Bitka za Republiku Srpsku

Zaokupljena najnovijim zapletima domaćeg političkog rijalitija, srpska politička javnost gotovo da i ne stiže da se ozbiljnije pozabavi političkom dramom koja se odvija u njenom neposrednom okruženju, gde Republika Srpska vodi odsudnu borbu za svoj status i politički subjektivitet.

Čak i za beogradske otužne medijsko-političke prilike neobično je što možda najznačajnija nacionalna bitka u poslednjoj deceniji protiče gotovo neprimećeno od srpske javnosti koja se danima bavila „sudbinskom“ dilemom da li će Toma Nikolić pojesti svoje uskršnje jaje i da li će izbori biti u decembru ili januaru. Deluje kao vic, a zapravo je precizan opis srpske političke farse. Ali možda je tako i bolje. Dosadašnje iskustvo pokazuje da sve čega se srpska politika i beogradski destruktivni mediji dotaknu uglavnom neslavno propada brzinom koja je direktno proporcionalna njihovom angažmanu.

Zato treba biti skeptičan čak i prema, na prvi pogled, sasvim razumnim pozivima da bi Srbija trebalo aktivnije da se uključi u rešavanje državno-institucionalne krize u BiH i da pruži aktivniju podršku Republici Srpskoj i Miloradu Dodiku. Dovoljno je da ne smetaju i da sa svoje strane ne doprinose pritiscima na rukovodstvo RS. Neka pomažu ekonomski koliko mogu (i na tom polju, mora se priznati, ima određenih rezultata), a politički neka, zasad, ostane na ovoj bledunjavoj mantri da je za Beograd „prihvatljivo sve ono oko čega se dogovore tri naroda i dva entiteta u BiH“. Nekakva podrška se i iz toga može iščitati – doduše, ni izdaleka tolika koliku, recimo, Bošnjaci imaju od Turske i arapskih zemalja – a za mnogo više današnja politička Srbija ionako nije ni voljna ni sposobna.

No, bilo kako bilo, ne može biti opravdanja za neku vrstu letargije i nezainteresovanosti sa kojom tzv. srpska „šira javnost“ prati borbu Republike Srpske da sačuva i povrati nešto od nasilno oduzetih nadležnosti i prava. Ovoga puta, na svu sreću, nema krvavih incidenata, ubistava i pogroma. Sredstva pritiska su danas suptilnija, ali ne manje maligna i delotvorna. Danas nema potrebe da neko kliče „Srbe na vrbe“ i proteruje „psine preko Drine“, budući da pozivanje na „evropske standarde“ i potrebu da se od BiH napravi „normalna država“ sposobna za proces evro-atlantskih integracija može biti podjednako efikasno i imati isti efekat. U suštini, sve se vrti oko pokušaja da se pod najrazličitijim izgovorima, a oni su najčešće u vezi sa potrebom prilagođavanja, navodnim, EU-standardima i jačanjem centralnih institucija, sprovede derogiranje Dejtonskog sporazma, Republici Srpskoj oduzme što više ovlašćenja, a od Bosne i Hercegovine napravi što unitarnija država pod dominacijom većinskog, bošnjačkog elementa.

I kao što su sredstva napada na srpski element i srpske interese u BiH danas drugačija, isto takvi moraju biti i mehanizmi odbrane – što ne znači da od aktera zahtevaju manje odlučnosti i hrabrosti. Zato poslednje odluke Narodne skupštine Republike Srpske, usvojene gotovo aklamativno, tj. sa više nego apsolutnom većinom, mogu predstavljati prekretnicu u ovoj fazi borbe srpskog naroda u BiH i zato rukovodstvo Republike Srpske stavljaju pred izazove koji nisu manji od onih pred kojima su se pre dvadeset godina nalazili njeni utemeljivači.

Na prvi pogled nije odmah jasno zbog čega se vrh RS u svojoj borbi za opstanak i jačanje Republike Srpske iz mnoštva protivpravnih odluka „visokog predstavnika“ i prakse samozvanog „Veća za implementaciju mira“ fokusirao baš na sud i tužilaštvo BiH i zašto je baš povodom njih odlučeno da se ide na raspisivanje referenduma. Ali od nečega se mora početi i negde se morala povući crta. Tokom protekle decenije, gotovo neopazice, korak po korak, Republika Srpska je gubila svoje nadležnosti (u RS su izračunali, čak 56 u odnosu na izvorna dejtonska rešenja), a sa njima i smisao svog postojanja, dok je centralna vlast u BiH, takođe malo po malo, „porasla“ sa tri na jedanaest ministarstava i sa 6 na 87 (!?) institucija i čak 22000 zaposlenih. Zato poslednji potezi rukovodstva RS nisu nikakav „avanturizam“, kao što se to pokušava predstaviti, nego, naprotiv, čak pomalo zakasnela mera neophodne političke i nacionalne samodbrane.

Ima jedna loša nacionalna sklonost da suviše lako upadamo i u bedak i u euforiju. Tako i u ovoj stvari – oni koji do juče Republiku Srpsku nisu ni primećivali kao potencijalno značajnu regionalnu geopolitičku činjenicu, danas su već skloni da pomisle kako je sve završeno, i kako je još jedina dilema to da li da se RS ujedinjuje sa Srbijom, ili, pak, treba da ostane samostalna. Stara je to boljka. Čim se za pedalj odmaknemo od ponora, neki odmah proglašavaju „pobedu“ i umišljaju kao da smo stigli do cilja i popeli se na vrh. Sličan pristup nas je skupo koštao devedesetih, a i danas se može prepoznati kod onih koji se već spremaju da kritikuju rukovodstvo RS što „petlja i okleva“, umesto da je već raspisalo referendum o samostalnosti, pa da se ta priča sa BiH završi „jednom za svagda“.

Čak i kada su takvi pozivi samo izraz površne euforije, naivnosti i neznanja – mada su ponekad u pitanju i obične provokacije – oni su štetni i kontraproduktivni. Jer daleko od toga je Republika Srpska prebrinula sve brige oko svog opstanka. Naprotiv. RS je i dalje na samoj ivici da bude ako ne baš ukinuta kao „genocidna tvorevina“, o čemu snevaju neki ekstremistički krugovi u Sarajevu, a ono barem institucionalno ispražnjena i obesmišljena. Ne smemo zaboraviti da je RS, kao i cela BiH, međunarodni protektorat, u kojem glavnu reč imaju međunarodni vojni i politički faktori koji, iz različitih razloga, Srbima nisu naklonjeni i koji na RS gledaju iz vizure devedesetih godina, sa kombinacijom novih predrasuda i starih aspiracija.

Ali možda upravo ta stalna izloženost opasnosti i svest da sa jednim pogrešnim korakom mogu sve da izgube može pomoći našim sunarodnicima sa druge strane Drine da izbegnu pomenute političke i mentalitetske hendikepe i razumeju da je borba za nacionalno opredeljenje i državno zaokruženje naporan politički maraton, a ne trka na sto metara. Brzo i lako se može samo upasti u bunar. Dok je izvlačenje iz njega, ukoliko je uopšte moguće, uvek mučan, spor i mukotrpan proces.

Đorđe Vukadinović

Izvor: NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO