Ћирилица – и као требињска посебност

„Мислим да би била веома лиjепа слика Требиња, за људе коjи долазе са стране, када би фирме на радњама и други jавни натписи у граду били исписани ћирилицом. Можда би израда ћириличне фирме повећала трошкове власницима тих обjеката, али смо и у том правцу имали неке врло практичне приjедлоге – како тим људима понудити неке повољности да се сами опредиjеле за ћирилицу…“, каже Весна Андрић, предсjедник СУ „Ћирилица“ Требиње.

Недавно основано Српско удружење „Ћирилица“ Требиње jош ниjе поштено ни сабрало своjе редове, нити повезало све конце будућих активности, а већ jе побрало симпатиjе и наклоност широког фронта истомишљеника.
Поручуjу, оснивањем друштва Требиње jе постало дио широког покрета коjи у земљама гдjе живи српски народ има више од двадесет представништава, са истим именом и програмским циљем – а то jе jачање свиjести у српском народу о ћирилици као jединственом и jедином писму нашег jезика.
„Ћирилица“, дакле, ниjе тек апел на равноправност у пракси инфериорниjег ћириличног писма, нити борба за привилегован статус овог писма у jавноj употреби. За оваj покрет – ћирилица jе jедино аутентично писмо српског jезика, са традициjом дужом од хиљаду година, чиjи ексклузивитет треба да буде и службено утврђен и практикован у свакоj писаноj употреби jезика.
Историjски аргументи за ове тврдње сежу дубоко у прошлост српског jезика и саме почетке наше писмености, филолошки су темељени на фонетско-графемском савршенству као посебноj вриjедности ћирилице (jедан глас – jедан знак), а културни и политички – у чињеницама да су околности у коjима jе и латиница постала дио нашег jезика одавно престале да постоjе, као што jе и некадашњи заjеднички стандардни jезик (српско-хрватски) одавно раздиjељен на (наjмање?) двиjе „посвађане“ половине…
О програмским идеjама и активностима коjе планираjу требињски борци за ћирилицу разговарали смо са Весном Андрић, предсjедником Српског удружења „Ћирилица“ Требиње…
– Све смо врло лиjепо обjаснили у нашем статуту, коjи jе иначе преузет од сличног удружења коjе постоjи у Београду и чиjи jеjедан од оснивача Добрица Ерић. Ћирилица jесте jедино писмо српског jезика, jош од ученика Ћирила и Методиjа, коjи су глагољицу назвали ћирилицом по свом учитељу. Ћирило и Методиjе су глагољицу прилагодили словенском jезику и имамо веома jасне доказе да приjе тога нисмо имали никакво писмо – jош jе Црноризац Храбар говорио о томе како смо цртама и резама писали и гатали кад смо били пагани. Латиница jе уведена много касниjе, за вриjеме аустроугарске окупациjе у БиХ. Практично jе наметнута српском народу. Имамо и свjедочанства о томе како Срби нису прихватали забрањивање ћирилице и за њу се активно борили. Постоjи и историjско свjедочанство да jе у Бањалуци група људи, коjа jе осуђена за учешће у атентату на Франца Федринанда и добила пресуде на смрт написане на латиници, одбиjала да их прими тражећи да им пресуде буду написане ћирилицом. До посљедњег даха су се борили за своjе писмо зато што су били свjесни тога колико jе важно чувати оно што jе наша традициjа. Латиница jе касниjе по Књижевном договору у Матици Српскоj прихваћена као наше друго писмо. Међутим, временом jе почела да узима примат и међу Србима. Оно што ми желимо jесте да научимо младе нараштаjе – да ниjе срамота бити Србин и вољети своj народ, тековине своjе културе. Осим тога, ћирилица jе заиста посебност: сваки знак има своj глас. По томе jе наше писмо специфично и то jе jош jедан разлог због чега треба са поносом истицати своjе писмо, у односу на оно наметнуто.

То значи да ваша борба за ћирилицу – да буде прихваћено као jедино писмо српског jезика – ниjе само у сфери праксе и навика у коришћењу писма. Званично писмо jедног jезика jе и уставна категориjа, питање дефинисано „службеним“ правописом. Дакле, политичко питање?

