Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Branko Zagorac – jedna geografska sudbina

Datum objave: petak, 10 avgusta, 2018
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Život koji je stao u vreme između dva svetska rata, odvijao se između Zenice, odakle je zakoračio slobodu, i Jasenovca, gde je za njegovu tragičnu smrt bio sasvim dovoljan jedan uslov, mada je on kao Srbin i nekadašnji pripadnik Mlade Bosne u tim okolnostima ispunjavao dva uslova.

Kada je pre četiri godine otpočelo obeležavanje stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, stvorila se još jedna prilika da u srpskom društvu ožive stare, ali i da se rasplamsaju aktuelne, u devedesetim godinama prošloga veka nastale podele. Sve je lako i odmah podsetilo na nikad zarasle rane u tragičnoj istorijskoj i jugoslovenskoj sudbini srpskog društva. Tako se vekovni jubilej Velikog rata na razvalinama poslednje Jugoslavije i NATO zgarištima sveo na najnoviju slovensku antitezu, lakonsko pitanje: da li je Gavrilo naš princip ili je samo jedan od najpoznatijih svetskih terorista?

SA IZRAZOM ODREĐENOG ZADOVOLjSTVA 

Činilo se da je na sve te rasprave na određen način stavio tačku tekst „Srećan rođendan, gospodine Hitler“, objavljen u beogradskom nedeljniku Vreme, u broju 1191 od 31. oktobra 2013, u kojem se pojavila jedna fotografija koja bi mogla da bude i deo najznačajnijih fotografskih antologija pod zajedničkim naslovom: Slike koje govore više od hiljadu reči.
Na toj crno-beloj fotografiji jasno se prepoznaje brižljivo očešljan muškarac koji koncentrisano, s izrazom određenog zadovoljstva, gleda u jasno vidljiv ćirilični natpis: „Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navjesti slobodu na Vidov dan, 28. juna 1914.“ Fotografija je nastala 20. aprila, tri dana po potpisivanju kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, u železničkom vagonu ispred jednog tunela u Donjoj Štajerskoj, na pedesetak kilometara od nekadašnje jugoslovensko-austrijske granice, odakle je Adolf Hitler komandovao komadanjem Jugoslavije i napadom na Grčku. Firerov fotograf Hajnrih Hofman tog dana neumorno je fotografisao sve događaje koji su vođi Rajha priređeni za njegov 52. rođendan, pa je ovekovečio i taj trenutak kada je Hitler najzad dobio i najvredniji rođendanski poklon, jednu običnu ploču sa ćiriličnim natpisom iz netom okupiranog Sarajeva.
Tako je Adolf Hitler, zahvaljujući beogradskom Vremenu, razrešio dileme raznih aktuelnih javnih balkanskih ličnosti koje su, ne bez strasti, stvari svodile na to da je Gavrilo Princip ipak Srbin, i dočim, ali i jamačno, ništa drugo do terorista.
Na sve, ali ne i jedino na to, ponovo nas je podsetila odluka potomaka Branka Zagorca, osuđenog u procesu povodom Sarajevskog atentata, da prirede knjigu sećanja na njegov život i delo. Deo tih tekstova koji su nastali povodom raznih prigodnih datuma, i u kojima je osvetlio pojedine ličnosti i događaje uoči Sarajevskog atentata i nakon njega, čine ovu knjigu iz publicističke i književne zaostavštine Branka Zagorca i zanimljivom, i dragocenom.
Branko Zagorac, sedamnaestogodišnji đak prvog razreda trgovačke akademije iz Kadine vode kod Banjaluke, osuđen je na trogodišnju robiju, kako stoji između ostalog u zvaničnoj presudi, što je „znajući za atentat, sokolio Vasu Čubrilovića“. Sam Čubrilović je ostavio zapis o tome kako se Branko Zagorac držao na suđenju:
– Je li mislite da ima slučajeva da je potreban atentat?
– Ima slučajeva.
– Dakle, u kakvim slučajevima?
– Ako je čovjek tiranin! – kazao je Zagorac uvjereno.
To ga je odvelo u carsku kaznionicu u Terezijenštatu, u kojoj će potkraj Velikog rata zauvek sklopiti oči i najpoznatiji osuđenik Gavrilo Princip.

