Утакмица живота десног крила ‘Гешка’
Судбина храброг глинског ногометаша који је утекао усташком оружју: Најбољи предратни нападач глинског ногометног клуба Никола Самарџија био је једина преживјела жртва мајског погрома. Побјегао је иако је био рањен
Играчи Гешка
Уочи Другог свјетског рата највећу популарност у Глини уживали су ногометаши ‘Гешка’ – Глинског шпортског клуба, основаног још 1920., који се успјешно такмичио у Сисачкој ногометној жупи.
Клуб је наступао на Оберстарији, некад омиљеном шеталишту старих Глињана, које ће се концем 1930-их преуредити у ногометно игралиште и свечано отворити у прољеће 1939., када у Глини по први пут гостују велики загребачки клубови – ХАШК и Грађански. Пред почетак првенства 1940/41. у Глини гостује и Репрезентација Загребачког ногометног подсавеза, а на прољеће 1941. ГШК игра свој најбољи ногомет и равноправно се носи с најбољим клубовима Сисачке жупе.
Љубав према ногометној лопти и клубу дијелили су сви Глињани – Хрвати, Срби и Жидови. Красили су их слога, заједништво и локалпатриотизам. Сви су сложно навијали за свој Гешк, у којем се ни ногометаши ни чланови управе нису подвајали по националној линији. Нажалост, ова микроидила није дуго трајала – дошао је рат и капитулација Краљевине Југославије и у Глини више ништа није било као прије.
Разгледница са потписима играча Гешка
Међу Глињанима страдалима у мајском погрому се нашло и 11 играча ГШК-а, изузев Самарџије, који се спасио скоком у ријеку Глину те је двапут настријељен
Ноторни глински адвокат др. Мирко Пук постаје министар правосуђа у Влади Анте Павелића и уз помоћ усташких емиграната-повратника и својих локалних присталица, проводи у дјело план о уништењу глинских Срба. У ноћи 12. на 13. маја 1941. убијени су, без неког непосредног повода, готово сви глински Срби старији од 16 година који су претходних дана и ноћи били хапшени по својим кућама у Глини, према једном компетентном извору ‘373 православца мушког рода’ (што не треба поистовјећивати с другим масовним злочином у Глини, оним у православној цркви у љето 1941. године). Међу страдалим Глињанима у мајском погрому тако се нашло и 11 играча ГШК-а, изузев Никице Самарџије, који се спасио бијегом са стратишта.
Премда у хисториографији постоји обиље доказа да је усташки режим проводио геноцидну политику према Србима, Жидовима и Ромима, овај чланак се не бави домаћим фашистима, нити Павелићевом НДХ, већ оним питањима на која академска литература још није дала одговор: тко је заправо био Никица Самарџија и каква је била његова даљња судбина након 13. маја 1941.
Никица или правим именом Никола Самарџија, родио се 16. јуна 1908. године у Глини. Отац Милош био је ковач, који се у Глину доселио с Кордуна, из Славског Поља, док је мајка Марија (рођ. Ребрача) била домаћица, родом из Мајских Пољана. Цијела обитељ, отац, мајка и седморо дјеце, живјела је у Карловачкој, тада најживотнијој глинској улици. Ипак, бројна обитељ на кућном броју 47 живјела је скромно и тешко, а наде у боље сутра полагане су и у Никицу, најмлађег од три сина, који је изучио постоларски или како се у оно вријеме звао, шустерски занат.
Иако је у то вријеме конкуренција међу глинским шустерима била велика, Никичина одлука да у својој малој, приземној кући отвори властиту радњу показала се исправном. Убрзо је стекао глас вјештог и поузданог мајстора, који умије поправљати обућу и зна како од старих направити нове ципеле. Био је изнимно друштвен и комуникативан, а како је свој занат истински волио, наставио га је и након повратка из војске, односно морнарице коју је служио у Дубровнику.
Данас знамо да је у својој радионици често поправљао и копачке, крампоне и штуцне, као и друге ногометне реквизите Глинског шпортског клуба, у којем је играо заједно са својим братом Миланом. Новински извјештаји оног времена редовито га наводе као стандардног члана прве поставе, у којој се истицао одличним играма у навали, на десном крилу. Према објављеним сјећањима тренера Тоше Метикоша, био је Никица један од најоданијих играча у клубу, притом и музички надарен, који је на ГШК-ова гостовања често ишао са гитаром под руком, како би пут уз свирку и пјесму био што угоднији, баш попут оног 1939. када је извојевана велика побједа од 5:2 против Јединства у Бихаћу. Био је то његов живот, који је ускоро добио и пуни смисао – у љето 1940. Никица се у православној цркви у Глини вјенчао с Петром Чучковић, младом удовом чију је дјецу, Милана и Ранка, прихватио као своју. Чинило се да је пред сложном обитељи дуг и сретан живот.
Околности које су довеле до трагедије 13. маја 1941. добро су документиране, иако не онолико колико би могле и требале бити. Познато је да су жртве биле заточене у Котарском затвору у Глини, одакле су превожене камионима у оближње село Прекопа, гдје су вршене масовне ликвидације. Према положајној скици послијератне Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, управо ту, више Хађерске воденице, налазио се ископани ров дуг 40, а широк 12 метара (или масовна гробница, данашњим рјечником).
Ипак, храброст Никице Самарџије да се одупре усташким чуварима и скочи у ријеку Глину, пружила му је шансу да се спаси сигурне смрти. У пуцњави и потјери која је убрзо слиједила погођен је у руку и ногу, но ипак се скривао и још дуго бјежао.
Самарџија се прво сакрио у Мајским Пољанама, а потом у Чемерници, откуда је с лажном пропусницом отпутовао за Београд
Исцрпљен и рањен, наредних дана домогао се Мајских Пољана, гдје су му Марица Товарложа и Ђука Злонога пружили помоћ и уточиште. Усташе су му били на трагу, па је пријетила опасност да буде откривен, због чега одлази своме тасту, Јанку Цревару у Чемерницу, гдје се скривао наредна два мјесеца. Али кад су Цревара, као и многе друге Кордунаше из околних села, усташе одвеле на тобожњи покрст у глинску цркву, Никица је дошао до увјерења да се више неће моћи скривати. Уз помоћ свог шогора, глинског столара Фрица Штимца, набавио је пропусницу за Београд која је гласила на име извјесног Николе Сомера, родом из Земуна. Приликом путовања био је у сталној опасности да буде откривен и препознат од глинских усташа, али ипак је сретно прошао.
Прве двије године живота у Београду и Недићевој Србији биле су веома тешке, при чему се неријетко цијела обитељ селила с једне на другу избјегличку адресу. Након што се донекле опоравио од задобивених рана, добио је посао домара, а касније војног обућара, све до 1943. кад су га пријатељи савјетовали да се пресели са супругом и дјецом у Мачву, у мјесто Богатић, гдје ће лакше живјети и остати све до ослобођења Београда. Никица се тада желио вратити у Глину, али супруга Петра за тако нешто није хтјела ни да чује, па макар и по цијену развода. Тамо је остала без оца, стричева, први муж јој је несретно умро, а други се једва спасио. Након што је придобила дјецу на своју страну, Никица је морао да попусти, иако је и сам био свјестан да је тамо остао без оца и без брата.
Након завршетка рата Никица је ипак двапут долазио у Глину. Први пут на позив Земаљске комисије, када је 15. VI 1945. дао исказ о свом хапшењу, затварању и бијегу. Ово тек недавно откривено свједочење кључног и јединог преживјелог актера мајског погрома, објашњава нам из прве руке многе досад непознате чињенице и пружа драгоцјени увид у посљедње дане, сате и тренутке уочи трагедије близу 400 глинских Срба.
Други пут у Глину је долазио 12. V 1946., на дан петогодишњице усташког злочина, када је у Прекопи служен помен над гробовима невиних жртава. Том приликом окупило се мноштво народа глинског котара, којем је испричао оно што је као живи свједок те страшне ноћи видио и доживио. Жртве овог злочина ексхумиране су поткрај 1947. и сахрањене у заједничкој спомен костурници на православном гробљу у Глини, поред жртава оног страшног покоља у глинској православној цркви.
Ексхумација жртава масакра
По повратку у Београд, Никица наставља радити у Занатској задрузи на Косанчићевом венцу. Ту ће провести наредних десетак година, све до поступне либерализације југославенског друштва која му је омогућила да коначно отвори радњу на своје име. Тако је и било: у малој улици Змаја од Ноћаја, у центру града, отворио је 1955. самосталну обућарску радњу, у коју су радо свраћали и његови некадашњи Глињани.
Након одласка у мировину, живи мирним и повученим обитељским животом. Преминуо је изненада у 61. години, 19. септембра 1969. Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду. Био је један од најбољих играча Глинског шпортског клуба, који је 13. маја 1941. одиграо своју животну утакмицу.
Извор: NOVOSTI
Везане вијести:
"ДИНАМО" СЕ ПОХВАЛИО ТИТУЛОМ ИЗ НДХ?! - Jadovno 1941.
Нови суноврат Хрватске у глиб мржње према ... - Jadovno 1941.
Леп и чудан живот Владимира Беаре - Jadovno 1941.
Комеморација жртвама усташког злочина у Глини - Jadovno 1941.
Печат: У Глини забрањено одавање почасти жртвама усташког ...
Ревизионистичка историографија на месту глинског мартиријума