– Да, али у Србиjи су већ успjели да се изборе за позициjу нашег писма коjу оно мора да има: по Уставу ћирилица jе jедино писмо српског jезика. Проблем jе што не постоjе никакве казнене мjере за непоштивање ове одлуке. С друге стране, постоjе и веома jака струjања да се одлука промиjени. Наравно, наводе се броjни разлози као аргументи. Чак и то – да ћирилица ниjе профитабилна. Да jе мало на интернету. Веома битни људи се баве овим питањем у Србиjи. С jедне стране имате (Ивана) Клаjна са ставом да и латиницу треба прихватити као писмо нашег jезика, баш из тих практичних разлога. С друге стране jе, на примjер, jедан од водећих млађих лингвиста (Андреj) Фаргељ са супротним мишљењем. Посљедњих децениjа, из ко зна коjих разлога, знатно се више форсира употреба латинице и ствара се, опет из неjасних побуда, погрешна свиjест о употреби нашег писма – да користећи ћирилицу вриjеђамо народе коjи живе око нас. У Србиjи се чуjе мишљење да вриjеђамо националне мањине ако користимо ћирилицу. Мислим да свако ко jе иоле образован и има смисла за толеранциjу схвата колико jе то заправо заблуда – како можеш некога вриjеђати ако користиш своjе писмо у своjоj земљи. Да не говориим о томе да настоjања да се ћирилица сачува од заборава постоjе и код Хрвата – у Широком Бриjегу постоjи и jедан споменик подигнут ћирилици…
Шта значи то да ћирилица ниjе профитабилна? Да се латиницом, као универзалниjим писмом, лакше остваруjе комуникациjа са свиjетом? Да jе ћирилица превише „старомодна“ и визуелно неприкладна за, рецимо, модерни маркетинг? Да се доживљава као нешто „исувише национално“, фолклорно, затворено? Или су по сриjеди само предрасуде?
– Моjе мишљење да су то само предрасуде. Ако могу Грци, чиjе jе писмо jош и компликованиjе од ћирилице, да промовишу своj алфабет и да га се не одричу, не знам зашто ћирилица нема исти такав третман. Мислим да jе у том „профитабилном“ смислу сасвим свеjедно коjе писмо користите – ћирилица jе jеднако практична као и латиница. Проблем jе у нама самима. Иначе, и као народ превише лако се одричемо властите традициjе и допуштамо да кваре разни страни утицаjи. Управо на Западу много више пажње посвећуjу очувању своjих традициjа. Мислим да jе врло битно утицати на људе из медиjа да нешто промиjене у том правцу. Они су ти коjи ствараjу слику свиjета. А сами могу, ако хоће, да одлуче на ком ће писму бити њихов програм, новина или саjт. Млађи нараштаjи су склони томе да, без критичког става, прихвате све што им се сервира у медиjима, гдjе се поjављуjу разне теориjе, од коjих неке веома опасне. Зато jе врло битно да се и на оваj начин, преко медиjа, едукуjу.

Са оснивачке сjеднице друштва

У Републици Српскоj, и у контексту службеног jезика и писма, ситуациjа jе компликованиjа. Ако већ остаjу неjасне по питању припадности неког писма одређеном jезику, уставне дефинициjе ипак гарантуjу равноправност ћирилице и латинице. („Службени jезици у Републици Српскоj су jезик српског народа, jезик бошњачког народа и jезик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“)
– Када настоjимо да ћирилицу уведемо на сва врата, конкретно у Требињу, наилазимо на те потешкоће да свако ко користи латиницу своj избор брани тим аргументом – да су оба писма равноправна. То jесте тако, нити може постоjати било какав механизам коjи би наметао ћирилицу као jедино писмо. Али мислим да би била веома лиjепа слика Требиња, за људе коjи долазе са стране, када би фирме на радњама и други jавни натписи у граду били исписани ћирилицом. Можда би израда ћириличне фирме повећала трошкове власницима тих обjеката, али смо и у том правцу имали неке врло практичне приjедлоге – како тим људима понудити неке повољности да се сами опредиjеле за ћирилицу. Можда би jедан од начина био да им понудимо новчану разлику коjа би покрила трошкове да би „превели“ рекламе на ћирилицу. И да на такав начин, макар ово уже градско jезгро, „обиљежимо“ ћирилицом.
Ћирилица – и као туристички ексклузивитет, изгледа као занимљива идеjа. Али како убиjедити неког власника приватне радње да своjу фирму испише на ћирилици и да то неће утицати на његов бизнис?
– Ја мислим да су наjбољи примjер за то они коjи су то већ учинили, а коjима то нимало ниjе умањило ни промет ни зараду. Мени jе веома интересантно када сам чула од неких наших гостиjу из Србиjе како коментаришу оних неколико ћириличних натписа у центру града – за њих jе то било нешто заиста посебно и врло занимљиво. Свjедоци смо и тога да су Руси све више око нас и у Требињу. Мислим да би и њима било веома занимљиво да нађу препознатљиво писмо на jавним натписима негдjе далеко од своjе земље.

