Бомбардовање Србије и Срба још траје

СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

То ће још дуго тако бити, и зато Србија не би требало да губи време у бескрајном удварању онима који нису вредни њене муке

Од НАТО бомбардовања Србије прошло је 17 година, али западно „бомбардовање“ и политичко иживљавање над Србијом и Србима још траје. Не престаје! Ововремена разлика је само у „технологији“ убијања и мучења и у – што је најувредљивије – томе што добар део политичке елите Србије свесно или несвесно саучествује у тој „разорној мисији“.

Скоро да не прође дан а да Запад на неки начин не подсети да бомбардовање није завршено, да „посао није обављен до краја“, а најбизарнији пример је избор датума објављивања првостепене пресуде Хашког трибунала бившем и првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу. После шест година суђења Трибунал је могао да изабере било који датум пресуде, барем из пристојности и политичке мудрости могао је да одреди било који дан, али изабрао је баш 24. март, када је почело НАТО бомбардовање. Ретка али намерна увреда.

За неког ко је генерално добронамеран то може деловати и као случајност, па тражење законитости у тим догађајима може деловати бесмислено, али треба познавати ментални склоп западне бирократске машине, људи који се у име те машинерије баве Србијом и њихов политички поглед. Процена је била да су се склопиле околности за још једно понижење и још један „бомбашки поход“. Овога пута је била приметна оркестрирана кампања Запада поводом годишњице НАТО бомбардовања и пресуде Караџићу. Западни медији су били спремни да сећање на годишњицу бомбардовања потисну у сенку причама, чак и неким новим књигама, о Караџићевим „злочинима“ и „заслуженој казни“, а у Србији су активирани сарадници Запада да јавно доведу у сумњу НАТО злочине и понове стару мантру да су „Срби криви и да су заслужили да буду бомбардовани“, али да то нико неће да призна.

Уприличено је и интернет саопштење Вашингтона да је амерички потпредседник Џозеф Бајден на дан годишњице бомбардовања телефонирао председнику владе Србије и рекао „да жали због цивилних жртава током акције НАТО 1999. године као и током ратова 90-тих година“. Нејасно је да ли је тог разговора баш на тај дан и било и све на неки начин личи на „специјалну операцију“. Порука је јасна – „жао је цивила“, а бомбардовање и разарање Србије је значи било исправно.

ПРЕСУДОМ КАРАЏИЋУ ПОНИЖАВАЈУ СРБИЈУ

Утисак је, нажалост, да је и власт у Србији делимично такође део те оркестриране западне кампање. Власт је годишњицу НАТО бомбардовања обележила некако немушто, пазећи да се пре свега не замери онима који су бомбардовали Србију и још је бомбардују а који су у политичкој комуникацији постали „пријатељи“ и „партнери“, а да и домаћа јавност у ово предизборно време не примети „уздржаност“. Као да је реч о неком далеком историјском догађају, чије обележавање је временом постало обичај који нема никакав стварни значај. Председник владе Србије је на комеморативном скупу код споменика погинулима на Варваринском мосту, који је, према формулацији медија, уприличен „поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије“, рекао да је Србија агресорима опростила, али да „никада неће заборавити“. Опростила је јер – рекао је председник владе – Србија „мора да живи и гледа у будућност“.

Објављено је такође да се председник владе неће више оглашавати о годишњици НАТО агресије. Делови говора председника владе, међутим, сугеришу да је власт ипак свесна трагедије и зла које је донело НАТО бомбардовање, али из неког разлога не жели да се замери.

Немушта и приметно нејасна реакција власти је била и поводом пресуде Радовану Караџићу. Тим поводом је, како је саопштено, заседала и влада Србије, и са те седнице је објављено саопштење које не коментарише пресуду Хага, него се поручује да се неће дозволити да се пресуда Радовану Караџићу „употреби против српског народа“, што подразумева и бригу Србије о Србима у Републици Српској. Занимљиво је да је саопштење новинарима прочитао министар правде Никола Селаковић, што сугерише да званични Београд сматра да је пресуда Караџићу правно, а не политичко питање. И да је реч о некој врсти личног случаја.

