Циганка Бара, ждријебе и Фери

Одједном врисну Бара, настави да гласно плаче и оде кући, а коња-ждријебе остави. Имбра без ријечи отрча за њом кући, па се ускоро са мамом Кларом врати по коња. Ваљда јој је рекао да печемо кукурузе и да би он хтио бити с нама. Клара отјера коња. Објашњава нам да је Бара сјела одмах иза коња, он се ритнуо и избио јој зубе, а усну расјекао. Кад се умила, и мама је почела да плаче. Мишко ће је водити доктору јер то јако гадно изгледа. Сад сви коментирамо како она увијек сједи скоро под репом ждребету и увијек сиса палац. Иначе, Бара је словила за најбалавију Циганку у Сталовици. „Ваљда је и њему досадило што му стално чучи и дуда иза репа“, смијући се рече Звонко. На то смо се и ми остали ваљда требали насмијати, али нисмо. Најели смо се кукуруза. Овај пут није их било довољно за такмичење „тко може више појести“. Око уста смо помало загарављени од препаљених зрна и пепела. Живко предложи да полако идемо према кравама, да их окренемо, па нека пасу према кући. Како је ватра била на крају ливаде, уз обрадиво земљиште, одатле смо кренули према кравама. Већ послије педесетак корака наиђосмо на ону новоугажену стазу. Она је усмјерена на излаз преко пута, па је у оном дијелу гдје је ватра удаљена од оранице. Сви смо је уочили отприлике у исто вријеме, али нитко не коментира на ту тему. Кад смо дошли у близину крава, видимо да из правца Обрашине краве напаса Фери Балоков. Кад нас је видио, пожури своје краве и приђе к нама. Понудио нас је јабукама којих је увијек имао у своме цулцу. Он је био десетак година старији од нас, али је био душевно заостао па није био у војсци. Он је добричина на чији рачун и ми слабији правимо шалу, а он то добро подноси. Одмах нас пита да ли смо видјели стазу, а и ми и он стојимо на њој и око ње. „Мој тата је видио и партизане кад су јутрос ишли“, проговори Имбра. „Па и ја сам мислио да су туда ишли партизани послије оног великог пуцања ноћес. А куд су отишли“, наставља Фери. „Ваљда у Ператовицу“, одговори Имбра. Једемо јабуке па пуно и не разговарамо. Фери још рече да стаза почиње доље од Петровића ливада, од Крешевина. Он напери са кравама према Бартловом сокаку, а ми према Сталовици. Кад смо полако дошли под наш Грабар, краве саме кренуше кући. Ваљда су жедне, канали су сухи. Пролазимо Цигане. Ту нам Мишко каже да је доктор Бари зашио ћубу и бацио зуб који се држао на мало меса. Не смије два дана ништа јести, а воду смије пити само на сламку. Јако је боли.

< Стазе партизанске, Звонко проповиједа мир                                       Садржај                              Ни страхови нису исти >