Bio sam Dražin 27. borac!

Svetozar Filipović, poslednji Mihailovićev ravnogorac, o četnicima i partizanima (1): Srbija je bila toliko podeljena, čak su i sinovi vojvode Mišića bili na različitim stranama. Četnicima se priključio 15. maja 1941. godine

SVETOZAR Filipović je 1945. godine označen je kao narodni neprijatelj i oduzeta mu je sva imovina i građanska prava. Godine 2001. proglašen je, kao Dražin ravnogorac, za počasnog građanina Mionice. Danas, u 90. godini, kada pred sagovornicima pokuša da napravi „inventar“ svog života, prvo pominje teško ranjavanje 1944, a zatim i 17 hapšenja posle Drugog rata.

Služio je u štabu kod Draže i kod Kalabića. Poznavao je i sretao Žikicu Jovanovića Španca, Dragojla Dudića, predsednika Užičke republike. Borio se kao četnik sa partizanima prilikom oslobađanja Gornjeg Milanovca. Lično je poznavao i posećivao majora Aleksandra Mišića, sina čuvenog vojvode, i majora Ivana Fregla u Struganik. Ovu dvojicu elitnih kraljevih ofcira uhapsili su i streljali Nemci 1941. u Valjevu.

Pripremao je Svetozar operaciju spasavanja američkih pilota „Halijard“ – bio je za komandama valjka koji je ravnao pistu na Galovića poljani. Družio se američkim avijatičarima i prošle godine kada su došli na proslavu u Srbiju.

Draža ga je 1943. poslao sa kapetanom bojnog broda Vladimirom Šaškijevičem da pripremi teren za iskrcavanje saveznika. Tada je ranjen, a spasao ga je nemački oficir češkog porekla Tomas, koga je Svetozar zarobio sa drugih 56 Nemaca u bici za Gornji Milanovac 1941. Ovaj nemački poručnik je tada odbio da se sa ostalim Nemcima vrati iz četničkog zarobljeništva i priključio se Dražinom štabu. Potom je promenio ime u Toma Radovanović i postao prvi čovek Britanske obaveštajne službe za Crnu Goru gde je tokom 1943. „namešten“ za komandanta crnogorskih žandarma u Herceg Novom…

Sve ovo, i još mnogo više, preturio je preko svojih leđa vremešni Filipović. Danas živi u porodičnoj kući u Brežđu kod Mionice, nekih desetak kilometara vazdušne linije od Ravne gore, gde je stupio u četnike 15. maja 1941. godine kao Dražin borac broj 27. Nedavno je imao težak infarkt, ali sećanje ga služi.

– Rat me zatekao u Tivtu, kao kadeta Pomorske akademije – počinje Filipović svoju priču. – Kada su nas italijanski bombarderi napali 6. aprila, moje kolege kadeti i ja radili smo na opravci ratnog broda „Ljubljana“ u tivatskom „Arsenalu“. Deset dana kasnije naš komandant Franc Dolinšek sazvao je kadete i rekao da je vojska kapitulirala. Naredio je „kud koji“!

Kapetan Bil Hadson (levo) sa đeneralom Mihailovićem i pripadnikom Ravnogorskog pokreta
Svetozar se sa još dva Valjevca tada uputio pešice za Srbiju. Put je trajao 15 dana. Seća se prizora kako su na planini Čemerno pronašli kraljevog vojnika koga su Crnogorci skinuli do gola „jer je kapitulirao“. Oni su ga obukli. Kući, majci, stigao je 1. maja.
– Već 15. maja, kada sam čuo da da se na Grabu na Suvoboru okupila neka vojska koja neće da se preda, otišao sam tamo – svedoči Svetozar. – Draža je tada uz sebe imao 26 ljudi. Čiča me je primio oberučke. Tamo su bila i dva mornarička mašinca Franjo Seničar i Dejan Uzelac koji su me poznavali iz Kumbora i Tivta.

