Fratar Srećko Perić: Braćo Hrvati, koljite sve Srbe

Datum objave: četvrtak, 6 aprila, 2017
Objavljeno u Srbija
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/fratri-s-pavelicem.jpg

Kada je proslavljao 1700. od Edikta o slobodi pravoslavne vere koji je proglašen u Milanu. 2013, Niš nije proslavio i 100 godina od ustoličenja svog jedinog episkopa koji je uvršten u svetitelje – svetog Dositeja. Na ovu godišnjicu Niš je zaboravio.

Te 1913. kada je ustoličen u Nišu, ep. Dositej je sa predstavnicima isključivo Pravoslavne Crkve obeležavao 1600. godina od Milanskog Edikta. Tada je podignut spomenik Episkopu Melentiju, proti Stojanu, svešteniku Đorđu i niškim građanima: Mladenu, Golubu i Radoslavu, koji svoje živote prinesoše na oltar otadžbine na dan Svete Trojice 1821. godine. Umesto spomenika onima koji su žrtvovali svoje živote za slobodu versku i nacionalnu, ove godine u Nišu bi trebalo da se podigne spomenik toleranciji. Spomenik podiže rimokatolička crkva. Spomenik liči na nekakav iskrivljeni krst.

1927. godine u Niš stiže još jedna zanimljiva ličnost.

U mjesecu svibnju došao je u župu Fra Srećko Perić koji ostao u župi do 25. 5. 1937. godine. Za ovo vrijeme na teritoriji niške župe osnivaju se nove župe ali se ne gubi broj vjernika jer dolaze novi vjernici iz čitave ondašnje Europe (Mađari, Poljaci, Austrijanci i dr.). Fra Srećka je zamijenio na redovitim promjenama fra Julijan Jurković.“ (sa sajta Beogradske nadbiskupije)

Odnos fra Perića i sv. Dositeja

O odnosima fra Srećka i sv. Dositeja nismo pronašli podatke. Izgleda da je sv. Dositej utvrđivao svoju pastvu u Veri Pravoslavnoj a fra Srećko svoju u veri rimokatoličkoj. Da li su se ikada sreli ne znamo.

Te 1927. kad je fra Srećko došao da osniva nove župe u Nišu gde do tada nije bio značajan broj rimokatolika, sv. Dositej je proslavljao pedesetogodišnjicu od oslobođenja Niša:

“Gospodine generale – zastupniče Nj. V. Kralja, braćo i prijatelji, grad velikog Konstantina danas se seća veoma radosnog dana. Grad Nemanje slavnoga koji je ulazak u njega obeležio pobedom nad Vizantincima i zidanjem crkve Pantelejmonske, naš Niš seća se danas velikih događaja:

Pre pedeset godina na ovome mestu gde sada vidite svoga vladiku stajao je deda (vladika) Viktor i posle službe govorio pobožnima: “Pastvo moja, mila i premila. Danas je osvanuo, dan slobode. Pođimo cvi mi sveštenici i duhovnici, čorbadžije i zanatlije gore ka Cv. Nikoli, ka Gabrovcu, tamo nas očekuju oslobodioci naši”…

Episkop niški Dositej, trudbenik na njivi Gospodnjoj, delao je i delao. Njegovom zaslugom podignut je spomenik na Čegru slavnom Stevanu Sinđeliću i njegovim junacima, mnoga dobrotvorna društva su osnovana, dom za siročad, za slepe devojke… On je bio osnivač Narodnog Univerziteta u Nišu i mnogih drugih stvari, za koje mu se građani Niša (možda) i nisu kako treba odužili ove 2013. jubilarne godine.

Sveti Dositej je bio mučenik celog svog života. od 1915. do 1918. on je u bugarskom zarobljeništvu. 150 sveštenoslužitelja iz njegove eparhije postradalo je tokom ovog rata od bugarskih raskolnika egzarhista. «Svoju ljubav svetoj veri pravoslavnoj, moja braća u Hristu, sveštenici, posvedočili su drugom, novom Ćele-kulom,» kaže sv. Dositej.

Borba za odbranu Pravoslavne Vere je ono što je nagonilo Resavce da se bore za oslobođenje Niša. Stadion “Čair” je nedaleko od jedinstvenog spomenika “Ćele Kula” u kome su uzidane lobanje boraca za Krst časni i slobodu zlatnu.

