштва, социjално изоловане, предмет исмеjавања или жаљења. Стjепан Стипе Месић jе живи доказ да jе наведена поставка ипак оборива, односно, да горе описани људи могу да буду не само друштвено уважени већ да њихов успон, у овом случаjу политички, може

Утемељење НДХ у колективном подсвесном памћењу Хрвата храни њихов став да jе нормално што су босански муслимани окренути према Хрватскоj и Хрватима, а не према Србиjи и Србима. Зато им Кустурица представља проблем. Чули сте, сигуран сам, да jе ових дана Емир Кустурица наjурио са Мећавника (Мокра Гора) екипу Хрватске телевизиjе, предвођену новинаром Александром Станковићем. Таj jе из Загреба потегао да направи интервjу са Кустурицом, за своj сериjал „Недељом у два“, а како се ниjе бавио новинарством већ ислеђивањем, Кусти се та полициjска дисциплина ниjе допала, прекинуо jе интервjу и дао Хрватима десет минута да се покупе и напусте Мећавник. Три дана jе оваj догађаj пунио српску, хрватску и босанску

Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, jедан од наjбољих у бившоj Југославиjи, Никола Плећаш, чекао jе Божић уз горку и тешку причу о свом народу Слика jе била лепа и охрабруjућа; пред сам почетак вечерње службе уочи Божића, на Бадњак, шестог jануара, у православноj цркви Преображења Господњег у наjстрожем центру Загреба одjекнуо jе пљесак и зачули се повици „Добро нам дошли“. Неколико секунди пре тога у цркву су ушли председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Владе Хрватске Зоран Милановић. Неки од окупљених Срба су плакали. Те сузе може да разуме само Србин коjи jе дуго година

Не слажем се са заговорницима тезе да су „шпански борци“, Југословени, револуционари, који су 1936. године отишли да се у шпанском грађанском рату боре на страни комуниста – великани наше историје. Држим да се ту ради о међународном тероризму, јер свако наметање неке идеје силом, било да је та идеја комунистичка, капиталистичка, фашистичка, није ништа друго до тероризам. Али… пред тим људима скидам капу јер су били спремни да погину за своја убеђења. Многи од њих оставили су кости на пространствима Каталоније, Арагона, Баскије. Умирали су далеко од своје земље, бранећи принципе и убеђења на којима су почивали њихови животи. Њима је било свеједно бране ли то убеђење надомак куће

Хрватски „повјесничари“ их зову „Ускоцима“, што може да се чита као име народа, али никако као Срби, јер ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби Сада већ давних година у Загребу је излазио омладински лист, звао се „Полет“, који је у својој најсјајнијој фази имао продајни тираж о којем данас могу да сањају и највећи дневни листови на простору бивше Југославије. У концепцијском, садржајном, ауторском, графичком, смислу „Полет“ је био далеко испред свог времена, био је претеча онога што ће се почетком деведесетих година догодити у продукцији хрватских писаних медија. Недељник Глобус, покренут у Загребу 1991. године био је на неки начин оживљавање

Службени Београд jе прећутао срамну одлуку министра унутрашњих послова Хрватске Томислава Карамарка да забрани откривање споменика побиjеним српским цивилима у селу Голубић, код Книна, док jе за jедан разбиjени „хрватски“ прозор у Суботици службеном нотом реаговала Влада Хрватске, иако jе починилац и даље непознат У згуснутом времену, за само месец дана, бележимо неколико интересантних догађаjа у односима Срба и Хрвата коjи недвоjбено показуjу сву беду српске и сву надменост хрватске политике у односима двеjу држава. Процес нормализациjе односа између Србиjе и Хрватске и даље се одвиjа трасираним правцима из коjих, као архитекта, стоjи Борис Тадић и његова властела; Београд доследно, упорно и без наговештаjа промене игнорише све муке и проблеме

