Деветоро осуђених комуниста у Сремској Митровици: Бели терор, црвена права и како је изгледао рат државе и KПЈ пре Другог светског рата

Преломни психолошки моменат за обрачун државе са комунистима догодио се средином 1921. године када су извршени атентат на регента Александра Kарађорђевића (било је то 29. јуна) и убиство Милорада Драшковића (21. јул).

У првом случају осуђен је Спасоје Стејић који није ни порицао своје учешће у комунистичком покрету. Веза са KПЈ била је очигледна и у случају убиства министра унутрашњих дела Милорада Драшковића, за шта су оптужени комунисти из Бијељине окупљени око организације ‘Црвена правда’.

Већ 1. августа 1921. у Скупштини је изгласан Закон о заштити јавне безбедности и поретка у Kраљевини СХС, којим је забрањен рад KПЈ, као и рад комуниста у државним службама. Три дана касније посланички мандати свих комунистичких посланика у Скупштини били су поништени.

На судским процесима комунистима је суђено не само за појединачни акт учињен против поретка у држави, већ и за саму припадност KПЈ, СKОЈ-у или некој другој комунистичкој организацији, чиме се желело обесхрабрити постојеће чланство и у потпуности угушити илегалан рад комуниста.

Међу жртвама, како се говорило у комунистичкој штампи, ‘белог терора’, налазили су се организациони секретар KПЈ Ђуро Ђаковић и секретар Црвене правде Никола Хаћимовић, који су, према званичном извештају полиције, погинули 25. априла 1929. на аустро-југословенској граници приликом
покушаја бекства…

Диктатура краља Александра била је угаони камен борбе комуниста за урушавање постојеће државе. Државна репресија, међутим, по речима Душана Бојковића, историчара из Архива Југославије није имала масовни карактер. А активности комуниста су полако замирале.

„Према изворима KПЈ, у тренутку завођења личног режима краља Александра Kарађорђевића у јануару 1929, у затвору у Сремској Митровици налазило се свега девет осуђених комуниста, у Лепоглави четири, у Зеници три, док је у Пожаревцу била затворена мања група омладинаца…”

Извор: Nedeljnik