Колумнисти Архиве - Страница 11 од 77 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: НЕБО У ВОДИ

27. новембар 2024.

Лепо је и страшно јутро дивосељачко. Небо се у води огледа.Распукнуто и модро. Потоке Оке исплакале.Закукале за песмом девојачком.За коњима што грудима њиве ору.За капом црвеном са ресама црним,накривљеном,опеваном,на срцу исцртаном. Обелео снег стазе зарасле.Прекрио пустош,сакрио таму. Под пахуљама белим самују гробљатраговима зверињим изгажена.Нема птица.Немо је небо.И земља смрзнута тихује. Лепо је и страшно јутро дивосељачко.Као извежени покров за покојника,као младост по ливадама расута,изникла,погажена,вечношћу обожена! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

21. новембар 2024.

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага, Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине страдалих у својим пјесмама Ђурђица поручује – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

Свети Арханђел Михаило

20. новембар 2024.

Сав си огањ и ревност, свети Архистратеже Михаиле, зато те молимо учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковиђу све небеске и земаљске војске Христове. Пише: Гордана Достанић Од кад памте моје дечије године, за славским столом је увек била само наша породица. Наша баба, ни кад је остала сама, без заштите из дома и рода, није одустала од свечарског ручка. Славског. А славу њој и њеном нестасалом сину нико није пренео. Знало се некад да се на честитање одлази у родни дом да се старешини стисне рука

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

16. новембар 2024.

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

8. новембар 2024.

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.“ из

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

7. новембар 2024.

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

Ђурђица Драгаш: Молитва

5. новембар 2024.

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из

Ефраим Зуроф и епископ Јован Ћулибрк (Фото: Танјуг)

Ефраиму Зурофу почасни докторат за истину о Јасеновцу?

27. октобар 2024.

Ономе који је, како рече Гидеон Грајф, очигледно случајно, упао баш на линију државног наратива Хрватске од 83.000 до 100.000 жртава у Јасеновцу. Пише: Душан Ј. Басташић СРНА јавља да је Сенат Универзитета у Бањој Луци 24. октобра ове године донио одлуку да се директору Канцеларије Центра „Симон Визентал“ у Израелу и Одјељења за Источну Европу Ефраиму Зурофу додијели почасни докторат, за изузетан допринос у ширењу истине. Поред осталог, у аргументацији за овакву одлуку, наведено је и да је лауреат члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу. Кад је већ ријеч о изузетном доприносу за утврђивање и ширење истине о Јасеновцу, никоме а посебно не потомцима жртава, српској академској

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКО МИЉЕ

23. октобар 2024.

Лика ме јадом ојади, рану ми рањена отвори. Лика ме миљем помилова.Лика ме златом озлати.Водом напоји.Лика ме сузом засузи.Лика ме жалом ожали. Лика ме зелена озелени.Лика ме цветом расцвета.Снагу ми снажна даде.Лика ме каменом окамени.Лика ме јадом ојадиРану ми рањена отвори. Лика се светом расветли.Лика га светлом осветли.Лика се мраком замрачи.Лика се јамом зајами. Лика се песмом опева.Сузом ка небу вину. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

10. октобар 2024.

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

3. октобар 2024.

Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. „Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто митског, паганског, нешто свештеног, узвишеног, повезаног са вером и обожавањем великих природних сила, као оне античке, класичне планине, које су проглашене седиштем богова или персонификацију једног од њих, често најјачег, најсилнијег. Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског, божанственог, вечног. Он може да буде наш Олимп и Парнас, наша Ида и Кавказ, као

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

30. септембар 2024.

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

Пашка плава гробница (ВИДЕО)

25. септембар 2024.

Да се стравични злочини из прошлости, од стране Независне Државе Хрватске никада не забораве, потрудили су се још једном чланови Удружења „Јадовно 1941.“ који су поставили Часни крст на рту Слана острво Паг, а након тога, како и доликује парастосом обиљежили годишњицу овог свирепог чина. Ово је био осми по реду Часни крст, који су поставили чланови Удружења „ Јадовно 1941.“ , а кретали су се идентичним путем, као Срби и Јевреји те кобне ноћи између 14. и 15. августа 1941, да би дошли до крајњег одредишта, на свето мјесто гдје је постављен крст. Историја ће опомињати и причати истину, а она свједочи да је ту убијена најмање 791 особа,

Проф. др Мирјана Стојисављевић: Гаравице мрачне и крваве

4. септембар 2024.

Проф. др Мирjана Стојисављевић: Историjски час поводом седамдесетогодишњицице усташког Покоља на Гаравицама код Бихаћа. Од памтивијека и прије Библије све наше ријечи биле су ничије. Откад их раздијелисмо међ собом свако смо слово замијенили гробом. Душко Трифуновић Почетком августа (5. августа) 2011. године на Гаравицама код Бихаћа одржан је парастос и историјски час поводом седамдесетогодишњице од усташког Покоља извршеног, од 3. јуна до 4. августа 1941. године, над тринаест и по хиљада Срба, цивилних жртава геноцида са подручја Бихаћког среза и околних места.[1] Потомци и поштоваоци жртава гаравичког покоља подсетили су се и на чињеницу да је погром плански извршен управо на добровољачкој српској земљи по којој су „лобање пољем

Душан Басташић: Трауме усташких злочина се као ране преносе са генерације на генерацију потомака жртава

4. септембар 2024.

Kод потомака жртава усташких злочина присутна је трансгенерацијска траума која се преноси и осећа и у најновијој генерацији, изјавио је Душан Басташић, председник удружења ,,Јадовно 1941.“ С обзиром да у институционалном делу хрватског друштва не постоји никакво покајање због ових дешавања, према Басташићевим речима, злочини се не могу ни заборавити ни опростити. Извор: КТВ Зрењанин Везане вести: