Да никад не заборавимо: Најстрашнији злочини над српском децом и младим мајкама

Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини jе без примера и jедан jе од наjгорих и наjсрамниjих догађаjа у људскоj историjи. Да припадаjу неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкоj…

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 24. фебруара 2016. године.

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од самих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог светског рата обезбеђено jе поштовање и заштита. Постоjе посебни музеjи посвећени њима где им светски државници и друге значаjне личности указуjу поштовање. На међународном нивоу постоjе посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикациjе и филмови, а они коjи их евентуално не признаjу и не поштуjу, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заjеднице и њених медиjа.

Српске жртве из двадестог века не само да се игноришу него се и само њихово помињање и откривање краjем прошлог века, у знатном делу београдске jавности, сматра ратним хушкањем, коjе jе изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославиjе!? По њима jе, родбина усташких жртава, коjа jе 1990/91. године отворила jаме и из њих извадила, а потом и достоjно сахранила кости мученика, подстакла све балканске национализме коjи су после довели до крвавог распада Југославиjе!? Значи да jе кости требало заборавити у jамама, како су то и усташе одредиле!?

Код оваквих схватања ниjе чудо што jе у Пребиловце, коjи су због злочина из 1941. године требало да буду наjзаштићениjе место у Европи,1992. године поново загазила усташка чизма, претвараjући ово вековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами осваjачи, ликуjући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

Честито српско село

Пребиловци, село коjе се налази на самом ободу долине Неретве, код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара, било jе до 1941. године jедно од наjвећих и економски наjjачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живели побожни, вредни и мирни становници, коjи никоме нису ништа скривили. Али jош пре тога рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу.

Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село, коjе jе у Првом светском рату Србиjи и Црноj Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирациjе, незгодног стратешког положаjа, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручjе срамно уступили Бановини Хрватскоj. Зато jе хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године и потпуно успела да долину Неретве, Дубраве и Столац очисти од Срба и свега што jе на њих подсећало.

У видовданском покољу (коjи jе за усташе значио одмазду за сараjевски Видовдан 1914. и ново, крваво, понижење Срба за оваj велики празник), после подмукло изведеног хапшења и везивања у жицу и ланце увек лаковерних Срба коjи су се уздали у „комшиjску реч“, на броjним jамама и другим стратиштима убиjени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци, из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колоjањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пjешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пjесци, Локве и Речице, као и велики броj Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.

Наjвећи броj jе убиjен у Опузену у Далмациjи, код села Струге код Чапљине, у коjима су жртве затрпане у ископане jаме, затим у крашке jаме: Бивоље брдо, две jаме Кукауше код Маслина, Јасоч, две jаме у Хутову и две у Прењу, Видоњу у коjу jе бачено братство манастира Житомислић, Барев до код Шћепан Крста, затим на ади код Драчева, на мосту у Чапљини… Један од наjвећих гробова херцеговачких Срба jе река Неретва.

Истребљење Срба у граду Стоцу и околини било jе у знаку великог српског празника. На Видовдан, на Видову пољу, поред реке Брегаве коjа се у средњем веку звала Видова риjека или Видовштица, испод Стоца некадашњег Видовског или Видошког града, убиjено jе 200 измучених Срба и затрпано у ископане jаме из коjих jе после извирала крв. Као некада, после давног косовског Видовдана, у српским селима некадашњег Столачког среза (данашње општине Чапљина, Столац и Неум), остале су само српске удовице са неjачи.

Сузе са неба

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, потписнику овог текста, са сузама изађу пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на коjима jе свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, у ствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гоjка, Ристу, Милана, Илиjу, Тодора, Митра, Саву,..“ На врелом подневу, из ко зна како пристиглог облака, пролило се неколико капи, на шта ми се отело из уста: „Ево кише!“ Једна од тих измучених маjки, коjе су свашта преживеле али никада нису биле у очаjу, болно ме опоменула: „Сине, ниjе киша већ сузе с’неба! На данашњи дан увиjек ка’не нека.“ Ово сам научио за цео живот!

У току jула 1941. године било jе мање масовних злочина, изузев што су до железничке станице Шурманци, возовима допремане групе Срба из Сараjева и околине, где су их дочекивали мештани Шурманаца, Међугорjа и Биjаковића, добро организовани у злочиначку групу тзв. усташа-jамара и гурали их у наjстрашниjу и наjдубљу jаму Голубинку, у Шурманцима, из коjе нико ниjе преживео. У истом периоду, католички свештеници започињу кампању католичења застрашених српских удовица и сирочади, коjе ниjе спашавало живот већ jе било у функциjи умиривања преосталих Срба, како би наредног месеца и они, као овце на клање, отишли у jаме. Тако jе и било!

Опет jе безазаленост, честитост и наивна вера у речи комшиjа Хрвата и муслимана, била кобна за Србе па jе илиндански покољ по броjу, старосном и полном саставу жртава био страшниjи од видовданског. На ред су дошла наjвећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и
друга. Злочини су углавном извршени у двема jамама, коjе су и два наjвећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и jами Бивоље брдо коjа jе и примила наjвише жртава.

Небивали злочин

У зору, 4. августа, усташки роjеви из околних села, поступаjући по брижљиво припремљеном плану, у густим стрељачким строjевима, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села jе ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћаjу своjим кућама, не очекуjићи да ће и они бити мета напада. Како jе пуцњава почела пре него што jе потпуно затворен обруч са источне стране, велики броj одраслих мушкараца из села успео jе да умакне у Хутово блато, где су многи, у шевару, преживели.

Усташе прикупљаjу жене са децом и затвараjу их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батињане, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубиjали старице коjе нису могле да пешаче. Оне коjи су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседним Тасовчићима, коjи jе тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за jаме.

Ту jе, без воде и хране, ова група пребиловачких несрећника преноћила, уз стално узнемиравање усташа коjе су упадале са батериjским лампама тражећи лепше девоjке за силовање. Одавде jе, у свануће, када jе усташки стражар за кратко отворио силос, успела да побегне Јока Екмечић, удата Јахура, jедина од многих коjе су усташе повеле ка Шурманачкоj jами. Из сеоске школе спасиле су се Мара Булут, жена Гоjка и Јела Екмечић, жена Марка, са две девоjчице.

Поподне 4. као и 5. августа уjутро, усташе по Пребиловцима хватаjу и доводе у школу преостале жене и децу коjима говоре да ће их преселити у Србиjу. Јадан народ jе у ово поверовао па су се облачиле у наjлепше што су имали, носећи са собом завежљаjе. Ова група била jе изложена стравичниjем иживљавању, посебно над девоjкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убиjани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убиjене су Стана Арнаут, сеоска учитељица и Славица Булут, Словенка, раниjе католичка часна сестра, коjа ниjе хтела да се одрекне мужа Жарка.

Ова група jе 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где jе потом довезена и група из силоса.

Бездушно и садистички, ова неjач, њих око 500, пред очима хрватског и муслиманског становништва коjе им ниjе пружило ни кап воде а камоли покушало да их спасе, на температури од око 40 степени, потрпана jе и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до jутра, 6. августа.

У њиховоj пратњи била jе велика група усташа из Чапљине и околине, на челу са Андриjом Буљаном, монструозним таборником из села Дретеља. Сачекала их jе исто тако велика група злочинаца из Шурманаца, Мерђугорjа и Биjаковића на челу са злогласним Иваном Јовановићем Црним, усташким главарем села Шурманаца. Било их jе више стотина, а jедан од њих jе после рата на суду рекао да их jе непосредно у злочину учествовало 150.

Ови злочинци, опремљени дрвеним коцима од 2 метра, на коjе су везивани венци дувана за сушење, истерала jе из вагона пребиловачки народ и потерала их узбрдо. Зауставили су их на километар од jаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У jаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела jаме, широког око 4 метра. Оне коjи си се у очаjу хватали за камене ивице ударли су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чиjи jе вертикални пад отовора 27 метара да би се после спиралне стрмине jама завршила великом галериjом, на дубини од 66 метара од отвора.

Само из Пребиловаца у ову jаму живо jе бачено око 500 жена, девоjака и деце. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње броjку од 570, усташе jамари 520, а Окружни суд у Мостару 470 жртава из Пребиловаца, стадалих у Шурманачкоj jами. Већина њих jе преживела пад, са преломима или без њих, као и брдо камења коjе су после тога усташе гурале у jаму. Наиме, пребиловачка неjач jе падала на гомилу лешева претходно бачених сараjевских Срба, што jе ублажавало удар чиjе су последице лакше преживљавала деца. Иван Јовановић Црни jе сутрадан бацио две бомбе у jаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово jе свакако било без ефекта, jер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло jаме, па су се jауци из ње чули jош 7 дана.

Наредних дана и недеља, све до 28. августа у Пребиловцима (коjе хрватске власти колонизуjу усташким породицама и мењаjу назив места у Ново Село) и околном терену, усташе организуjу хаjке на преостале Србе. Масовна убиjања су вршена на Краварици код Меданових кућа, поред jезера Шкрка, у долу испод села, на Гостиљцу и поред бунара у Брегави, засеоку Брдо, сеоском гробљу, Ораховом долу… На локалитету Морин оток краj Брегаве, заклано jе 50 Пребиловчана коjи су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкоj jами.

Према подацима хрватског оружништва (жандармериjе), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 51 породице нико ниjе преживео, а преживело jе укупно њих 170, од чега су њих 15 жене, девоjке и деца млађа од 15 година. Усташе су триjумфално певале:

„Павелићу, шта ћемо од Срба?

Веж’ у ланце, бацаj у Шурманце!?’, и

„Српске су се погасиле свиjеће,

Извор: Интермагазин

Везане виjести:

У ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ ЛИТУРГИЈА И ПОМЕН ПРЕБИЛОВАЧКИМ ЖРТВАМА

СЈЕЋАЊЕ НА СТРАДАЊЕ ПРЕБИЛОВАЧКИХ МУЧЕНИКА

У цркви Светог Саве у Београду: ЛИТУРГИЈСКО ПРОСЛАВЉАЊЕ СВЕТИХ ПРЕБИЛОВАЧКИХ НОВОМУЧЕНИКА