fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Дан државности као дан мржње према Србима

Јесте Словенија најбоље прошла од свих других народа тадашње СФРЈ, па се можда и зато већ трећу деценију упиње да свој мали прљави рат новим нараштајима прикаже не само светим већ и крвавијим и херојскијим него што је био

Словенија је 25. јуна прославила Дан државности; свечаности су се низале већ претходне седмице, од топовских салви испаљених са Љубљанске тврђаве преко државне приредбе на централном престоничком тргу до ветеранских реминисценција на „битке из рата“ који је пре 27 година почео 27. јуна.

СПОРАЗУМНИ РАТ

Насупрот слављеничком духу обележавања „осамостаљења“ проглашеног 25. јуна 1991, ове године су се поједини аналитичари одважили да изнесу јеретички став да је „термин промашен јер се ’осамостаљују’ деца а не државе, зато се у словеначком примеру ради о – отцепљењу“. Насупрот томе, протагонисти отцепљења на челу са Миланом Кучаном упињу се да докажу да се заједничка држава Јужних Словена – споразумно распала.
Да је било споразумно? Тешко, с обзиром на оружани сукоб између словеначке Територијалне одбране (ТО) и ЈНА. А баш о питању војних ствари се, како време одмиче, у Словенији рађа невероватна појава – године протичу а словеначка победа расте; историчари и медијски посленици те „отклоне“ не само да толеришу него доливају и уље на ватру. Ту је допринос дала и државна ТВ Словенија која је овогодишњи 25. јун почастила документарним филмом „Самосталних 27“, емитованим у најгледанијем термину. Већ најава је дала наслутити да је посреди ретуширање новије историје: „Словеначки рат за осамостаљење или рат за Словенију, познат и као десетодневни рат, био је рат у коме је Република Словенија између 27. јуна и 6. јула 1991. одбила напад Југославије, а тиме потврдила и своју независност од СФРЈ. То је био први оружани сукоб у Европи после Другог светског рата. Словеначка ТО је бројала 16.000 људи, имала је на располагању и 4.848 полицајаца, док је на страни ЈНА било 35.200 војника.“

ИСТОРИЈА ЗА ПОНАВЉАЧЕ

Бројка о „агресорској сили од 35.200 војника ЈНА“ уселила се и у словеначке уџбенике историје за основце и средњошколце, упркос чињеници да је непосредно после тих догађаја и у Словенији важило да је „савезни премијер Анте Марковић послао 1.990 регрута ЈНА пут југословенских граничних прелаза ка Западу под изговором њихове заштите“. Најновија словеначка верзија тих догађаја је за скоро 20 пута повећала број „наоружаног људства ЈНА“, игноришући чињеницу да су насупрот голобрадим регрутима били изврсно наоружани и обучени припадници ТО и локалне милиције.
Опис „разорне силе“ од чак 35.200 војника која је ударила на „малу Словенију“ није тачан, бар ако је судити према тадашњим извештајима. Индикативна је једна од репортажа Јутела (ТВ станица која је уочи распада СФРЈ требало да поништи „рушилачку ролу“ националних, републичких медија) снимљена крајем јуна 1991. На линији ватре код Краковског гозда (шуме близу словеначко-хрватске међе), Јутелов репортер снимио је разговор са 19-годишњим момком из Тузле Бахрудином Калетовићем, у униформи ЈНА. На питање „Знате ли због чега се води овај рат, ова битка?“, Калетовић одговара: „Кол’ко ја кужим, они као хоће да се отцепе, а ми им као не дамо. А ми само хоћемо да се вратимо у касарну, и ништа више.“ Његове речи, нажалост, нису завредиле да уђу у колективно сећање припадника словеначког народа, па данас у Словенији нико не помиње ни њега ни његове јаране који су тог дана изгинули у Краковској шуми. Бахрудин је, пре него што је завршио у словеначком заробљеништву, преко Јутелових таласа апеловао на дојучерашњу браћу „с друге стране“ да се „ово смири, они кажу да ми нећемо да се повучемо … а ми гинемо да се повучемо, да се вратимо назад у касарну, да нас пусте“. ЈНА се на крају повукла из Словеније (тај дан Словенија сваког октобра обележава као државни празник – одлазак последњег агресора), а рат се наставио у Хрватској, па у Босни… Бахрудин је имао несрећу да је као везиста после Словеније поново завршио на првој линији фронта, где је „видео прави пакао“. После му је „оно у Словенији био мачји кашаљ“.
Тако је „десетодневни словеначки рат“ испао тек прва клапа у крвавој серији ратова вођених наредних година на тлу екс-Југославије. Према српским изворима, у словеначким сукобима је погинуло 44 војника ЈНА, махом млађих од 20 година; рањено је око 180. Словеначки извори у документарцу „Самосталних 27“ тврде да је рат однео 76 жртава: 19 на словеначкој страни, 45 на страни ЈНА и 12 страних држављана, већином Босанаца, Бугара и Турака које је заједно са њиховим камионима словеначка ТО блокирала на магистралним путевима да јој чине „живи штит“. Словеначка страна броји 182 рањеника и тврди да их је на страни ЈНА било 146. Јединице словеначке ТО заробиле су 4.693 припадника ЈНА и 252 савезне милиције, а у „окршајима“ су уништиле 31 тенк, 22 оклопна транспортера, 172 транспортна возила и шест хеликоптера ЈНА. Словенија се дичи да је однела епску победу над „трећом најјачом армијом у Европи и десетом по снази у свету“. Сваки метак, испаљен јуна 1991, у Словенији се евоцира снажније него све ослободилачке битке извојеване против нацифашизма заједно.

ГЕБЕЛСОВСКА ПРОПАГАНДА

Уз све то, и поводом овог 25. јуна уприличено је репризирање емисија и репринтовање текстова у којима је Слободан Милошевић главни, практично једини негативац заслужан за сав јад и грозоте с краја 80-их и током 90-их, а уз њега српски националисти и Србија. У Словенији су то искључиви кривци за распад СФРЈ, и ратове.
Словеначка државна телевизија је тако на Дан државности емитовала и „Пројекат 13 – медији“, документарац у коме су новинари, некадашњи дописници РТВ Словеније, евоцирали сећања на Београд као апотеозу зла. Владо Крејач, дописник РТВ Словеније из Београда до 1989, упоредио је „Милошевићеву медијску манипулацију“ са Гебелсовом, и нацистичким пропагандним ратом. Нигде у словеначким медијима и историјским читанкама више нема ни помена о чињеницама које иду у прилог српском чојству, на пример да су у Србији усред пакла Другог светског рата збринуте бројне словеначке породице које је нацистички окупатор протерао са њихових огњишта у складу са Хитлеровим захтевом изреченим у Марибору 26. априла 1941: Macht mir dieses Land wieder Deutsch! (Учините ми ову земљу опет Немачком!).
Словеначка политика и медији ни 27 година од нестанка СФРЈ не штеде Србију, али ни рахметли Југославију, поништавајући сва лепа сећања на период заједничког живота. Истичу да Словенци никада нису делили „вековни сан осталих јужнословенских народа“ већ су Југославију у свим фазама историје схватали као тлачитељку, гробницу својих столетних тежњи. Из живота је уклоњено свако подсећање на то да је словеначки народ своју политичку, културну, националну и ину еманципацију, као и своју прву државност, досегао баш у оквиру државне заједнице са Србима и Хрватима, после Првог светског рата. Стога се у Словенији оно што је поткрај 90-их било заогрнуто у романтични плашт пробуђеног националног освешћења „на путу ка осамостаљењу“ – не чачка, нити се истражује шта је било у једру тог процеса. А био је чист економски интерес. На ту тему се својевремено одазвао Ворен Цимерман оптужујући Словенце за „Гарбо национализам“, себичлук коме нема равна а који је гурнуо земљу у ратове, уз стотине хиљада расељених, мртвих, унесрећених. Јесте Словенија најбоље прошла од свих других народа тадашње СФРЈ, па се можда и зато већ трећу деценију упиње да свој мали прљави рат новим нараштајима прикаже не само светим већ крвавијим и херојскијим него што је био. У том стилу је у посланици уочи Дана државности (можда и да би утишао глас неверних Тома у лику осиромашене старије генерације која се са сетом присећа времена када је имала посао и могла да си приушти море) словеначки председник Борут Пахор истакао да „Словенцима не би било боље без сопствене државе“.
Ту паролу је релативизовала ПОП ТВ која је, анкетирајући публику на државној прослави поводом Дана државности у центру Љубљане, закључила да „Словенију више цене странци, него Словенци“. Странцима се допада мирна, чиста и уредна земља, док је за већину Словенаца она место где за младе нема будућности, зато одлазе трбухом за крухом, док средњи слој нестаје а имућан је све богатији.

ЈУНКЕРОВА „ЧЕСТИТКА“

Државна ТВ Словенија се у споменутом документарцу „Пројекат 13“ као и сваке претходне године латила евоцирања догађаја на Косову с краја 20. века када је Љубљана снажно подржавала тежње Албанаца. „Словеначки војници се враћају из ЈНА у мртвачким сандуцима, тамо чине самоубиства јер их шаљу на Косово да бране српске интересе“, описује снимке демонстрација на Косову Љерка Бизиљ, ауторка „Пројекта 13“ и донедавна директорка ТВ Словенија. Поновном монтажом „Милошевићевих јогурт револуција“ подсетила је сународнике да је Љубљана 1989, у оквиру федерације, одбила даље финансирање сиромашнијих република на челу са Србијом…
Сви ти снимци нису, међутим, ни изблиза уздрмали словеначку јавност колико ју је потресла „бизарна празнична честитка“ Европске комисије (ЕК), објављена 25. јуна путем инстаграма. ЕК је истовремено честитала и Хрватској, јер на исти дан када и Словенија – и Хрватска обележава свој дан државности.
„У случају Словеније, ЕК нас хвали због културе иако тај празник славимо 8. фебруара а не 25. јуна!? А Хрватској у рођенданској честитки испева хвалоспеве?! Крију ли те две поруке више него што видимо на први поглед!? Морамо ли да се забринемо?“, резигнирано коментарише ПОП ТВ честитку Јункерове комисије. Јесу обе „рођенданске“ поруке у уводу слично куртоазне, али се тон у наставку оне упућене Хрватској драстично разликује. Разлике су, из визуре Словенаца – више него поразне! Не само да је ЕК оманула честитавши Словенцима празник који нема везе са 25. јуном, него је промашила и словеначке природне бисере објавивши слике – Венеције. Приде Хрватску истиче као узор будуће ЕУ, што Љубљану додатно боли јер је у све љућој завади са Загребом откако је одбио арбитражну пресуду суда у Хагу која је требало да оконча спорење око границе на копну и мору.
„Хрватска је истовремено и пример и инспирација чему и наша Унија треба стремити у будућности. Ходајући према нашој будућности и градећи заједно уједињенију, јачу и демократскију Унију добро је да сви окренемо лист из хрватске књиге. Земља легенди и оаза предивних крајолика, дом дарежљивих домаћина, увијек спремних на отворен разговор,“ распевала се ЕК у поруци Хрватској за њен „рођендан“. Словенија не крије огорченост: Загреб крши међународне уговоре, гази европско и међународно право, игнорише пресуде суда у Хагу, а упркос томе ЕК кити Хрватској оду и не преза да такву државу препоручи као идеал – будуће Уније?!

Словенци 1991. за кормилом ЈНА

Упркос раширеном стереотипу о „српској ЈНА“ која је „извршила агресију на Словенију“, кључне позиције у њеном врху 1991. нису држали Срби. Од 16 личности на челу ЈНА, Срби су имали двојицу – Благоја Аџића, начелника Генералштаба, и Животу Аврамовића, начелника 3. војне области, команда у Скопљу. Вељко Кадијевић се изјашњавао као Југословен. Словенци су имали кључне кадрове у врху ЈНА – генерала Конрада Колшека, команданта 5. армијске области (одатле су вођене операције у Словенији), и адмирала Станета Бровета, Кадијевићевог заменика. Најбројнији су били Хрвати, укупно осам кадрова: један такође Кадијевићев заменик, други начелник Штаба Централног војишта, трећи командант Ратне морнарице, четврти командант Ратног ваздухопловства, плус начелник Центра високих војних школа у Београду, начелник Командно-штабне академије и начелник Војне академије у Београду.

Пленковићева честитка „хрватским људима“

„Свим хрватским људима, Хрватицама и Хрватима честитамо Дан државности“, стоји на фејсбук профилу хрватске владе, уз линк на честитку коју је 25. јуна потписао премијер Андреј Пленковић, подсетивши на „мудре одлуке првог хрватског председника Фрање Туђмана“. Поједини хрватски медији закључују да се влада осрамотила јер је грађанима упутила бизарну честитку; портал нет.хр пише да је мало рећи да су грађани ту објаву дочекали на нож: „Свим хрватским људима?! Неко преко везе добио посао да им води фејсбук страницу?“, „Људима? Ваљда би требало да пише ’држављанима’, ’грађанима’. Кога подразумевате под хрватским људима?“ Неодобравање корисника речене друштвене мреже огледало се и у реакцијама попут: „Срамота!“ и „Марш!“

Поплава нацистичких плаката

Велење су, тик уочи Дана (словеначке) државности, преплавили плакати мржње у духу идеологије и симбола Трећег рајха; на њима текст, исписан готиком: „За породицу, за државу, за расу“. Ту су свастика и број 1488; 88 је асоцијација на 8. слово енглеске и немачке абецеде и представља скраћеницу за „Хајл Хитлер“, док број 14 симболизује „14 речи“ о тзв. опстанку и будућности беле деце које је, парафразирајући Хитлера, 1985. лансирао амерички неонациста Дејвид Лејн. На плакату је и лик аријевца овенчан гвозденим крстом, једним од главних симбола нацистичке Немачке. Све је утолико горе јер у „Велењу живи огроман број досељеника из СФРЈ“, упозорава РТВ Словенија. Да нетрпељивост према грађанима пореклом из бивших република некадашње Југославије доживљава препород, сведочи и „Протест против политике мржње“ одржан почетком јуна, када су учесници упозорили на галоп национализма и расизма у Словенији.

Аутор: Светлана Васовић Мекина

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

СВИ СЛОВЕНАЧКИ ЗЛОЧИНИ 1991. – Убијање цивила, младих …

Да се не заборави: Злочин у Холмецу (Словенија – 1991 …

Ко је све одговоран за распад Југославије: Словенци први …

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: