Јунаштво србина из Сребренице: Главу дајем, на браћу нећу!

У Његошевом парку у Подгорици, на левој обали Мораче, недалеко од познатог Блажовог моста, опелом које су служили свештеници Митрополије црногорско-приморске и пригодном свечаношћу којој је присуствовао велики број грађана, јуче је одата пошта Љубу Јевтићу, Србину из Сребренице, којег су пре тачно 100 година, 16. септембра 1916, ту стрељали аустроугарски окупатори.

скромно спомен-обележје које су му после Првог светског рата с поштовањем ту подигли захвални грађани Подгорице. Споменик је ту чамио у корову и зуб времена је чинио своје све до пре пет година када је историчар Вукић Илинчић једним кратким текстом подсетио на овог заборављеног хероја и подстакао акцију да се његов споменик обнови и уреди.

На скромном обелиску од белог мрамора, испод крста у ловорикама пише: „Љубо Јевтић, добровољац из Босне – Сребреница, стријељан од непријатеља 16. IX – 1916. год“, а на полеђини само: „Подигоше грађани Подгорице.“

До данас је ипак остала загонетка ко је био тај млади човек и зашто је стрељан. Једну верзију, једини потпунији писани траг, оставио је историчар Илинчић, који тврди да је Јевтић био један од оних Срба из Босне и Херцеговине који су пребегли у Црну Гору да би избегли аустроугарску мобилизацију.

– Почетком 1916. године, однекуд је са неколико својих другова дошао у Црну Гору – пише Илинчић – и након капитулације Црне Горе, јануара 1916, покушао да преко Скадра оде у србијанску војску, која је заједно са савезницима била већ у Грчкој. Међутим, окупатор га је открио, ухапсио и осудио на смрт исте године. Из Казненог завода Јусовача одведен је на губилиште у оковима, а прије тога подгорички парох Јоко Лековић га је исповиједио.

Парох Лековић је тајно позвао Подгоричане да у што већем броју присуствују стријељању овог српског патриоте, што су они и учинили. Стрељачка чета спроводила је Јевтића кроз дуги шпалир грађана, који су му клицали, плакали и бацали цвијеће. Своје посљедње тренутке Љубо Јевтић провео је пред стрељачким стројем испред данашње Скупштине Црне Горе, 16. септембра 1916. године, држећи се поносно, храбро и узвикујући пароле против тираније црно-жуте монархије…

Симбол пркоса

– Име Љуба Јевтића одавно слови као кандидат да га понесе и нека од подгоричких улица – вели Цветко Вукчевић, дугогодишњи председник комисије која брине о именовању улица у Подгорици – али, нажалост, још немамо никаквих ближих података о њему. Он је свакако симбол пркоса и херојског отпора аустроугарском окупатору и размишљамо о томе да можда двије суседне улице назовемо именима Љуба Јевтића и Петка Ускоковића који је смогао снаге и храбрости да на Богетићима 1917. стане пред швапски стрељачки строј и замијени свог млађаног синовца Крста, који је као талац, ни крив ни дужан, био осуђен на смрт.

По другој верзији која је тињала и до ових времена преко потомака допрла из сећања старих Подгоричана, Јевтић је у Подгорицу доспео као аустроугарски војник након капитулације и окупације Црне Горе 1916. године.

У једном тренутку, у јеку крвавих окупаторских репресалија против малобројних комитских група, оних који нису хтели да се сагињу и одлажу оружје, крвљу орошено и славом овенчано на Мојковцу у херојској бици за спас српске војске и народа, и Јевтић се нашао у стрељачком строју и добио задатак да пуца у заробљену и повезану браћу.
Он је, међутим, бацио окупаторску пушку: „Ево глава, али не могу пуцати у браћу…“

Наравно, и он се убрзо нашао пред стрељачким стројем јер главнокомандујући, злогласни аустроугарски гувернер за Црну Гору Виктор Вебер, није знао шта је патриотизам и родољубље, шта за човека овог поднебесја значе војничка част и достојанство…

Аутор: Б. Симоновић

Извор: Вести Онлине

Везане вијести:

Незаборављени: Век Српске добровољачке дивизије

Јуначка смрт на Кајмакчалану

Јецај на очевом гробу