Borovo, nekad i jad

Decenijama unazad, a evo bogami i celo jedno stoleće prođe, kako na atarima borovskim, a na zemlji Srpske pravoslavne crkve, tu na desnoj obali Dunava, niče gigant svetskih razmera – Kombinat Borovo. Zov moćnih turbina i motora, kao i blagodat života dostojnog čoveka, mamili su narod sa svih strana nekadašnje država, pa čak i mnogo dalje izvan njenih granica. Ne brojaše se tada krvna zrnca, a kombinat i obližnje radničko naselje raslo je i širilo se. Slava i brend Borova pronosila se širom Evrope i sveta a gumeno-tehnički proizvodi, obuća, remenje i gume bejahu kvalitetom poznati i nadasve cenjeni.

Radničko naselje – Borovo, kao i miran, pitomi gradić na obroncima Fruške Gore i ušću Vuke u Dunav, prodisaše punim plućima. I kao što huče moćne mašine u pogonima Borova, jednako danju kao i noću, tako i sam grad sa okolnom skupinom srpskih sela, naseljenih još u vreme Čarnojevića, ali i mnogo ranije, postade živa košnica i žila kucavica ekonomije bivše države.

Najbolje svoje dane i najveću ekspanziju Borovo imade u prvoj polovini prošlog veka, kada je na njegovom čelu bio legendarni Toma Maksimović, među Srbima poznat i priznat i kao predesdnik opštine Borovo, te predsednik srpskog privrednog društva „Privrednik“.

Dođoše potom i godine nesretnog rata i Hitlerove invazije na Jugoslaviju. Došle su i neke nove, tom vremenu prikladne uprave, pa dođe i vreme prebrojavanja krvnih zrnaca, te Srbi postadoše nepoželjni. Ali gle čuda: Borovo beše kombinat koji leži na srpskoj zemlji, te ga gradiše mahom srpske ruke, a do najveće slave i dometa vodio ga je upravo Srbin. I postade Toma Maksimović nepoželjan, baš kao i desetine hiljada Srba, čije je živote spašavao od fašističkog terora.

No ne zamre Borovo čak ni tada, dok je Evropom i svetom besnio rat do tada neviđenih razmera, jer trebalo napraviti čizmu. Istu onu čizmu koja nameravaše celu Evropu da pregazi i stvori jednu sasvim novu i izopačenu civilizaciju, na grobovima Srba, Jevreja i ostalih slobodoljubivih naroda.

I preživi Kombinat i ovo zlo, kao što preživeše Srbi i ovaj pogrom, ko zna koji po redu. Zamreše i bubnjevi rata, te postadosmo opet braća, pa u jedinstvu i slozimo gradismo ono što smo već jednom u jednistvu gradili.

Iz godine u godinu, decenije u deceniju, podizali smo Borovo, te ga vratismo na staze stare slave i utabasmo neke nove. Borovo ponovo postade brend u svetskim okvirima i zajedno sa Vupikom, Vuteksom, Lukom Vukovar, učiniše Vukovar i okolinu privrednom Mekom celog Balkana. Brojaše tada Borovo preko 24 000 zaposlenih i još bar toliko posredno zaposlenih u fimama koje također živeše u simbiozi i zavisnosti od Kombinata, čineći sa njim jednu logičnu i zdravu privrednu celinu.

No, ne lezi vraže, vrlo brzo se ta nedomakratska „tamnica naroda“ , poznatija kao Jugoslavija, koja tako drsko hraniše svaka usta, ne pitavši pritom za veru ili naciju, poče ubrzano raspadati, povlačivši prevashodno Srbe u nove pogrome, patnju i agoniju.

Podelivši sudbinu Srba na ovom prostoru, od samog nastanka pa do danas, krenula je i agonija kombinata Borovo. Separatizam i ekstremizmi ostaviše bolne ožiljke i Kombinat je krenuo nezaustavljivo da tone, završivši u ponorima novih ratnih strahota i razaranja, čije je nemi svedok i najveća žrtva, ali i jedan od uzroka, rekao bih.

I zaista je paradoksalno kako jedan od simbola prosperiteta i blagostanja, preko noći postaje simbolom patnje i stradanja, te kolateralnom štetom još jednog pokušaja rešavanja „srpskog pitanja“ u Hrvatskoj.

Iza još jednog ratnog ludila i razaranja, na zgarištima sablasnog grada, devastiran, razrušen, opljačkan i na kolenima stajaše tu na istom mestu, kao što i Srbi ostadoše, vekovima unazad. No ovaj put nem i osakaćen, sumoran i nemoćan – Kombinat Borovo. I prvi put od postanka, ugaslo je sve, tek lupa limova, fijuk vetra i lepet krila golubova koji se tu nastaniše, odjekuje prostranim i sablasnim halama dojučerašnjeg giganta.

Ali poput feniksa, još jednom, vredne ruke borovskih radnika, dizale su kombinat iz pepela, pokrećući jednu po jednu mašinu, spašavajući šta se spasiti može. I svima je već sada jasno, da je Borovo samo ispijena senka, onog nekadašnjeg diva, no i dalje hrani gladna usta te se i dalje ime njegovo pominje s posebnom setom i poštovanjem, ali i neizmernom tugom.

Mirnom reintegracijom Podunavlja u ustavno-pravni poredak Republike Hrvatske, Kombinat Borovo čini se ulazi u završnu fazu svoga 100 godina dugog postojanja, a ponovo kao kolateralna šteta nerešenog „srpskog pitanja“.

Nastavlja se diskriminacija i ponižavanje borovskih radnika srpske nacionalnosti, paralelno sa progonom ćirilice u gradu na Vuki i Dunavu. Bivšim radnicima kombinata Borovo hrvatske nacionalnosti isplaćene su novčane otpremnine, dok se radnicima srpske nacionalnosti ovo zakonsko pravo, baš kao i mnoga druga ne priznaju. Srbima se još jednom šalje jasna poruka kako su građani drugog reda.

U upravi kombinata već poodavno Srbi nisu poželjni, te on danas ciljano i smišljeno ide ka svom konačnom slomu, kontinuitet je to iste one politike koja čizmom i nožem nije uspela da reši „srpsko pitanje“, pa ga sada rešava bedom i glađu.

Pogoni Borova u kojima su Srbi do skora činili većinu, zatvaraju se jedan za drugim i gase pod maskom nerentabilnosti. Premda upravo za te pogone postoji interes stranih firmi za privatizacijom i nastavkom proizvodnje, svaki pokušaj privatizacije sabotiran je pod veoma čudnim i sumnjivim okolnostima, pa danas kompletan kombinat Borovo pleše na ivici stečaja i po rečima gradonačelnika Vukovara, odbrojava svoje poslednje dane.
Goran Čelar

Izvor: SRPSKI NARODNI FORUM

Vezane vijesti:

Podjarmljivanje Srba: Poglavlje dječiji vrtić … – Jadovno 1941.

SASTANAK S UDRUŽENjIMA IZ HRVATSKE I RS – Jadovno 1941.

U Borovu otvorena izložba i održano predavanje Moje Jadovno …