Два лица Олује у Ракитићима

Миле и Евица Петровић из баниjског Брезовог Поља доживjели су посве различита искуства с двиjе jединице Хрватске воjске. Друго jе било умало кобно

Евица и Миле Петровић, времешни супружници из засеока Ракитићи у Брезовом Пољу, међу риjетким баниjцима српске националности коjи су у Олуjи остали на своjим огњиштима, нити дан данас, двадесет година након тих драматичних дана, нису сигурни да ли су дониjели добру одлуку. Не прође дан, а да о томе не размишљаjу.

Узалуд су их сусjеди 5. коловоза 1995. позивали да крену с њима према Двору на Уни, па даље према Србиjи и потпуноj неизвjесности, но Евица и Миле оглушили су се на сва наговарања и већ за неколико сати остали су с болесним сином Душком потпуно сами, не само у Ракитићима, већ и на циjелом подручjу Брезовог Поља.

Рачуница jе била врло jедноставна. Њихов Душко боловао jе од мултипле склерозе па би панично бjежање, у коjему се не зна нити куда бjежиш, нити што те чека, у доброj мjери угрозило Душка. Осим тога, никако им ниjе било jасно зашто уопће требаjу бjежати. Никога никада нису повриjедили нити увриjедили, живjели су мирно у кући Милиних дjедова бавећи се пољопривредом, диjелили добро и зло са сусjедима и приjатељима.

– Када jе село остало пусто, нас троjе скупили смо се на кућном прагу да видимо што даље. Око нас гробна тишина. Чули смо тек покоjи лавеж пса и видjели стоку како безглаво тумара на све стране. Знали смо да ће ускоро доћи Хрватска воjска. Нисмо се бринули за своjе животе, али смо сви троjе размишљали како да их дочекамо. У jедном тренутку моj муж jе донио одлуку, сjео jе за стол, узео папир и оловку и почео нешто писати – присjећа се Евица.

Миле Петровић до дана данашњег никоме ниjе рекао што се догодило кад су га опколила троjица воjника. Чињеница jе да jе jедва дотетурао кући сав модар од батина, у тешком шоку и депресиjи

Миле Петровић почео jе писати писмо коjе jе насловио: ‘Хрватскоj воjсци’. Написао jе тко су и што су, навео имена чланова обитељи и обавиjестио их да ће се сакрити у стотињак метара удаљен шумарак, а они ‘нека раде што им jе радити’. Описао jе точно мjесто гдjе су отишли, како не би испало да имаjу некакве зле намjере. На стол краj писма оставио jе литру ракиjе, каву, шећер и нешто круха. Узели су нешто хране, мало одjеће и наjнужниjих ствари, непокретног сина Душка посjели у тачке и сакрили се у недалеки густиш одакле су могли криомице проматрати кућу и двориште.

– А онда, касно послиjеподне, видjели смо како улазе у село и у наше двориште. Обишли су и помно претражили оно мало напуштених кућа и дворишта, а нашу кућу су одабрали за мjесто гдjе ће боравити. Вjеруjем, због писма. Да су прочитали моjе писмо знао сам по повременим погледима према нашем шумарку, али на томе jе све остало. Преноћили су у кући, уjутро смо их видjели како ходаjу по селу, нешто раде и разговараjу, а нас су потпуно игнорирали. И тако четири дана. Онда су изненада отишли и село jе опет опустjело. Чекали смо сат, два и полако кренули према кући – описуjе Миле.

У кухињи су затекли све како су и оставили, ништа ниjе било разбиjено или уништено. Ракиjа jе била попиjена, кава jе била у више наврата скухана, а судећи по празним лименкама, воjници су jели своjу храну користећи тањуре Петровића. Храна у фрижидерима и смочници била jе нетакнута. Петровићи су преноћили, али читаву ноћ ослушкивали су удаљене гласове са цесте Глина – Двор у Брезовом пољу, па су закључили да се воjска тамо повукла. Миле jе уjутро одлучио кренути на цесту да види што се догађа, а и да каже воjсци да су се вратили у своjу кућу.

– Одвели су ме заповjеднику jединице, сjећам се да му jе име било Божо, презиме сам му заборавио, али сам чуо да jе био из Загреба. Рекао ми jе да зна за нас, да jе био гост у нашоj кући четири дана и да нас ниjе хтио узнемиравати. Питао jе треба ли нам што, а кад сам рекао да не треба ништа, поздравио нас jе и рекао нека не бринемо, да се вратимо кући и да нам се ништа неће догодити. Тако jе и било, али не задуго. Ускоро jе у село стигла некаква друга Хрватска воjска и све jе пошло наопако – присjећа се Миле.

Тражећи свиње коjе су се разбjежале према цести, Миле jе након неколико дана наишао на групу хрватских воjника коjи су чували страже на цести. Они су га опколили и почели испитивати. Овдjе Миле Петровић престаjе било што говорити и до дана данашњег никоме, па нити наjближима, ниjе рекао што се тамо догодило. Чињеница jе да jе jедва дотетурао кући сав модар од батина, у тешком шоку и депресиjи. На питања ниjе одговарао, шутио jе и зурио испред себе, а руке и ноге су му се толико тресле да ниjе могао нити ходати. Једино што обитељ зна jе да jе тортури био присутан и jедан полицаjац коjи му jе спасио живот. Дрхтање руку ниjе престало ни након двадесет година, па jе Мили Петровићу држава одредила за његу 500 куна мjесечно.

Убрзо су троjица воjника поново стигла у заселак, поново се окомили на Милу, ставили му шљем на главу, кредом означили мjесто на шљему и рекли му да ће у ту точку пуцати. Заприjетили су и Евици говорећи да ће jе устриjелити, а од Миле су тражили да им каже ‘гдjе су скривени четници’ и поново га одвели. Након сат времена Миле се, потпуно измучен, вратио жив, али што се тамо догодило, као и раниjи догађаj са цесте кад jе Миле претучен и наjвjероjатниjе мучен, заувиjек су остали таjна. Тек што су сjећања на те драматичне дане почела блиjедити, обитељ Петровић задесила jе нова трагедиjа. Код сина Душка болест jе узнапредовала, jавила су се и нова обољења, па jе 2002. умро.

Евица и Миле живе данас сами, пазе и помажу jедно другоме колико знаjу и умиjу и ускоро ће обиљежити 60 година брака. Шездесет година живе у слози, љубави и узаjамном поштовању. Гостољубиви су домаћини коjи никоме не даjу наслутити кроз што су све прошли. Циjели живот су се борили с разним недаћама, а боре се и данас. Оно мало кокоши jедва да могу сачувати од jастреба и лисица. Све што посиjу и посаде отимаjу дивље свиње, а старост сустиже.

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане виjести:

Неузнемирена jавност

УБИЈЕН ЈЕР НИЈЕ ХТИО ДА НАПУСТИ СВОЈУ КУЋУ

Заборавите „Олуjу“

Олуjа – Јадовно 1941.