PRAVO SKANDINAVACA DA ZNAJU SVE…

Datum objave: petak, 16 septembra, 2011
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

Srebrenica

Stefan Karganović

(Pečat, br. 183)

Građane Srbije – a posebno pretplatnike evropske RTS-a – oduševiće vest da su stanovnici Norveške, Švedske i Danske, barem kada je Srebrenica u pitanju, uspešno ostvarili svoje „pravo da znaju sve.“ U ove tri skandinavske zemlje, u prkos besomučnim protestima preplašenih balkanskih cenzora, na državnoj televiziji prikazan je kontroverzni dokumentarac reditelja Ole Fliuma i Davida Hebdiča, „Srebrenica: izdani grad.“ Na dalekom severu Evrope o Srebrenici se sada zna sve. Kako stoji stvar u „evropskoj“ Srbiji?

Vrlo tužno. U Srbiji, u zemlji gde je posle rodne Norveške reditelja Ole Fliuma ovaj dokumentarac, koji iz osnova menja viđenje Srebrenice i događaja koji su vezani za nju, prvo trebalo da bude prikazan, on čami u nečijoj fijoci. Dobro ste pročitali. Dokumentarac o kojem svi pričaju, „Srebrenica: izdani grad,“ nalazi se u fijoci gospodina Aleksandra Tijanića, direktora Radio-Televizije Srbije, umesto da bude na ekranima pretplatnika ove medijske kuće.

Da li je problem u tome što reditelji Flium i Hebdič žele da svoje ostvarenje sakriju od srpske publike pa su odbili uporne molbe g. Tijanića da njegovoj kući dozvole prikazivanje u Srbiji? Ne, zato što je g. Tijanić autorska prava za teritoriju Srbije od njih već otkupio. RTS može srpskoj javnosti da prikaže film „Srebrenica: izdani grad“ u bilo koje vreme, bilo koji dan. Ako to ne čini, ne sprečavaju ga razlozi pravne prirode.

Kakvi bi to razlozi mogli biti? Odgovor na to pitanje nalazi se u sadržaju filma. Za gospodina Tijanića, gospodina Mićunovića i njihove naredbodavce i istomišljenike, taj sadržaj je dinamit. Da pomenemo samo nekoliko njegovih glavnih i najnezgodnijih tema.

Film se bavi, pre svega, onim što Ola Flium naziva „predistorijom Srebrenice,“ a to znači intrigama i marifetlucima Alije Izetbegovića i njegove klike da se Srebrenica i njeno stanovništvo puste niz vodu i zamene za jednu drugu teritoriju koji su počeli još od 1993. godine. Posle izjava niza aktera u ovim događajima – a oni su svi Muslimani koji su se dok su se ti događaji odvijali nalazili na raznim ključnim položajima odakle  su mogli da opserviraju posledice primene Alijine politike – gledaocu se nameće neodoljiv utisak: bošnjačkom rukovodstvu u Sarajevu narod Srebrenice nije predstavljao ništa više od piona na šahovskoj tabli. Kada je Alija Izetbegović procenio, sredinom 1995. godine, da je nastupio najbolji trenutak da budu žrtvovani, njegova jedina briga bila je da njihovu patnju i živote sebi pretvori u najveći mogući politički profit.

To ne poništava činjenicu da je nad jednim delom zarobljenih Bošnjaka posle pada Srebrenice 11. jula 1995. godine bio izvršen ratni zločin i da su se neposredni počinioci tog zločina formalno nalazili na srpskoj strani, ako bi se tako nešto za pripadnike multietničkog i misterioznog 10. Diverzantskog odreda moglo reći. Ali to otkrovenje, za koje dugujemo zahvalnost istraživačkoj upornosti i profesionalnom poštenju Ole Fliuma, radikalno komplikuje pojednostavljenu propagandnu šemu srebreničkih događaja. Malo koji promućuran gledaoc propustiće da postavi očigledno pitanje. Da li je Srebrenica, onda kada je doživela svoj konačni rasplet u julu 1995. godine, bila spontan događaj, odraz genocidne mržnje jedne strane u ratu prema drugoj, ili je to bila – nameštaljka?

Druga velika tabu tema koju ovaj dokumentarac otvara odnosi se na prećutane žrtve Srebrenice koje su tokom tri godine pre jula 1995. u anonimnosti i tišini bile klane i proganjane, bez komentara korumpiranih svetskih medija i bez prolivanja licemernih suza svetskih dušebrižnika. Reč je, naravno, o srpskom življu srebreničkog kraja, o nesretnom narodu koji se u još jednom kritičnom istorijskom trenutku zadesio u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Njegov svirepi pokolj i kolektivna agonija, što traje do današnjih dana, morali su biti gurnuti pod tepih da bi se svetskim huljama omogućilo da svoje bljutave i licemerne godišnje „počasti“ odaju zvanično određenim žrtvama koje su oni, u saradnji sa svojim sarajevskim eksponentima, pre toga gurnuli u ponor.