Kakav je bio sv. Dositej pokazuje i ovaj podatak: Kada je Bugarsku 1927 god. postigao strašni zemljotres, Vladika Dositej je prvi otpočeo akciju za skupljanje priloga po celoj Srbiji u korist postradalih neprijatelja svojih i lično je odneo sakupljenu poveću sumu u Bugarsku i razdelio.

Sveti Dositej je delao i u predratnoj Čehoslovačkoj. Tamo se javio pokret za povratak u veru koju su nekada propovedali sv. Kiril i Metodije. Oko 100.000 Rusa i Čeha pređoše u svoju staru veru pravoslavnu za vreme njegovog apostolskog rada. Možda je i ovaj podatak podstakao rimokatoličke monahinje kasnije da se tako nečovečno iživljavaju nad njim.

1932. episkop Dositej je izabran za Mitropolita zagrebačkog.

Da je veća sloboda i dovoljno radnika – Srbija bi bila za 20 godina katolička

Izborom tako istaknutog srpskog arhipastira za zagrebačku mitropoliju dat je dostojan odgovor jugoslovenskim katolicima, koji podignute glave već nekoliko godina gazduju u pravoslavnom Beogradu, kao kod svoje kuće u Rimu,” kaže povodom ovog izbora karpatoruski iguman Serafim.

Šta je time hteo da kaže da rimokatolici «gazduju» u Beogradu?

Za vreme Kraljevine Jugoslavije, kao što je pomenuto već na sajtu Beogradske nadbiskupije, rimokatolicizam se širio u Srbiji. Dat je širok prostor delovanja rimokatoličkim redovima, koji su se bavili i socijalnim radom, pa su čak i obdaništa za srpsku decu otvarali u Beogradu. Nije slučajno Stepinac 1934. rekao:

Da je veća sloboda i dovoljno radnika – Srbija bi bila za 20 godina katolička.

Možemo samo da zamislimo kako su gledali rimokatolici u Zagrebu onoga koji je u Čehoslovačkoj 100.000 ljudi preveo u Pravoslavlje, ali po pozivu Čeha i iz ubeđenja. 1941. godine, prilikom stvaranja rimokatoličko-nacističke Hrvatske, rimokatolici su dobili i priliku da mu se osvete. Mitropolit Dositej svakako nije bio izazivač, već mirotvorac. Čuvao je svoju pravoslavnu pastvu, a inovernicima želeo dobro:

Odnosi su a i sam međunarodni ugled i položaj naše Države više je nego poželjan; no mi imamo da naše prilike sredimo unutra, u državi, pa da svakom bratu Srbinu, Hrvatu, Slovencu, zemljoradniku, nadničaru, zanatliji, trgovcu, intelektualcu, bude na domu i ognjištu njegovom najbolje; da tu ima za se i za svoje hleba,” kaže se u jednoj njegovoj besedi.

Isprebijani mitropolit Dositej

Ipak, došla je i strašna 1941. Uveče 10. aprila 1941. doveden je u zatvor zagrebačke policije u Petrinjskoj ulici zajedno sa đakonom Lazarom Živadinovićem i poslužiteljem Radomirom Stankovićem. Jedan očevidac kaže: “Strašno mi je bilo gledati starog, bolesnog, nemoćnog i potpuno isprebijanog mitropolita Dositeja, koji je, iako isprebijan, uspravno stajao u policijskom hodniku među kriminalcima”.

Teško bolestan premešten je u bolnicu “Milosrdnih sestara”. Umesto lečenja “milosrdne sestre” svirepo su ga mučile i ponižavale. Od njih je svakodnevno mučen i zlostavljan, tako da mu je sva brada bila počupana.

