Јутрења и ферије

За Нову годину и Божић ферије су трајале одвојено – два дана за Нову, три дана за Божић. Пред Божић смо упозорени да се сви врате десетога јануара до осам ујутро. Првих дана 1945. године падао је снијег. За Божић га је било већ доста, а преко Божића је јако падао и ралице су разгртале снијег по неколико пута на дан. На Божић, седмог јануара ујутро, чују се весели гласови на путу: „Ајте на јутрењу. Брже, шта чекате“. Отварамо прозоре, а они опет сви вичу: „Ајте, сад смијемо ићи“! Мало затим опет иде нека гласна група. Јованка и ја одлучимо да и ми кренемо у цркву. Снијег је велик. Чим смо изашли из гањка, то пропртисмо, а даље је било лакше – пртина посред пута. Од цесте до цркве лијепо је направљена широка пртина. У цркви свијетли, чује се и пјевање. „Чини ми се да се чује и свештеник“, додаде Јованка. Уђосмо у цркву, кад тамо – стварно свештеник служи јутрењу. Па има и свијета доста. Тко зна откуда су све дошли? Сигурно и из вањских села. Од логора 1942. године нисам видио толико Срба на једном мјесту и нисам мислио да нас још толико има! Баш је било лијепо. Сви су раздрагани, весело причају. Негдје даље чује се и по која пушка. Права јутрења. Само нема мождара да грме испред цркве. Ваљда их нису стигли набавити или их није имао тко направити.

На излазу из цинтора видимо и Тину са њезиним судијом. Десетога ујутро падао је снијег као да су врагови подерали све блазине на небу. Пролазе дечки из интерната. Зову ме јер гори свјетло. Мама их зове у кућу. Приставила је чај и каже да, тко хоће, улије и ракије. Ја сам већ изнио сламу из куће и њоме закитио већи број воћака. Стресам снијег и истресам га из пантофла, а дечки гласно коментирају велики снијег. Неки пију кухану ракију, па мама даде и мени једну шољу. Док чекају чај, понудила их је и некаквим колачима. Живко Семиз, дјечак са Козаре који је имао срећу да преживи поновни погром, каже да је чуо да ће се интернат селити у Мађарску. То је чуо од неког одборника који је дошао честитати Божић у кућу гдје су били он и његова сестра Стана. Тај је рекао да ће то можда бити већ вечерас. Сад смо некако зашутили, али Митар Торбица прекиде шутњу. „Па баш добро! Онда ћемо бити са Русима. Тамо је најсигурније“, рече. На то смо се, некако, сви насмијали. Попише они чај и весело, гласни, одоше у интернат да се припреме за школу. Ја ћу још озбиљно доручковати па ћу директно у школу. Кад сам дошао до интерната, видим доста дјечака испред зграде. Неколико њих стоји у отвореним вратима, а већ је близу осам. Прилазим вратима јер снијег пада. Прво наиђем на Крсту Лужајића. „Идемо у Мађарску Русима“, рече он смијући се. „Нема, Милане, школе“, вели Никола Сукњајић, увијек весео и спреман за шалу. Наредили су им да спреме своје ствари. Доручак ће бити касније. Видим префекта Стеву Лабанта и питам га кад се иде и да ли идем и ја. „Свакако да идеш. Иди по своје ствари, добро се наједи и одмах дођи. Не знам кад ћемо кренути. Све зависи о томе ’оће ли бити ведро или облачно, ради авиона“, рече ми. Пожурим кући. Сусретнем понеко чељаде, загрнуто и преко главе јер снијег пада. Никога не препознајем, а свакога поздравим. Не чују. Мама ме изненађено погледа и одмах вели: „Значи, идете“. „Да“, одговорим ја и скидам са себе капут на коме има снијега. Однесе га истрести у гањак. Потражим велику целтову ташку коју је, још некад, у собици оставио Маријан. Одем је испрашити, а мама ми са одобравањем вели: „Е, то ће ти бити таман добро. Сложит ћу ти веша и још једне вунене чарапе, а умотат ћу ти и ове пантофле са саром. Те једине ципеле су ти лоше. Бојим се, брзо ће се распасти. Те школске ствари метни у ову пртену врећицу па онда у ташку. У овај шканицл метнит ћу ти ово кокошетине што је остало од Божића. И комад штруце са орајима. ’Оћеш још шта појест’“, упита ме, а ја одговорим одречно. Јованка изађе из собе. Мама јој одмах рече што се догађа. Изненађена поче да плаче, а мама јој се придружи. Облачим мој мокри капут. Мама рече: „Чекај, узми ону целту што су партизани заборавили љетос у штагљу. Ја сам је оставила на таван“. Пошто ју је опрашила у гањку, поче да је савија, а Јованка предложи да је одмах загрнем. Окрећемо је свакако, а онда она донесе комад шпаге, којом смо везали врећу, и провуче је кроз рупе на целти па је свеза мени око врата. Сад се обје чуде и говоре како ће целта чувати и леђа и рамена. За главу имам штрикану вунену шубару, која се може навући и на уши.

Рекао сам им што је Лабант рекао о поласку, па мама рече да ће ме још обићи. Изљубисмо се на томе, већ не знам коме, растанку. Ја одох, оне опет остадоше. Испратиле су ме до пртине на путу. Два пута сам се окренуо – оне још стоје.

Пред интернатом стоји неколико коњских запрега. Коњи покривени крпарама, а саонице бијелим плахтама. Умијешам се у ту чудну групу, гужву коња, кола, људи које не познам и ђака које знам. Ђаци су доручковали и добили по комад круха за пут. Шаљу ме да и ја идем по крух. Мени се не иде, али га на крају узмем и стрпам у торбу уз коментар кухарице: „Само ти узми. Тко зна…“ Дошло је још неколико саоница. Оне су исто прекривене плахтама, али су нечим и напуњене па нас је то заинтересирало. Установимо да су у њима блазине и вањкуши. Код једних саоница видим старог Стефановића, Цигана. Он је Србин. Знам да је имао два сина – једног већ ожењеног, а други је био само коју годину старији од мене. Не знам како је преживио, да ли су му и синови живи. Поздравим га са „здраво, куме“, а он одмах рече да ћу се ја возити у његовим саоницама. Гледам те саонице – упрегнута је једна старија кобила и једна млада, као ждребица. Знам да он никада није имао коња, а тако ни саоница, али пристанем на приједлог и он одмах стави моју ташку у плетено сједиште. Одједном дође Јошко Шимуновић и још један друг. Обојица су са карабинима.

< Шаљу ме у Гимназију                                         Садржај                               Кроз зиму и снијег преко Мађарске у Бачку >