Тридесет година улупао сам у професиjу коjа се зове новинарство, написао стотине килограма текстова, имао и телевизиjска искуства, али никада у свему томе нисам употребио поjам издаjник. Ни за кога, а било jе разлога. Некако се клоним од тих великих речи jер, да будемо искрени, кад употребиш наjтеже оружjе, квалификациjу иза коjе нема ништа горе и теже, онда jе круг затворен и човек губи потребу и смисао да даље пише. У овом случаjу о људима, њиховоj политици, поступцима. Ни у редовима коjи следе неће бити разврставања на оне коjи нешто бране и оне коjи су издаjници, мада знам многе склоне тврдњи да ово што се ради са Србиjом, ево већ

Пише Ратко Дмитровић Страшну и тешко појмљиву мржњу, коју је деведесетих година према Србима јавно ширио сарајевски глумац Емир Хаџихафизбеговић, Срби су заборавили, али није заборавио један травнички Хрват, казалишни стваралац, који је за ту работу у помоћ позвао Ива Андрића Не постоји човек на простору бивше Титове државе који је више од сарајевског глумца Емира Хаџихафизбеговића јавно изговорио речи мржње према Србима као народу. Не појединим Србима, није грешка, већ према Србима у целини. Туђман, Шиме Ђодан, цео коментаторски хор загребачког „Вечерњег листа“, „Слободни тједник“, Хловерка Новак Срзић, Јосип Јовић, Мирко Ковач, Смаил Чекић, Јеврем Брковић…све њихове изјаве, теорије и оцене о Србима да ставите на једну страну ништавне

Пише Ратко Дмитровић Ових дана, на Конференциjи о избеглицама, одржаноj у Београду, дефинитивно jе решено питањеjедно г дела српског народа и то на начин да Срби по ко зна коjи пут губе све, а њихови неприjатељи, без обзира на почињене страшне злочине, добиjаjу све. Београд jе у томе одиграо пресудну улогу.   Осмог маjа 2010. године „Печат“ jе обjавио текст „Срби из Хрватске или брисање jедне велике приче“, текст коjи сам написао са великим унутрашњим напором и муком, jер jе по своjоj суштини нека врста некролога. У мени jе и после тога остала да тиња нада како ниjе баш све онако како сам написао; а написани текст правдао сам жељом да оно што jе

Мало jе данас у Србиjи оних коjи знаjу шта jе све за своj народ, посебно у Воjводини, урадио патриjарх Раjачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иjедан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемониjе коjу jе по православним обичаjима водио Раjачић Негде у касну jесен 1990. године, а тада сам био новинар „Политике“, дописник из Загреба, добиjем информациjу да хрватска полициjа има сазнања о складишту оружjа у jедноj Католичкоj цркви у Лици. Место се, рече ми моj полициjски извор, зове Саборско. Покушаjи да у Загребу сазнам нешто више о томе нису дали резултата. Назовем Београд, испричам им шта сам чуо и кажем да би, ако ми допусте, отишао у

Ако и кад Срби буду тражили више од онога што данас имају у Хрватској, а немају ништа, наследник Јадранке Косор може да их упита што то нису тражили, односно узели, док су били у коалицији и на власти са ХДЗ-ом, и биће у праву Први велики социјални бунт у Хрватској догодио се, ако ме памћење служи, 1999. године. Побунили су се радници у загребачком „Тиску“, својевремено економски врло моћној дистрибутивној мрежи која је најмање зарађивала на продаји новина, иако је то била основна делатност „Тиска“. Онда је дошла транзиција, друго име за пљачку. Људима је плата каснила и по неколико месеци и организован је штрајк. Туђманова влада пошаље неког веселника

Само jедном човеку, у новиjоj хрватскоj историjи, идеолошко и политичко питање било jе важниjе од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао jе и кроз однос према Србима у Хрватскоj. Био jе идеолошки искључив, намћораст, у разговорима оптерећаваjуће тих, упоран као мазга, често досадан, повремено циничан, доследан чак и у заблудама коjих jе делимично био свестан, свашта му се могло замерити осим онога што jе радио последњих 14 година живота. То jе било часно, људски, високоморално. Реч jе о Стипи Шувару. Знам, и данас у Београду, међу писцима, позоришним и филмским радницима, социолозима, интелектуалцима уопште, много jе оних коjи ће да направе киселу фацу на спомињање Шувара. Одмах