Америчко сјећање

Пише: Дани(j)ел Симић

Прекjуче се навршило мjесец дана откако су браћа Царнаjеви, Џохар и Тамерлан, бомбама убили три и повриjедили 264 особе у Бостону. Колико има од злочина у Јадовну?

Шта jе Јадовно?!

У Уjедињеним Ентитетима Сjеверне Америке нема потребе постављати питања шта jе Бостонски масакр или Банкер хил. Све су то ствари коjе немаjу везе са бомбашким нападима на циљноj линиjи Бостонског маратона приjе мjесец дана, и дубоко су усађене у идентитет америчке нациjе.

Заставе су прекjуче враћене са половине, на врх jарбола. Полицаjци су скинули црни флор са значки. Но, читав град jе под слоганом (Boston strong). И ту ће остати jош дуго, дуго.

Слоган би се дао прилагодити за српски као Бостонски чврсти, или Бостон остаjе jак. Људи носе маjице с тим натписом, институциjе усваjаjу таj слоган уз своjе име, импровизовано jе мjесто одавања поште недалеко од мjеста гдjе су бомбе експлодирале.

У средишту тог храма у парку су четири крста, jер четврти jе полицаjац коjег jе стариjи Чечен убио с леђа пиштољем, приjе детонирања бомби у експрес лонцима. Све jе то затрпано америчким заставама, плишаним медвjедићима, беjзбол капама, патикама оних коjи су трчали, разним другим играчкама, натписима и предметима. Њима људи исказуjу своjе поштовање и незаборав.

Један прегалац нешто пртља иза клупе и вади два качкета. Једном на штиту пише Колорадо стоjи чврсто уз Бостон, на другом не пише ништа, трећи артикал у руци му jе америчка застава.

– Ово сам нашао на поду. Говори човjеку своjе генерациjе. – Не знаjу да поштуjу амблем нациjе. А, некад jе то била велика ствар… Ваjка се трансгенерациjском причом оних коjи немаjу снаге да увиде, како ће то исто ускоро говорити и његов тип човjека у новом нараштаjу.

Ту jе Фокс, ЦНН и jош неких камару телевизиjа коjе не попамтих све. Излази неколико свештеника у црном. – Ево твоjих, добацуjе ми колега. – Ниjесу моjи, говорим док се гомила микрофона, фотоапарата и камера тиска да их сними док полажу цвиjеће, Грци су.

Због само три особе…

Рећи да jе све то због „само три жртве“ морбидно jе преброjавање, коjе може да потегне искључиво неко ко jе свjестан да код нас заjедница у поређењу са Америком не посвећуjе ни (буквално!) промил пажње, за комеморациjу и опомињање у случаjевима као што jе 40.000 убиjених за 132 дана постоjања комплекса логора смрти Јадовно-Госпић-Паг, године 1941.

Или jош горе, више стотина хиљада убиjених у епицентру злочина геноцида Независне Државе Хрватске над Србима, Јевреjима и Ромима; а зове се Јасеновац и радио jе све до прољећа 1945. године. Ни таj, доста познатиjи топоним, такође нема образовно-комеморативно мjесто у колективном свjесном и несвjесном, да би се то могло назвати достоjним или корисним.

Због тога сам заправо и дошао у Уjедињене Ентитете Сjеверне Америке. Помогао сам при промоциjи и поставци изложбе „Моjе Јадовно“ на Менхетну, у Њуjорку. И поносан сам на то.

Касниjе, много сам на ту тему научио у Америци. То ми никада више неће допустити да људе коjи онемогућаваjу, презиру, исмиjаваjу или просто не помажу да се мjеста као Јадовно, Јасеновац, Дракулић, Шарговац, Мотике, Шушњар… (допишите слободно списак из вашег породичног сjећања) спасу од заборава; не посматрам без смjеше гађења и сажаљења.

Америка ме научила шта jе право сjећање.

Џеj Зи и Биjонсе

Промоциjа jе одржана у епархиjском дому цркве Св. Саве. Преко пута jе локал коjи држи Џеj Зи. Он jе момак од Биjонси Ноулс. – Хоћете да зовнемо човjека што то одржава, да вас уведе унутра да видите како изгледа? Има унутра боксерских рукавица, потписаних од свjетских шапиона. Нуди нас љубазни домаћин, протоjереj Ђокан Маjсторовић. Иначе из Власенице.