Bolnički izveštaj po dolasku u Beograd zvučao je ovako: “Visokopreosvećeni mitropolit nalazi u stanju teškoga stupora [obamrlosti] i psihičke dezorijentacije: govori teško, nevezano, nerazgovetno i ne reaguje ni na kakav fizički dodir, kao vreo predmet, ubod, pritisak. Lice mu je modro, naduveno, pokriveno prostranim krvnim sufuzijama. Iz brade i sa glave je čupana kosa i ta mesta podlivena krvlju. Grudni koš, leđa, ramena i ruke pokriveni modricama-ekimozama i otocima, zglobovi dolaktica i šaka naduveni, modri, diformi. Butine išarane modricama, kolena otečena i pokreti artikulacija nemogući. Naročito pada u oči jezik koji je ispao iz usta, modar i krvav, zdebljao od rana visi kroz razbijane i izranjavljene desni. Ranjenik je febrilan, pokazuje znake akutne srčane slabosti i bronhitične pojave. Ispitivanje refleksa nemoguće, i to atelarnih zbog otoka, a zeničnih zbog krvlju podlivenih beonjača i otečenih arkada, koje zatvaraju potpuno očne duplje. Donji deo abdomena naduven usled retencije mokraće. Sve navedene spoljašnje povrede kao i unutrašnje povrede teško su traumatične prirode i nanete udarcima tupog oruđa ili čupanjem, kao što je slučaj sa jezikom i kosom”…Posle toga mitropolit Dositej živeo je još dve i po godine kao težak duševni i fizički bolesnik, dok nije 13. januara 1945. umro u Beogradu.

Zanimljiv podatak, koji navodi u svojim memoarima mitropolit Josif (Cvijović) zvuči ovako: «Od 1941 godine na ovamo blaženoupokojeni mitropolit Dositej, teško zlostavljan od razjarenih pavelićevsko-katoličkih sestara, bolovao je teško i preteško.»

Posle puštanja iz zatvora je «bio … za čitavih 1015 dana u besvesnom stanju.»

Tako je okončao svoj mučenički život sv. Dositej, koga obično nazivamo «zagrebačkim», ali se on, po svojoj ljubavi i dobrim delima za svoju pastvu, može nazvati i «niškim».

Drugi Nišlija, fra Srećko Perić, takođe je prošao uzbudljive događaje u ratu. Evo dva svedočenja o njegovom postupanju tokom Drugog svetskog rata:

“Koljite sve Srbe”

Fratar Srećko Perić, čija je rođena sestra bila udata za Srbina, obratio se u proleće 1941. godine sa oltara crkve u livanjskom srezu okupljenim Hrvatima:

Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe, a najpre zakoljite moju sestru koja je udata za Srbina. Kada završite ovaj posao dođite k meni u crkvu, gde ću vas ispovediti, pa će vam svi gresi biti oprošteni.

Posle toga je započeo pokolj. Uporedo su pljačkali i palili srpske kuće i domove. Do 20. avgusta 1941.g. ubijeno i poklano je u Livanjskom srezu oko 5.600 muškaraca, žena i dece. Ovaj monstrum fra Perić, imao je za pomoćnike i sve fratre iz samostana Gorica, njih oko dvadeset. Svedoci ovih zločina ustaških fratara iz samostana Gorica su Marija Bogunović i Ljubo Crnogorac iz Čelebića, koji dodaju:

Ustaška rulja, silovala je žene, rezala im dojke, starcima sjekla ruke i noge, vadili oči, a maloj djeci odrubljivali glave i bacali ih u krilo majkama.“ (Iz dela „Magnum krimen“ Viktora Novaka, Hrvata, istoričara koji je posle stravičnih zločina rimokatoličkog klera prešao u Pravoslavlje)

Na svu žalost i bedu koja ih je zadesila najteže im je palo naređenje seoskog kneza Jake Mihaljice da se moraju pokrstiti, to jest, preći u rimokatoličku veru da bi ostale žive one i njihova deca.” Sila Boga ne moli, sinko moj. Mi dicu u naramak i za ruku pa na Goricu u njiovu crkvu ili kod škole na Katarinu. Iznio fratar Srećko Perić naše crkvene knjige i priziva ko je doš’o. Nije došla crna Vasinica, ubili joj sina Mirka, jedinac, nije ni ženska imala. Nadala se, da će je doć ubit, ali nisu. A nije ‘tila da se pokrsti ni Cvita Mitrovičina, žalost je ubila za braćom i ćaćom a ona je uvik bila priklonita Crkvi. Išli mi tako svake nedilje, radili, vrli i kosili na Priobraženje, za našu Gospojinu a ‘rvacke svece poštovali. Jadna dica kod fratra uče zdravu Mariju i njiov Očinjaš a kod kuće mi po našem i postimo naš post, te sridom i petkom, ali krijuć. A post je bio svaki dan,samo što mliko nismo pili ko je ima kravu. Sirotinja iz svakog ćoška,…” (Ljubica Radeta)

