Долазак брата Стеве

Радост у нашу кућу унио је долазак мога брата Стеве, најстаријег дјетета Луке и Евице. Он је учио пекарски занат у Ст. Бечеју, а прије неколико мјесеци се “ослободио” и постао калфа, те наставио радити код истог мајстора. Међутим, почео је рат, а он још није узет у војску. Дошли су Нијемци па је од страха пред њима дошао кући. Причао је о некаквим Фолксдојчерима, домаћим Швабама који су се латили оружја као што је овдје урадила “Сељачка заштита”. Каже да они на рукаву имају кукасти крст, а капе су им са шилтом. Нетко је наишао из вароши. Шапатом прича да су усташе и заштитари г. проту Јована Марковића за браду водили према жељезничкој станици.

У ноћи нас пробуди пуцњава. Постаје све јача. Сви сиђосмо са кревета и полијегасмо по земљи. Пуцњава не престаје. Трајало је то све до свитања. Одједном престаде. Прича се да су „ћетници” напали патролу заштитара и Грубишно Поље. Убрзо иза тога сазнало се да се патрола у којој је био и Фрањо Велецки сакрила у Амиџића сокак и ту дочекала јутро. Чланови патроле требало је да буду убијени како би се нашао разлог за планиране поступке према Србима (о томе сам у мојој кући, негдје седамдесетих година, слушао причу Фрање Велецког).

Исти сценариј направљен је у Гудовцу 27/28. април 1941. У ноћи 27. на 28. април, тј. у недјељу на понедјељак, најприје код средичког гробља запуцано је на заштитарску патролу која је водила са собом једног домобрана и ухапшеног Емила Радовановића из Пргомеља. Све су то усташе саме припремиле: запуцали, убили тога домобрана, све то у ноћи 27. увечер. Послије тога, дигли су галаму како су их напали „ћетници”. Убили су већ измрцвареног Радовановића и позвали власт из Бјеловара да установи како „ћетници” нападају хрватску војску. То је био добар повод да се одмах те ноћи крене у лов на Србе. Прва им је на удару била кућа богатог, радиног сељака Ђуре Маргетића у селу Старе Плавнице, преко пута војничког добра на гудовачкој цести. (Он је први купио трактор у бјеловарском крају). Ђуро је убијен пред својом кућом. На зиду су остали трагови метака. С њим су убијени Стево Маргетић и зет Емил Маргетић. Исте ноћи у Гудовцу, поред зграде опћине на путељку према Плавницама, побијени су сељани: Милутин Аџага и Бранко Аџага, Петар Бојчета и син му Васо Бојчета, Миле Ћурчић и Емил Обрачевић. Сви из Гудовца. Сутрадан, 28. априла, нађени су тамо да леже. Ово је био увод и оправдање за оно што ће урадити сутрадан. Циљ је био казнити, уништити и заплашити Србе, „Влаје” који само сметају Хрватима. Рафалима је убијено 195 Срба, сакупљених на сточној пијаци у Гудовцу 28. априла 1941. године.

Отац одлучи да је најбоље да он и Стево иду у Јасновачу извозити дрва из шуме пред кућу Стојана Мачка. Дрва су раније израђена. Вријеме је лоше, киша стално пада, повремено сусњежица, али боље је да иду, да нису код куће. Тако су ишли неколико дана. Враћали су се кући у сумрак, мокри до коже. Одјећу је мајка разастирала изнад зиданог шпорета у кухињи и на “банку” шпорета. Имали су нове зимске капуте кратког кроја. То је отац за Божић дао сашити код кројача Мајна. Стево је добио нови капут јер се “ослободио”. Мајн је јефтиније шио од Смоле јер је добивао штофове и цајг од Тивадара из Вараждина (Тивар одијела). Тако мокри дошли су и у суботу 26. априла 1941. године, када је српски народ Билогоре завијен у црно. Послије се причало да је Павли Јеринг то предвечер ишао из вароши и некоме рекао: „Ноћас ће некоме сјати сунце у дупе”. Падом мрака отишла је у горњи крај повећа група усташа.

< Побуна 108. пука на мобилизацијском зборишту у Клокочевцу             Садржај              Ноћ страве и ужаса >