Događanje Jasenovca (video)

Datum objave: ponedeljak, 29 januara, 2018
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Svi Jevreji u svetu zbog istorijskog spleta okolnosti jednako razmišljaju, ali lokalno deluju.

Miroslav Lazanski
Miroslav Lazanski

Poznavao sam ugledne zagrebačke intelektualce Jevreje, dr Slobodana Langa, Slavka Goldštajna i Mihajla Montilja. Lang i Goldštajn često su dolazili u redakciju zagrebačkog „Danasa“, a gospodina Montilja, koji je radio u protokolu republičkog Sekretarijata za odnose s inostranstvom u Zagrebu, sretao sam na diplomatskim koktelima. Uvek je dolazio elegantan, s „armani“ kravatom i zlatnim „roleksom“, ali u pratnji jedne šizofrene slikarke, koju je svakom od stranih diplomata vrlo direktno pokušavao da nabaci.

I Slobodan Lang i Slavko Goldštajn podržali su 1990. godine dolazak na vlast Franje Tuđmana, istina sa malim rezervama zbog nekih stavova po jevrejskom pitanju u njegovim knjigama.

„Znate, neke stvari oko revolucije i komunizma Tuđman je prilično lucidno uočio, ali je oko jevrejskog pitanja ostao na nivou prostog antisemitizma“, rekao mi je u maju 1990. u redakciji „Danasa“ gospodin Slavko Goldštajn.

„Tuđmanove kasnije knjige razlikuju se od prvih, ali u knjizi ’Rat protiv rata‘, koja je izašla početkom šezdesetih godina, ima i vrlo zanimljivih, pa čak i relativno korektnih stavova i doktrinarnih zaključaka“, dodao sam.

„Da? Otkuda vam to?“

„Deo knjige pod naslovom ’artizanski rat u književnosti‘ napisao mu je dr Zoran Konstantinović, redovni član Srpske akademije nauka, jer Tuđman je tada radio i živeo u Beogradu, bio je omiljeni i vrlo uticajni gost raznih partijskih i državnih večerinki na Dedinju“.

„Otkud to znate?“

„Dr Zoran Konstantinović je najbolji drug mog oca. Bili su četiri godine u istoj baraci nemačkog logora za ratne zarobljenike u Osnabriku, kao oficiri jugoslovenske Kraljevske vojske. Tuđman je za vreme svoje službe u JNA u Beogradu vrlo često dolazio kod Zorana kući, vodili su duge razgovore, tako da znam neke detalje političkog razmišljanja Tuđmana iz tog doba…“

Kada danas razmišljam o godinama početka tragedije na prostorima SFRJ setim se i tog razgovora sa danas pokojnim gospodinom Goldštajnom. Zapravo, u to vreme, beogradski Jevreji na čelu sa gospodinom Jašom Almulijem i zagrebački Jevreji na čelu sa gospodinom Slavkom Goldštajnom razmišljali su potpuno drugačije o sudbini Jugoslavije. A kada se Jevreji iz dva grada u istoj državi, koja nije Izrael, strateški politički javno ne slažu, to je moglo da znači samo da ta dva grada uskoro i neće biti u istoj državi. I dogodilo se.

Nekadašnja SFRJ godinama je, na neki način, ignorisala Jasenovac kao najstravičniji logor smrti u Evropi, jedini logor gde su ljudi živi spaljivani u Picilijevim pećima, logor u kom su vršeni zločini na način da su se i Nemci zgražavali. Ubijani su Srbi samo zato što su Srbi, Jevreji samo zato što su Jevreji, Romi samo zato što su Romi i Hrvati zato što su bili antifašisti. Ubijeno je i nekoliko Slovenaca, među kojima i moj deda Mijo Lazanski i moj stric Miroslav Lazanski. U logoru „Tri C“ za političke zatvorenike, gde su zatočeni bili na goloj livadi, pod vedrim nebom bez vode i hrane. U onoj velikoj Jugoslaviji bilo je nekoliko naučnih skupova o logoru Jasenovac, ali sve nekako skromno i bez prevelikog publiciteta. Sve u kontekstu bojazni da se neki ne naljute, sve u ime bratstva i jedinstva.

Sve do izgradnje velikog spomenika-cveta početkom šezdesetih godina prošlog veka, prostor jasenovačkog pakla bile su livade i močvare sa vrtačama, hrpe cigli i opeke, delovi lanaca, ostaci Picilijevih peći, delovi baraka, između kojih su gmizale zmije belouške. Jedini znak da je tu bio najstrašniji logor smrti i genocida bila je jedna obična drvena tabla sa petokrakom zvezdom i brojkom ubijenih ljudi. Znam to, jer sam svake godine za Dan borca, zajedno s ocem, obilazio te livade i polagao venac kod te table. I na tom mestu slikao se kao klinac od deset godina. Pa nam je predsednik Opštine Jasenovac, kod koga smo otišli da ga pitamo zašto malo ne urede taj prostor, rekao tada kako „drugovi iz Zagreba žele da na tom mestu podignu tvornicu“. Posle tvornice smrti, opet tvornica?

Zašto nam se i danas događa Jasenovac? Zato što su ga Srbi iz Srbije u proteklim vremenima bili zaboravili. Zato što neki u Hrvatskoj i posle toliko godina nikako da odluče da li današnja Hrvatska nastavlja kontinuitet ustaške NDH, ili antifašističke Hrvatske. Ako neka ulica i danas nosi ime visokog ustaškog funkcionera Mile Budaka, makar on bio i osrednji književnik, ako se pred fudbalsku utakmicu Hrvatske sa Nemačkom u broj međusobnih susreta ubrajaju i utakmice između Rajha i NDH, onda je želja za kontinuitetom NDH kod nekih očito prisutna.

Izložba o logoru Jasenovac i zločinima koji su u njemu počinjeni, a koja je otvorena ovih dana u zgradi UN u Njujorku, tek je deo duga Srbije prema jasenovačkim mučenicima. Hrvatska nota povodom te izložbe upućena Srbiji pokazuje nesposobnost današnjih hrvatskih vlasti da se jasno distanciraju u odnosu na NDH i zločine počinjene u to vreme. Jer, kada spominju žrtve Jasenovca, a ima trenutaka kada to moraju da učine, hrvatske vlasti u prvom planu, kao žrtve, spominju Jevreje, pa zatim Rome i hrvatske komuniste, i tek na kraju Srbe. Taj redosled sve govori, u Jasenovcu su najbrojnije žrtve bili Srbi. Sve dok se u Zagrebu to prešućuje i ignoriše, imaćemo događanje Jasenovca u kontekstu loših odnosa Hrvatske i Srbije.

Autor: Miroslav Lazanski

Izvor: SPUTNjIK




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top