PUCNjI GAVRILA PRINCIPA

Zagorcu je sarajevski atentat sudbonosno obeležio život, i to ne samo zbog toga što je bio prinuđen da o jubilejima i raznim drugim prigodama o svim tim događajima svedoči.
Ipak, najvažnije od tih svedočenja je njegov osvrt na knjigu o atentatu u Sarajevu istražnog sudije Lea Fefera, koji pleni željom za odmerenim tonom i uravnoteženim pogledom. U tom tekstu, objavljenom jula 1938, on iznosi i svoj generalni stav o optužbi koja nikada ne zastareva i prema kojoj su zvanične srpske vlasti bile direktno umešane u atentat. Branko Zagorac najpre smatra da „Srbija posle balkanskih ratova nije pomišljala na nikakvo ratovanje, a pogotovo s jednom carevinom, jer je bila izmorena i željela je mir. Vodeće ličnosti u Austriji, uz podupiranje Berlina, iskoristile su atentat i stavile takve uslove u ultimatum Srbiji, koji se nisu mogli primiti. Pa sve da su i primljeni tako sramotni uslovi, austro-germanski imperijalizam zaratovao bi sa Srbijom, jer je imao namjeru da u kojoj bilo formi i ušljed bilo koga razloga, prodre na istok“.
U prikazu ove, kako smatra, jedne od najinteresantnijih knjiga iz obimne literature o sarajevskom atentatu, Zagorac je imao potrebu da još jednom naglasi: „Mi, koji smo bili uvučeni u atentat, više kao revolucionarni omladinci, nego kao stvarni sudionici, iako smo znali da će doći do atentata, nijesmo imali pojma o vezi glavnih atentatora ni s onim nezvaničnim licima u Srbiji…“
Toj i danas opsesivnoj temi o vezama srpskih vlasti i mladobosanskih atentatora Zagorac posvećuje dužnu pažnju, ali kao da svemu više svetla daje jedna anegdota nego brojne spekulacije, poluistine i tzv. osnovane pretpostavke o tome kako je sve moralo biti. Jer dok su zajedno bili zatočeni, Branku je Trifko Grabež, jedan od prvooptuženih, priznao da su atentatori imali vezu s jednom organizacijom u Beogradu, koja doduše nikako nije imponovala ondašnjoj vladi Srbije, što je uostalom i pokazao poznati Solunski proces 1917.
Koliko je srpska vlada zaista bila upletena u pripremu Sarajevskog atentata, Grabež je ilustrovao i sećanjem na događaj kada su se on i Princip, kao siromašni đaci, uoči odlaska u Sarajevo obratili tadašnjem srpskom ministarstvu prosvete tražeći materijalnu potporu za put kući. Primio ih je činovnik Miodrag Ibrovac, kasnije poznati srpski filolog i romanista, tražeći najpre da se predstave. Kada su odgovorili, Ibrovac se nasmejao i rekao: „Je li tebi grabež princip, a tebi princip grabež.“
Sve ostalo je zaista istorija, u kojoj su revolveri i bombe ovih golobradih dečaka i mladića označili početak prvog od dva rata neslućenih razmera u proteklom veku. Ali ti hici postali su kasnije i osnova za utvrđivanja srpske kolektivne krivice, posebno u sredinama gde se Drugi svetski rat više podrazumevao kao neodložna prilika za nastavak Prvog.
Iako ni u samom Austrougarskom carstvu nisu svi jednako gledali na Sarajevski atentat, pa se tako u češkim socijalističkim novinama „Akademija“, još avgusta 1914, pojavio članak koji je razloge i klimu koji su doprineli atentatu u Sarajevu video ovako: „Naslednik prestola pao je kao žrtva bezumnog režima koji, u Bosni, održava više od trideset godina ropstvo, koji javna mesta popunjava strancima, daje zemaljsko bogatstvo da pljačkaju bezobzirni špekulanti iz Beča i Pešte, koji, umesto školama, ispunjava zemlju žandarmima, kasarnama i tamnicama i goni pravoslavne. On je pao kao žrtva bezumne politike koja, u slepom šovinizmu, vodi nemilostivi rat protiv Jugoslovena. Tvorce ove politike trebalo bi izvesti na sud isto kao i atentatore.“
Pucnji Gavrila Principa u Sarajevu postali su casus belli prvog od dva velika svetska rata koji su izmenili i lice i naličje sveta i učinili XX vek ne samo stolećem nezamislivih i najvećih civilizacijskih dostignuća već i vekom najvećih ljudskih pustošenja, ratova i sunovrata čovečanstva.