2000. Mitropolit zagrebački Dositej bio je kanonizovan od strane Srpske Pravoslavne Crkve. Fra Srećko nije kanonizovan od strane rimokatolika, ali ne bi čudilo da se i dogodi tako nešto. Mnoge ljude je pridobio na svoj način za rimokatolicizam. Povodom rimokatoličke (ekumenske) litije u Nišu koja je najavljena za 21. rujan (septembar), na kojoj će po raznim procenama učestvovati od 20.000 do 100.000 rimokatolika i povodom dizanja spomenika toleranciji, svakako predstavnici rimokatolika i «pravoslavnih» ekumenista ne bi trebalo da zaborave ove dve ličnosti.

Možda bi bolji predlog za izradu spomenika toleranciji od spomenika iskrivljenom krstu bio da se izradi spomenik gde bi fra Srećko i sveti Dositej bili izliveni zagrljeni. To bi malo bilo nalik na spomenik Bori i Ramizu, mada Kosovci kažu da je Ramiz ubio Boru.

Genocidni duh

Šalu na stranu, genocidni duh koji je u svojim idejama nosio fra Srećko Perić kao da se nije promenio u rimokatoličkoj zajednici. Pravljenje spektakla i nazovi-litije u Nišu sa tolikim turistima ne može se drugačije nazvati do prozelitizmom 21. veka. Očigledno je da se koristi do tragedije slaba pozicija Srpske pravoslavne crkve da bi se utvrdila papska prednost na ovom tradicionalno pravoslavnom području. Jasno je da je u Beogradskoj patrijaršiji imunitet od jeresi potpuno oslabio, dok rimokatolici imaju podršku i od moćnog Vašingtona.

Nišu nije potreban spomenik tolerancije jer je Niš uvek bio grad tolerancije. Kada i gde u Nišu je neki rimokatolik bio vređan ili mu je nešto nažao učinjeno zato što je rimokatolik? Ekumenistička proslava Milanskog edikta se upravo zato i odigrava u Nišu, zato što se računa na tradicionalno gostoljublje i tolerantnost Nišlija. Fra Srećko Perić nije mogao da nauči svoj zverski odnos prema ljudima u Nišu, već negde drugde.

Kad globalisti počnu da govore o toleranciji, to znači da će nestati. U Nišu su se desili neki manji incidenti. Romi i Srbi su živeli u miru dok nekome nije došlo na pamet da govori o toleranciji i o ugroženim Romima. Što se više govorilo o tome to je više dolazilo do incidenata.

Rimokatolički konvertit, Srbin iz Beograda, Aleksandar Ninković, koji je sada i rimokatolički sveštenik krajem 2012. je izjavio:

Bog će da nas dovede do tog pomirenja, ne bih rekao ujedinjenja nego vraćanja samome sebi.

Ovaj pokatoličeni delatnik je za svoju saradnju sa najuticajnijim sveštenikom Beogradske arhiepiskopije Vukašinom Milićevićem rekao: „Mi smo se već ujedinili, u principu, koliko lepo sarađujemo.“

Jasno je da nasrtljivost rimokatolika može da izazove i reakciju, te da se dobri komšijski odnosi u Nišu i Srbiji poremete. Tolerantnost je jedna lepa osobina, ali je ravnodušnost prema istinama vere odvratna. Kada navalentni sused, ne gleda svoja posla, već nasrće na čast i istinitost pravoslavne vere tu tolerancije ne sme da bude. Ako su granice Pravoslavlja i jeresi krvlju ispisane (starac Jeronim svetogorac) onaj ko pravoslavno pričešće meša sa jeretičkim otrovom, biće kriv za eventualni nemir.

Istorijska lekcija Florentinskog sabora je da, kada su rimokatolici i pravoslavni bili previše bliski dolazilo je do nevolje i za jedne i za druge. Unija neće biti prihvaćena od pravoslavnih ni 2013. pa makar pravoslavnima ostao samo jedan «Marko Efeski».

Izvor: INTERMAGAZIN




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top