Ekumenizam – grljenje zaklanog i koljača

«Hoću da vidim svojim očima kako će jelenče leći pored lava, i kako će ustati zaklani i zagrliti se sa onim ko ga je zaklao.»

                                                                                                   Dostojevski

Nema dana da ne pročitamo nešto oko ujedinjenja rastavljenih pre 960 godina. Istina, retko su se oni koji su se razdvojili, pogotovo toliko vekova, pomirili i ujedinili.

Pravoslavni narodi, vekovima tlačeni, ubijani i ponižavani od katolika, pitaju se, kome je palo na pamet da se katolici i pravoslavni ujedine, odnosno da pravoslavni nestanu, a da im vrhovni poglavar bude rimski papa.
Da ne idem daleko, pozabavio bih se pitanjem koje nas Srbe najviše interesuje.

Kako je moguće da katolička crkva u Hrvatskoj, koja je bila i ostala najveći srpski neprijatelj, koja je od postanka ova dva naroda, bila na strani najvećih srpskih neprijatelja, koja je blagosiljala zločine nad Srbima i masovno i aktivno učestvovala u njima, dobija podršku nekih pravoslavnih sveštenih lica?

Kako zaboraviti da su ustaški zločini bili pod patronatom katoličke crkve u Hrvatskoj, da su mnogi katolički sveštenici direktno učestvovali u zločinima nad Srbima, posebno za vreme NDH i u poslednjem ratu? Kako ujediniti vere koje su se odvojile 1054. godine, zbog razloga koji do danas nisu prevaziđeni?

Ova generacija Srba itekako pamti Drugi svetski rat i posebno građanski rat devedesetih, pa da podsetim čitaoce o zločinima ustaških zlikovaca, iz skraćenog pisma hrvatskog profesora Prvoslava Grizogona, 8. februara 1942, Alojziju Stepincu, koje se čuva u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu.

„Punih deset meseci kolju se po Hrvatskoj na najzverskiji način Srbi i uništavaju se milijarde njihovih imanja, a crvenilo stida i gneva na licu je svakog poštenog Hrvata.

Pokolj Srba počeo je stvaranjem jadne NDH. Gospić, Glina, Gudovac, Bosanska Krajina i dr. i traje do ovih dana.

Nije strahota samo u ubijanju svih Srba, staraca, žena i dece, nego u ubijanju i strahovitom divljačkom mučenju. Te nevine Srbe nabijali su na kolac, ložili im vatru na golim prsima, pekli ih žive na vatri, spaljivali ih u kućama i crkvama, polevali ih ključalom vodom i onda im meso solili i derali, kopali im živima oči, rezali uši, nos, jezik, srpskim sveštenicima rezali nožem bradu, odsecali im polne organe i gurali u usta, vezivali ih otraga za kamione i onda sa njima jurili, prebijali im noge i ruke, zabijali im eksere u glavu, bacali ih žive u jame i bunare… i ostala mučenja izvršavali, kakva normalni ljudi ne mogu ni zamisliti.
Hiljade i hiljade srpskih leševa nosili su Sava i Dunav, na leševima je pisalo, pravac Beograd, putujte kralju Petru. Milevu Božinović iz Tabandže živu su rasporili i izvadili nerođeno dete, hiljade pečenih srpskih glava…. U Glinskoj pravoslavnoj crkvi bio je pokolj preko tri hiljade Srba, a žene su silovane i u oltarima srpskih crkava.“

Dalje gospodin Grizogono rešava dilemu zašto piše Stepincu koji nije političar. Evo zašto.
„U svim ovim strašnim zločinima koji su više nego bezbožni, učestvovala je i katolička crkva i to na dva načina, veliki broj sveštenika, klirika, fratara i organizovane katoličke mladosti, učestvovalo je veoma aktivno.

Katolički sveštenici postali su logornici i tabornici ustaški, odobravali su i sami klali druge hrišćane. Čak je jedan katolički pop zaklao srpskog pravoslavnog sveštenika.
Drugo, katolička crkva pokrstila je sve preživele Srbe i dok se zemlja još dimi od krvi nevinih mučenika, sveštenici, fratri, časne sestre, nosile su u jednoj ruci ustaški bodež, a u drugoj molitvenik i krunicu.
Iako se mi, Hrvati, nećemo nikako moći s ovim oprati od sramote, koju nam navukoše ustaški zločini, ipak možemo svoju odgovornost smanjiti pred svetom i svojom savešću ako dignemo glas protiv svega navedenog.’’
Stepinac na ovo pismo časnog profesora, nikada nije odgovorio. Katolička crkva u Hrvatskoj, nikada se nije ni ogradila ni izvinila za ove zločine.
Jedan od najvećih ustaških krvnika, čije ime nose mnoge ulice u današnjoj Hrvatskoj, Mile Budak, napisao je 3. augusta 1941.
„Treba se setiti da je katolička crkva , koja nije teroristička organizacija, niti je vode maloumni, vodila šest krstaških ratova za oslobođenje Hristova groba. I išlo se tako daleko da su i deca išla u krstaške ratove. Kad je to bilo u 11. i 12. veku, siguran sam da katolička crkva razume i s pravom podržava, ustašku borbu.“

Ovih bi dana ili meseci, Stepinac trebao postati svetac katoličke crkve, a ne dugo posle toga, kažu ekumenisti svih boja, nestalo bi Srpske pravoslavne crkve, nestalo bi srpske istorije i tradicije, koje je vekovima čuvala i brinula o njima upravo ona, Srpska pravoslavna crkva. Veru nam je održala, jer ni Patrijarsi ni Mitropolite, ni Episkopi, ni sveštenici nisu bili ekumenisti. I to mnogo pre Pavelića i Tuđmana. Nažalost, bojim se da smo danas u nekim drugim vremenima i da su bezbožnici i ekumenisti preuzeli glavnu reč.
Fjodor Dostojevski piše da jedna majčina suza za izgubljenim detetom, ne vredi sve ratove ovog sveta. A u genijalnom delu „Braća Karamazovi“ po mnogima najumniji pisac svih vremena piše par rečenica koja izvrsno oslikavaju ekumeniste:
„Ako u to vreme budem mrtav, neka me vaskrsnu…. Hoću da vidim svojim očima kako će jelenče leći pored lava, i kako će ustati zaklani i zagrliti se sa onim ko ga je zaklao. Hoću da budem tu kada svi najednom doznaju radi čega je sve tako bilo“.

Izvor: Carsa

Vezane vijesti:

Jedinstvo duha u svezi mira. Čuvati veru, izbeći raskol …

Koliko je zapravo svet bio kardinal Alojzije Stepinac …

Stepinac bez oreola zbog 1941. godine | Jadovno 1941.