Пресуда Караџићу је, међутим, политички став Запада. Званични Београд се очигледно определио за само своје тумачење пресуде, што личи на покушај замагљивања и бекства од одговорности. У том смислу важно је подсетити на речи бившег хашког осуђеника генерала Драгољуба Ојданића – који је после толико година проведених у хашкој ћелији и Трибуналу добро упућен у „хашке послове“ – да је „добар део лажних доказа против Караџића дошао из Србије“. Пресуда је првокласно политичко питање, и од те њене дефинисаности се не може побећи. Ништа мање није занимљиво ни то што новинарима није било дозвољено да постављају питања после Селаковићевог читања саопштења.

РАЗУМЕ ЛИ СРБИЈА ШТА СЕ ДОГАЂА У СВЕТУ

Није овде реч само о историјској одговорности власти Србије и државном и националном достојанству него и о – утисак је – неразумевању онога што се догађа у савременом свету и будућности које та светска догађања са собом носе. Некако као да савремена политичка Србија не разуме свет којем припада. Тешко је, међутим, поверовати да баш потпуно не разуме, него је – боље речено – проблем у томе што политичка елита не уважава то што види и зна и у стварном животу следи инструкције оних који су пре свега весници зла за Србију. То није привилегија само актуелне власти, све досадашње владе Србије су имале исти проблем и слично су се слугански понашале. Проблем актуелне власти је то што је имала шансу да промени такву понижавајућу позицију, јер има јачи демократски мандат него претходне владе, али из неког разлога та шанса је већ, како изгледа, неповратно пропуштена.

Објективно говорећи није лако ни властима Србије да се снађу у актуелним „беспућима повијесне збиље“. Власти, како често тврде, покушавају да „балансирају“, јер наводно то је судбина Србије, али проблем је што се „балансира“ на илузијама и неистинама, што је онда обмана, а не на чињеницама. Свет је практично у хаосу и врло је тешко проценити шта ће из тог хаоса да изађе. Али, када је реч о Западу, што се Србије тиче, мање-више је све јасно. Запад, на челу са Америком, није променио политику према Србији утемељену још на почетку распада бивше Југославије.

НАТО бомбардовање јесте врхунац дефиниције те политике, али она је и данас на снази, бомбардовање још траје што се свакога дана изнова показује. Посебно је важно разумети чињеницу да је бомбардовање Србије још увек велики проблем на Западу. Председник владе Србије тврди да је Србија опростила, али бомбардовање једне европске земље је изузетно важан догађај, којег се Запад никако не може да ослободи и стиче се апсурдан утисак да Запад нама, Србији, још није опростио што је бомбардовао. Зато је Западу, тачније земљама које су предводиле НАТО агресију, изузетно важно да уз помоћ Србије „легализује“ тај злочин и да кроз наводну сарадњу са Србијом – а под изговором демократских реформи – скине тај историјски терет са својих плећа. То је основни циљ а све друго су обмане.

Све се, например, чешће бившем британском премијеру Тонију Блеру на терет, поред Ирака, ставља и бомбардовање Србије, што значи да историју није могуће избрисати ма колико се то свакодневно тражило од званичног Београда. У тек објављеној књизи о Блеру британског аутора Тома Бауера се међу Блеровим „историјским гресима“ изричито указује и на Косово и бомбардовање Србије и тај грех, сугерише се, не може променити чињеница да је тај исти Блер сада саветник владе у Београду. Напротив.

Истовремено, свакога дана власти Србије настоје да докажу да су се „свим политичким срцем“ определиле за Запад или тачније за неколико западних земаља које опет предводе оно што се зове антисрпска политика. Такво опредељење се у дневном стварном животу претвара у понижења, бескрајна условљавања, економско урушавање и све веће дужничко ропство.

Све је то, међутим, узалудно. Узалудна су сва та помирења, уступци и издаје, дивљења странцима и обзири у реаговањима. Запад једноставно није променио своју антисрпску позицију. Сви ти сусрети и путовања су само прикривено лицемерје како би се још нешто, корак по корак, добило, политички и економски опљачкало од Србије, али нема промене основне политичке позиције. Иза те маске покуља та основна политичка позиција када се укаже згодна прилика, као што је пресуда Радовану Караџићу, која је још једном на западној политичкој сцени отворила стари понор отпора према Србији и Србима, који се на тренутке граничи не само са ниподаштавањем него и мржњом.

То ће још дуго тако бити и зато Србија не би требало да губи време у бескрајном удварању онима који нису вредни њене муке.

С. Љепојевић, Нови Стандард