Duško M. Petrović: Stepinac je briga Vatikana

Datum objave: utorak, 31 marta, 2015
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Jasni i glasni odgovori srpskih arhijereja na mnoga otvorena pitanja vernika sigurno bi pomogli da se i moguća promidžba Stepinca u sveca shvati i primi kao unutrašnja stvar rimokatolicizma

Duško M. Petrović

Duško M. Petrović


DRUGOG jula prošle godine u javnost se probila informacija da je kao stav Srpske pravoslavne crkve prema najavljenoj kanonizaciji Alojzija Stepinca predato pismo nadbiskupu Dominiku Mambertiju, ministru spoljnih poslova Vatikana.

Ceo sadržaj pisma nije se mogao saznati, ali je bilo jasno da SPC ne gleda sa odobravanjem na najave iz Vatikana da bi kardinal Stepinac mogao postati svetac. Tih dana patrijarh srpski gospodin Irinej, u intervjuu “Politici”, rekao je da su najave iz Vatikana bile veliko iznenađenje za srpske arhijereje, jer da neko bude svetitelj, to mora biti zaista svetla i sveta ličnost koju prihvataju kao takvu i drugi hrišćani.

Ako u pismu papi piše da SPC ne prihvata stav i moguću odluku Vatikana da je Stepinac svetla i sveta ličnost, onda bi to pismo moglo da bude i uglavnom je već i shvaćeno kao dokument koji pokazuje da bi moguća kanonizacija Stepinca bila ozbiljna prepreka nastojanjima srpskih arhijereja u pravcu približavanja SPC i rimokatolicizma.

S druge strane, ako bi rimokatolički poglavar odlučio da prihvati neslaganje (protivljenje?) srpskog patrijarha i odbacio predviđenu i najavljenu kanonizaciju blaženog im Stepinca, da li bi time srpski arhijereji dobili jak razlog da nastave, pa i da ubrzaju približavanje SPC i rimokatolicizma? Da li bi papino odustajanje od kanonizacije ličnosti koja nije svetla i sveta i po mišljenju drugih hrišćana moglo narasti do razloga koji bi kod srpskih arhijereja u drugi plan stavio suštinske razlike između pravoslavlja i rimokatolicizma?

Da li je u tom mogućem i nemogućem nizu nekorektno kazati da se problem blaženika Stepinca može videti i kao namerno uvećana meta koja privlači strele sa svih strana da bi se posle, kad ih u tobolcima više ne bude ili se streličari umore, posao završio onako kako je (ako je?) planirano i dogovoreno?

Da li je nepristojno reći da i ne bi bilo prvi put da Srbi budu prevareni, zbog već poslovične naivnosti (mada je neverovatno da je baš uvek i u svemu samo neko naš naivan?), tj. da li bi se malo ko čudio ako bi jednog dana, kad bi se ta ekumenistička priča dovela do kraja, neki kardinal objavio kako je kanonizacija Stepinca bila samo privremeno odložena i da se sada (tada) izvršava i da (da budem još nepristojniji) Sveti otac preporučuje da neko od Srba (u duhu saradnje i popuštanja) uzme Sv. Stepinca za krsnu slavu? Da li bi tada iko među vernim Srbljem poverovao u moguće reči srpskih arhijereja: Imali smo najbolju nameru?

Verovatno nikad nikom ništa slično ne bi ni padalo na um da se u SPC i oko nje u poslednje dve decenije nije toliko toga izdogađalo, toliko da se već s debelim razlozima može kazati da srpski arhijereri duguju vernicima jasan i glasan stav o svojim ekumenističkim opredeljenjima i činjenjima: ako jesu, u čemu su, kako i koliko već odstupili, a ako nisu, jesu li, kako i koliko spremni da odstupe čak i od Simvola vere, od pravoslavnog bogosluženja i pričešća, a posebno: veruju li da bi biskup Rima i danas morao da ima primat po časti, koji je (bez vlasti!) imao u vreme Rimske imperije i njenih legija, ili i oni već veruju da je rimski biskup, papa: vidljiva glava Crkve i duhovni naslednik Svetog Petra?

Snagu uverenja da je otvoreno, iskreno obraćanje vernicima postalo i neophodno, i neodložno (!) povećali su i povećavaju neuverljivi istupi srpskih arhijereja u javnosti, istupi iz kojih su se množili i još se množe nesporazumi, nagađanja, polemike, svađe…

Setimo se npr. slučaja sa potpisom u Raveni (2007) kada je vladika Irinej (Bulović), pravdajući se da je stavio potpis na radni dokument kojim SPC pristaje na dijalog o mogućem ujedinjenju Pravoslavne crkve sa rimokatolicima, tj. na dijalog koji SPC ne obavezuje, dodao da napadi na njega dolaze od ljudi koji ni jedan jedini red nikakvog teološkog dokumenta nisu pročitali, a kamoli napisali.

Da je bilo otvorenih, glasnih i jasnih odgovora na pitanja koja se među vernicima SPC često, sve češće čuju i ponavljaju, ne bi ni bilo onog provociranja velečasnog Nemeta ili tek izmišljotine njegove (sad je već svejedno šta je od to dvoje), niti bi se srpski arhijereji oko toga onoliko uzrujali i onako glasno, preglasno reagovali.

Jasni i glasni odgovori srpskih arhijereja na mnoga otvorena pitanja vernika sigurno bi pomogli da se i moguća promidžba Stepinca u sveca iako bolno vređa naša osećanja i sećanja shvati i primi kao unutrašnja stvar rimokatolicizma, kao nešto što može da šteti njihovom i samo njihovom ugledu,

Podsećanje na saradnju Vatikana sa fašizmom, kako u vreme njegovog uspona i trajanja, tako i u vreme padanja (pacovski kanali) suvišno je, kao što je suvišno kazati (a ipak kažem) da je naivno, zaista naivno verovati da će arhijereji SPC sada požuriti da nama, svojim vernicima otvoreno, glasno i jasno govore o svim ovim teškim pitanjima ili da će izbegavanje te jasne glasnosti odbiti od SPC mnogo vernika (mada je neke već odbilo), ali je sigurno da će ta i slična pitanja svakog dana biti sve veća i da će odgovori na njih biti sve teži.

Piše: Duško M. Petrović, književnik

 

Izvor: NOVOSTI

 

Vezane vijesti:

PAPA FRANjO PREDLOŽIO SPC RAZGOVOR O STEPINCU

Papa dolazi u Jasenovac? – Jadovno 1941.

Papa Franja daje oreol Alojziju Stepincu – Jadovno 1941.
Svetozar Livada: Čitao sam dnevnik Alojzija Stepinca …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top