Fliumov podroban prikaz podmuklog napada na srpsko selo Kravica na Božić 1993. godine paradigmatičan je za nesreću desetkovanog srpskog naroda Srebrenice. Da li preterujemo, kada kažemo „desetkovanog“? Ne, uopšte. U Izveštaju Holandskog ratnog instituta o Srebrenici 2002. godine piše da je „…na kraju, od 9,390 stanovnika srpske nacionalnosti koji su živeli na području Srebrenice ostalo samo njih 860.“

Najzad, treća velika tema ovog filma odnosi se na sirove statističke podatke vezane za (kako se Ola Flium izrazio) „monumentalni istorijski događaj koji se zove Srebrenica.“ Gde su posmrtni ostaci 8,000 streljanih ratnih zarobljenika? Kako je moguće da posle šesnaest godina prilježnog i ničim ograničenog traganja ekshumirani forenzički dokazi ne ukazuju na više od desetine od te cifre, o kojoj se svo to vreme gromoglasno trubilo i koja služi kao materijalna i kvazipravna podloga za kvalifikaciju o genocidu?

Iz ovog fascinantnog filma saznajemo, bar u naznakama, odgovor i na to pitanje. U ekskluzivnom intervjuu, pred kamerama Ole Fliuma, Džon Šindler, vrhunski američki obaveštajac na Balkanu devedesetih godina  tokom rata u Bosni i Hercegovini, “spills the beans”. U danima posle pada Srebrenice 11. jula 1995. on kaže da je „u proboju poginulo oko 5,000 Bošnjaka, dok ih je oko 2,000 bilo streljano.“ Većina ljudi, zaglušena agresivnom propagandom srebreničkog lobija, nema pojma o kakvom je „proboju“ reč. Radi se o sledećem. Jedanaestog jula bošnjačke snage (njih oko 5,500 pod oružjem) i vojnosposobni muškarci raznih uzrasta (8,000 do 10,000) dobili su direktivu da svoje žene, decu i starce – na zgražavanje pripadnika holandskog bataljona – deponuju u bazu UN u Potočarima, i da se okupe u selu Šušnjari, odakle su krenuli u proboj prema Tuzli kroz zasede Vojske Republike Srpske i kroz mnogobrojna minska polja. Ta mešana kolona po međunarodnom ratnom pravu bila je legitiman vojni cilj i za njene gubitke niko ne snosi krivičnu odgovornost. Dokaz za to je činjenica da ni posle toliko godina niko nije bio optužen ni u Hagu ni u Sarajevu što je pucao u kolonu i nanosio joj ljudske gubitke. Mnogobrojne izjave preživelih učesnika u proboju kolone, koje smo mi prvi objavili, ubedljivo svedoče o njenim jezivim, ali sasvim legitimnim, gubicima. To su tih „oko 5,000“ o kojima Amerikanac Šindler govori Norvežaninu Oli Fliumu, ali što je javnosti evropske Srbije još uvek zabranjeno da vidi i čuje.

Sada je jasna panika u Sarajevu i žučne osude reditelja i njihovog filma od strane njegovih zvaničnika, krtica u švedskom državnom aparatu poput Jasmina Selimovića i propagandnih operativaca od Bosne do Skandinavije. Film Ole Fliuma, pre svega, fatalno ugrožava lažnu priču pomoću koje sarajevska politička elita u konformističkom toru drži vlastiti narod. Ali on je podjednako neprihvatljiv u Srbiji protagonistima prošlogodišnje Deklaracije o Srebrenici jer ruši svaku od najkrupnijih laži na kojima taj na prevaru usvojeni dokumenat počiva.

Čitaoci su, od prilike, već povezali kockice i sastavili su sliku. Film Ole Fliuma toliko je eksplozivan da on ne sme biti prikazan, ne samo u neprosvećenoj Federaciji BiH nego čak ni u „evropskoj Srbiji.“ Zato su autorska prava za Srbiju i bila otkupljena. Da bi film bezbedno ležao u fijoci (ili u sefu) kod gospodina Tijanića da ga, ako se on bude pitao, na ekranima Javnog servisa evropske Srbije niko nikada ne bi mogao da gleda.

 

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (Holandija)

+381 64 403 3612  (Srbija)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.com

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top