SERBIEN MUSS STERBIEN

Pucnji u Sarajevu već stvorenu antisrpsku klimu pretvorili su u antisrpsku histeriju, da bi veoma brzo u kafanama širom carstva, na stolovima, počele da se pojavljuju cedulje s rečenicom: „Serbien muss sterbien“ (Srbija mora umreti). Ova rečenica, inače delo pesnika Karla Krausa, kao neka vrsta istorijske lozinke protegla se i do poslednjih ratova u kojima je nestala i druga Jugoslavija. Time se na tragičan način ponovo potvrdila misao Miloša Crnjanskog, nastala kao posledica gorkog taloga njegovog generacijskog „čarnojevićevskog“ iskustva, prema kojoj svaki čovek, svaki vojnik, i u ratu, pa i u građanskom ratu, nema slobodnu volju, nego ima neku geografsku sudbinu. Tako su i svi osuđeni pripadnici Mlade Bosne na različite načine, ali do kraja, iskusili tu svoju geografsku sudbinu, dok oni najznačajniji nikada nisu saznali: „Hoće li sloboda umeti da peva kao sužnji o njoj“.
Iz Češke Zagorac je prebačen u zatvor u Zenici, gde je dočekao kraj rata, oslobađanje i stvaranje prve države Južnih Slovena, kao ostvarenje ideala i snova mnogih generacija. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca Zagorac je u Zagrebu najpre okončao maturu i potom studije. Gde god da ga je potom služba vodila po jugoslovenskoj kraljevini, ostao je zapamćen kao čovek kojeg su odlikovale želja za napretkom, otvorenost za promene i izvorni borbeni duh koji je poneo iz svoje porodice u Kočićevom Zmijanju.
Ali stvaranje prve južnoslovenske države ljudi poput Branka Zagorca dočekali su i kao ostvarenje ideala za koje nije ginula samo njihova generacija već mnoga pokolenja.
Misao Sigmunda Frojda o književnosti kao velikoj utešiteljki i utehi, u literarnom slučaju Branka Zagorca dobija i izvesno proširenje. U njegovom slučaju to nije jednostavna kompenzacija za nezadovoljstvo ličnom egzistencijom, već u skladu s njegovom snažnom ambicijom možda i najbolji način da njegov slobodoumni i čvrsti krajiški karakter prihvati sve ono što je počelo da ga razočarava u tom vremenu kada je „čovek pevao posle rata“.
Uz opšta nezadovoljstva, za sve to vreme njegovog međuratnog života za njega nisu prestala ni najstrašnija lična životna iskušenja. U strahotnoj nesreći u Vrbasu je izgubio kćer i suprugu, a u državi koju je žarko želeo njegov borbeni temperament i osetljivost za propadanje svog naroda u nastajućem domaćem, nemilosrdnom i često kabadahijskom kapitalizmu brzo su ga stavili u poziciju koja nikako nije pripadala bilo kakvim miljeniku režima. Na to ne ukazuju samo njegova profesionalna nameštenja već više spisateljski angažman po meri njegovog osećanja za slobodno, socijalno i pravedno.

