Возни ред постоји – све се завршава у Бајмоку петнаестог јула. Свједоџбе

Здвојни и нерасположени су они који нису примили писма, па онда, по

Црвена армија, савезници и наши другови побиједили су и још побјеђују на

Дође и половица маја. Учимо у послијеподневним сатима, а Стево Лабант већ

Једино слободно вријеме нам је док слушамо радио-вијести и недјеља. Послије једног

За вријеме ручка речено нам је да су наше фамилије сретно прешле

Кренут ћемо послије доручка, тротоаром. Ићи ћемо слободно, без неке колоне, да

Друге саонице прођоше мало напријед па поче утовар у више њих истовремено.

Дошла је медицинска сестра са три човјека који су носили велике нарамке

Још мало, и ето нас у Бајмоку. Сви смо некако живнули. Некако

Камо ћемо? Па опет у вагон. Марвени, дакако! Слика уобичајена – пећ