Crni izvori

Gotovo sve rđave slike, postavke, ocene o Srbima i Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, rođene su u Beogradu. Odatle su odlazile u svet, tamo se umnožavale, dorađivale, i vraćale kao strašne optužbe

Otkud čuđenje, a ima ga, nad činjenicom da je autorska predstava Olivera Frljića, “Zoran Đinđić”, u izvođenju Ateljea 212, na upravo održanom Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu (BITEF) nagrađena Gran-prijem, koji nosi ime velike Mire Trailović. Zar je bilo onih koji su očekivali nešto drugo?

To odvratno scensko optuživanje celog jednog naroda (srpskog), skupa sa njegovom crkvom i verom, za strahote koje su viđene devedesetih nije nastalo na istinskoj potrebi umetnika, i Frljića i beogradskih glumaca, da se igrom božanskog dodira koji živi u nekima od nas i
zove se talenat razotkrije, nadvlada i uništi zlo u nama, već da se preko lica Srbije,
tu u njenom glavnom gradu, razvuče još jedna krastava maska. I da se ta slika dodatno
poveća, osvetli, Gran-prijem.

Dobiće Frljićev igrokaz još takvih i sličnih nagrada, oko toga nema dileme. I uvek će se tako nešto umotavati u priču o specifičnoj poetici, slobodi stvaralaštva, estetskom činu snažnog
individualnog predznaka, katarzičnom izazovu.

Gotovo sve rđave slike, postavke, ocene o Srbima i Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, a nije
ih malo i nisu bezazlene, rođene su u Beogradu. Odatle su odlazile u svet, tamo
se umnožavale, dorađivale, i vraćale kao strašne optužbe međunarodne zajednice.

Nisu, na primer, pripadnici savremenog francuskog filozofskog kruga, na čelu sa Bernarom Anrijem Levijem, seli pa sami domislili “genocidne Srbe”, “nevine Albance, Hrvate Muslimane”; ta i druge grozote o Srbima doputovale su iz Beograda. Nije “Njujork tajms” prvi
u Miloševiću video “balkanskog kasapina”, ta ocena rođena je u Beogradu.

Jedna heroina takozvane druge, samozvano građanske Srbije napravila je međunarodnu karijeru na predstavama čiji će delovi kasnije poroditi Frljićevog “Zorana Đinđića”. Naravno,
sve je to najpre odigrano u Beogradu.

Pune dve decenije iz Beograda u Evropu i svet odlaze priče o srpskom fašizmu, novoj savremenoj napasti koja buja i preti Balkanu, susede da ne spominjem. Na toj raboti upregnuti su i štampani i elektronski mediji, boraca protiv fašizma u današnjem Beogradu ima više nego
1941. godine, ali su ovi današnji nešto lenji pa taj rat vode iz dnevnih soba, kancelarija,
optužujući srpske profesore, nevladine organizacije sa nacionalnim predznakom, politički
aktivne ljude, da razvijaju i raznose fašizam po Srbiji. Zasad je to, kažu, samo
verbalno, ali sa tim čovek nikada nije siguran, reči brzo prerastu u aktivno činjenje,
pa se mora, kažu savremeni srpski antifašisti, delovati preventivno.

Takvima ne pada na pamet da mogu, ako im je do borbe protiv fašizma, tu nakazu da pogledaju u lice, dole na Kosovu, sad kada je višegodišnji mir; među zapaljenim srpskim kućama, uništenom letinom, i ponekom mrtvom glavom. Da, izvodivo je, ali se ne uklapa u postavku o
Srbima fašistima.

Koliko je u Beogradu snimljeno igranih filmova o stradanju Srba na Kosovu, za poslednjih 150 godina, kada ih je sa KiM – od strane Turaka, Albanaca i komunista – proterano više do pola miliona? Nijedan. Koliko je napisano i odigrano pozorišnih predstava? Nijedna. A ima li veće, inspirativnije teme od ove?

I zašto nam se onda, ovde u Beogradu, ne bi događali frljići.

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI

PIŠE: RATKO DMITROVIĆ