ISPOD KRAJIŠKE NEPOKOLEBLjIVOSTI

Vrlo rano je spoznao izuzetni značaj Petra Kočića, identifikujući se s piscem koji je u najvećoj brizi za sve tegobe i dobrobit svog naroda, na umetnički nezaboravan način svet Bosanske Krajine učinio autentičnim i integralnim delom srpske književnosti i kulture.
Zato su u njegovim novinskim napisima, pričama i crticama najzanimljivije stranice posvećene rodnoj Krajini i robijaškim danima u austrougarskim kazamatima.
U tim napisima on je uverljivo i saosećajno predstavio taj bliski svet koji se hrabro nosi s mukotrpnim životom, i koji se i u danima dugoočekivane slobode susreo sada sa sopstvenom „golemom aždajom špekulanata i lihvara, koji prolaze po mokrim i siromašnim selima ispod planine“.
Ali ispod krajiške nepokolebljivosti Zagorac je u svojim tekstovima pokazivao i svoj lirski tembr, najčešće i najviše diveći se bogomdanoj prirodi rodnog kraja. I kao da mu je milije od svega bilo veče koje se spušta na reku Vrbas, onda kada „razgranate vrbe bacaju svoje tamne sjene po zelenoj površini“. Tada njegovi junaci sa osetljivošću srca koje samo preplašene ptice mogu imati, prepoznaju one stare hrastove uz Vrbas, na kojima su „slovenski žreci proricali sudbinu vjernih, po treptanju lišća, a u ovim virovima, iza molitve Bogu proljeća, hladile su planinke svoje bijelo kao alabastera tijelo…“ Tu, baš tu, smatra on, na ravnim obalama Vrbasa nastala je i „melanholična bosanska sevdalinka“.
I dok se divi veličanstvenoj lepoti prirode Grmeča i svog kraja, u isti mah on ne može a da ne bude i osetljiv na svu surovu istorije kojoj su, ne samo u njegovo vreme, vekovima bili izloženi njegovi Krajišnici.
Njegova sećanja, literarni novinski zapisi i nešto pozorišne i književne kritike danas svedoče o darovitosti ovog rođenog Krajišnika i onog sarajevskog đaka, koji je u jednom razgovoru sa atentatorom Cvetkom Popovićem ozlojeđeno odgovorio da će „sigurno i Ferdinand živ i zdrav otići iz Bosne, jer mi samo pričamo, a ništa ne radimo“.
I posle rata i zatvora mlađani idealist čeznuo je, poput mnogih u poratnoj generaciji njihovog pesnika Dušana Vasiljeva, upravo za tom „šakom zraka i malo jutarnje bele rose“. Jer, kako jedan od njegovih junaka i kaže: „Mi smo ti jedna nesretna generacija i na nama se skršio sav taj očaj i komedija što su je nazvali rat (…) Udario je rat, druže, na nas neizgladljiv pečat (…) A živci su nam kao paučina, vjetrić jedan da krene, pokida ih.“
Branko Zagorac iz raznih razloga nije bio u prilici da se vraća svojim tekstovima, od kojih mnogi predstavljaju i mogu se nazvati prvim verzijama autentičnih književnih dometa. U svim tim Zagorčevim tekstovima oseća se i atmosfera i stvarni život tog sudara, doticaja i raznih prepleta ljudi, istorije, običaja, vera i vremena u tom mozaiku Bosne, koji su u Andrićevom stvaralaštvu doživeli magičnu pripovedačku sintezu.

DLANOM SE SUNCE NE MOŽE ZAKLONITI

Kako rat, pobeda u ratu, poraz u ratu, pisao je Miloš Crnjanski, nikada nije onakav kakav je posle „u brbljanju potomstva, i kako se laž preliva preko bojišta, kao zaborav preko groblja“, tako i ovi tekstovi predstavljaju višestruku dragocenost.
I koliko god da su svedočanstvo o jednom nesumnjivom literarnom talentu i angažovanom intelektualcu, oni danas predstavljaju i prvorazredan dokument o jednom čoveku, i o istorijskoj sudbini čoveka u toj nemilosrdnoj, strašnoj ali velikoj epohi.
Život Branka Zagorca praktično je stao u vreme između dva svetska rata, odvijao se između Zenice, odakle je zakoračio slobodu, i Jasenovca, gde je za njegovu tragičnu smrt bio sasvim dovoljan jedan uslov, mada je on kao Srbin i nekadašnji pripadnik Mlade Bosne u tim okolnostima ispunjavao dva uslova.
Zatekavši se na početku Drugog svetskog rata, i u mnogo čemu bestijalnijeg od Prvog, u Foči, odveden je u Jasenovac. U tom hrvatskom mestu, u kojem već više od sedam decenija smrt stalno podseća da nije samo „majstor iz Nemačke“, Branku Zagorcu su oduzeli „život tragično u poznatoj bartolomejskoj jasenovačkoj noći o Božiću 1941. kada su jasenovački ustaški dželati priredili pravi ljudožderski bakanalij, masakrirajući najbestijalnijim metodama stotine antifašističkih boraca“.
O petnaestogodišnjici smrti Gavrila Principa, Branko Zagorac je 1933. godine u „Vrbaskim novinama“ podsetio da „ljudi njegova kova u hiljadu se godina jednoč rađaju“, i da pored toga Princip u Kraljevini niti ima spomenika, niti se često spominje. I pri tome samo dodao: „Kao da se dlanom može sunce zakloniti…“
Sećajući se s ponosom svog izuzetnog pretka, upoznajući nas sa životom i delom Branka Zagorca, njegovi potomci su nas podsetili i na svu lepotu i mudrost jedne davnašnje izreke, prema kojoj nas ne rađaju očevi i dedovi, već mi njih, i to svojim delima.

Autor: Zoran Živković

Izvor: Pečat

Vezane vijesti:

Gavrilo Princip – Najsjajnija zvijezda grahovskog neba

Zašto je Princip ubio Ferdinanda

Naše će senke hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top