SUSRET SA TITOM
SUSRET sa Titom, Svetozar je doživeo krajem septembra. Kako navodi, ideći putem za Struganik susreo je desetak partizana od kojih je prepoznao trojicu. Među njima je bio i Dragojlo Dudić, potonji predsednik Užičke republike sa kojim se Filipović poznavao jer je sa njegovim sinom išao u gimnaziju. – Oni su išli kući kod Aleksandra Mišića gde ih je čekao Draža – seća se Svetozar. – Bili su naoružani nemačkim mašinkama i stali su da se pozdravimo. Jednog koščatog u licu zvali su Tito. Sećam ga se dobro jer smo mi u četnicima znali da se komunistički komandant tako zove i da je to skraćenica od Terorističke internacionalne tajne organizacije.

Slučaj je hteo da Svetozar bude svedok i uspostavljanja prve veze pukovnika Mihailovića sa Englezima, a preko njih sa Vladom u izbeglištvu. Kako svedoči, u štabu na Ravnoj gori bila je vojna radio-stanica, a Dejan Uzelac je nekada služio na torpiljerki „Kajmakčalan“ koja je aprila 1941. uspela da iz Boke doplovi u Aleksandriju. Koristeći brodske šifre sa „slobodnog broda“ on je stupio u vezu sa engleskom stanicom za razvođenje brodova u Portšidu. Englezi su se javili da provere Jugoslovenski brod i tu im je podoficir Saša Teodorović prvi rekao da u srpskim planinama postoji pokret otpora koji vodi pukovnik Mihailović. Englezi su proveravali ove podatke sve do Vidovdana, 28. juna, kada su preko radio Londona objavili da je stvoren prvi gerilski pokret u okupiranoj Evropi.

– Sećam se da je jedino u mojoj kuđi tada bio radio na baterije te sam ga doneo u Dražin štab sredinom juna – nastavlja Filipović. – Kada je Draža preko tog radija čuo da ga „prepoznaju“ Englezi, bio je zaista sretan. Već oktobra u Dražin štab stigli su engleski kapetan Hadson i naši majori Mihailo Lalatović i Zaharije Ostojić sa novim šiframa za održavanje veze sa Londonom i Bliskim istokom.

A od maja do oktobra 1941. u okupiranoj Srbiji vladao je haos. Počeli su da niču četnički i partizanski odredi. Brat sa bratom nije govorio zbog ideologije.

– Na jesen su u Dražin štab stigli njegovi sinovi Mihailo i Branko – pripoveda Svetozar. – Mihailo je spavao u mojoj kolibi i bio je fin mladić. Drugi sin Branko je bio komunista i Čiča je morao da ga sklanja iz štaba jer su se zbog njegove propagande kraljevi oficiri mrštili. Poslao je svoju decu u kosjerićki odred u Subjel kod Filipa Ajdačića.

Josip Broz Tito i Dragoljub Mihailović
VOJA I ACA MIŠIĆ

SEPTEMBARSKI pregovori o zajedničkoj borbi partizana i četnika protiv Namaca utanačeni su preko dva sina vojvode Živojina Mišića – Aleksandra i Vojislava. Ti razgovori su vođeni u njihovom porodičnom domu u Struganiku. Aca – kraljev major i Vojislav – Titov sledbenik, samo su se poljubili.

Kako priča Svetozar, saznao je da su ti razgovori trajali četiri sata i da su bili prilično neuspešni. Major Pavlović je posle svega tražio od Čiče dozvolu da sve komuniste razoruža i pohapsi, ali mu ovaj to nije odobrio. Major Aca Mišić je nekoliko meseci posle ovih razgovora uhapšen u borbi sa Nemcima i streljan, a drugi brat Voja Mišić brzo je pao u Titovu nemilost, a kasnije je zaglavio i na Goli otok. Dragojlo Dudić, posle propasti Užičke republike, nastradao je na Zlatiboru po Titovom naređenju.

Pukovnik Bejli u štabu četničkog pokreta
Sutra: Smešna pomoć Engleza

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

AUSTRIJSKI ISTORIČAR OTKRIVA: Ko su uopšte bili …

Posle četiri decenije zabrane: američka knjiga o Draži …

„Bila sam Dražin kurir“ – Jadovno 1941.

Okupiranom Srbijom haralo 12 vojski – Jadovno 1941.