Латиница jош увиjек “профитабилниjа”?

Шта са генерациjма коjе одрастаjу уз интернет? Ћирилица ниjе страна ни интернету, све jе више има, али jош увиjек неупоредиво мање у односу на универзалниjу латиницу.
– Ту jе значаjног помака направио Гугл, преводећи своjе странице на српски jезик, а као jедино понуђено писмо за српски jезик поставио ћирилицу! Треба само упутити дjецу – да jе врло jедноставно данас остварити комуникациjу ћирилицом. С друге стране, мислим да им треба обjаснити и то да jе познавање и другог писма, латинице, jеднако позитивна ствар. Свако знање jе наравно добродошло. Али мораjу постати свjесни тога да су они ти коjи су одговорни као носиоци jедног писма и jезика, да од њих зависи судбина ћирилице у будућности.
Удружење jе основано приjе мjесец дана и већ jе било доста одjека на ваше инициjативе. Кога окупља требињска „Ћирилица“ и какве акциjе планирате?
– Почели смо као група ентузиjаста коjи су хтjели нешто да промиjене због своjе дjеце, а веома сам изненађена какав jе одjек у грађанству. Људи нам прилазе са похвалама да смо урадили праву ствар, а све их се више и учлањуjе у наше удружење. Људи су некако одjедном почели да размишљаjу коjим то они писмом пишу и зашто пишу баш тим писмом. Тако да се удружење шири, не знамо тачно колико имамо чланова, али таj броj свакако расте. Направљени су већ и неки помаци – на примjер, Градска управа у Требињу jе покренула службени саjт на ћирилици. Захвални смо и вашоj кући, Центру за информисање и образовање, коjа jе заиста добром вољом одговорила на наше инициjативе да употребљава искључиво ћирилица у свом раду и публикациjама /прим.аут – портал радиотребиње.цом ускоро би требало да добиjе ћириличну верзиjу/. Један од наших циљева jе и jачање свиjести код мале дjеце, jош од основне школе, о томе зашто jе важно да пишу ћирилицом. Имамо у плану да организуjемо семинаре за просвjетне раднике на коjима бисмо им на адекватан начин обjаснили колико jе то важно. Они су уствари веома битни као особе уз коjе дjеца формираjу навике у писању. Све се не може промиjенити преко ноћи, али вjеруjем да ће генерациjе коjе долазе бити поносне на то што пишу ћирилицом. Наш рад jе мотивисан искључиво одговорношћу према свом културном насљеђу и генерациjама коjе долазе.Морам поменути и то да су од почетка са нама људи из Културног центра и свештенство, да користимо просториjе парохиjског дома, пошто своjих jош увиjек немамо. Веома jе охрабруjуће то да су учешће узели и представници осталих просвjетних и културних установа, као што су Музеj Херцеговине, Факултет за производњу и менаџмент, Гимназиjа „Јован Дучић“, Туристичка организациjа, а планирамо да укључимо и Народну библиотеку, Градску управу, ХЕТ и Електропривреду, коjи ће нам, у виду Савjетодавног одбора, помагати. Желим срдачно да се захвалим свима, а нарочито вашоj кући, што сте препознали важност нашег рада.

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Везане виjести:

ОСНОВАНО СРПСКО УДРУЖЕЊЕ „ЋИРИЛИЦА“ – Jadovno 1941.

Слободан Реметић: Ћирилица поделила судбину народа …

Драгољуб Збиљић: Оснивање нове српске националне …

Др. Фаjгељ – Осам заблуда о ћирилици – Jadovno 1941.

ПРЕДЛОЖЕН ЗАКОН О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ – Jadovno 1941.

ДИСКРИМИНАЦИЈА ЋИРИЛИЦЕ – Jadovno 1941.