– Не треба, хвала. Кажем jа.

Не могу човjеку да кажем да ово све сада пишем да бих одржао пажњу у марву претвореноj домаћоj популациjи, коjа не осjећа ни потребу, ни поштовање, ни дужност према мjесту гдjе су усташе за 132 дана, процесуирале око 42.000 људи. Са сjеверноамеричким музикантима поп-шлагерчића jе већ друга прича.

Ове двиjе хиљаде што су из процеса сакупљања остали живи, били су први становници Јасеновца. Због њих сам ту, на углу 37ме Источне улице и Бродвеjа.

Ту jе и таj Џеj Зиjев клуб. Ту jе преко пута њега jе и црква Св. Саве. Па ви видите шта вам jе битниjе.

Сад и опет

Из истог тог разлога, ишли смо Душан Басташић и jа и у Израел. Исто тако о свом трошку, руху и круху. Ни jедна институциjа Републике Српске ниjе хтjела да помогне ширење истине о геноциду над Србима у Независноj Држави Хрватскоj у Другом свjетском рату. Ни тад, ни сад.

Док се Душан вратио у Бању Луку из Њуjорка, стигао jе и одговор од Министарства рада и борачко-инвалидске заштите, у коjем образлажу како немаjу новца.

Мислим, можда људи и стварно немаjу новца, али да ли jе jедино то министарство надлежно за овакве ствари? Камо култура, камо просвjета, камо наука? Мени би лично, а вjеруjем и осталима коjи се труде да Јадовно и Јасеновац не заборавимо, озбиљно лакнуло кад би се неко тим jеднако озбиљно бавио од институциjа државе.

Успио сам да чуjем како jе било 120.000 КМ за неки игроказ о Јасеновцу, а чуjем да нема пара да се пошаље Предраг Лозо, историчар из удружења Јадовно 1941. да оде у Јерусалим на школу коjу организуjе Јад Вашем.

То мени звучи као да купиш позлаћене фелне, а немаш уопште аутомобил.

Чиjи jе сjећање посао?

Одмах да се разумиjемо – свих оних коjи не желе репризу зла и опачине коjа нам се десила.

За покушаj истребљења Јевреjа под вођством нациста знаjу сви у свиjету. За погром над Србима под вођством усташа не зна ни већина Срба. Да ли jе то добро и корисно? Нама и свиjету?

Парадоксално, напоре да се истина коначно, након систематског прешућивања, ублажавања и сакривања у самоуправном социjалистичком периоду jедностраног братства и jош jедносмjерниjег jединства; много више помаже Република Србиjа него Република Српска.

Бар у случаjу удружења Јадовно 1941. Што jе изненађуjуће, обзиром да jе реторика политичара с западне стране Дрине много више склона ударању у српске ноте. Чини се ипак краjње естрадне, а не суштинске и људске.

Чуо сам чак да неки од њих аргументуjу како се о монструозним перверзиjама сљедбеника и поштовалаца Анте Павелића не смиjе говорити „jер одмах Хрватска обустави преговоре око изградње моста преко Саве у Градишци“.

Тврдио сам то из Бање Луке, али и сам сам себи могао рећи „ма шта ти знаш?“. Сад заиста ЗНАМ да Америка никада не би била оно што jесте, да се на таj начин односила према свом наслиjеђу и повиjести. Поготово нико отуда не би смио тражити заборав од нас.

Неки то воле амерички

Наша свиjест jе тако чврсто jадна у самоунижавању, да људи просто траже да се нешто што предлажеш, колико год то било добро, прво провjери негдjе друго. Наjбоље у Америци. Ако раде Американци, онда ћемо и ми. Тад jе то фенси.

Без обзира што то што ваља за нас не мора ваљати негдjе друго и обратно.

Ишли смо зато до Ваjт Плеjнса, мjеста нама значаjног због тога што на њему пише, између осталих, и поjам Јасеновац. Исти таj поjам пише и у Бруклину. Заслужни за то ни jедног промила ниjесу Срби, већ Јевреjи.

У овом потоњем случаjу, хрватска дипломатска машинериjа jе на све начине онемогућавала да на камену посвећеном сjећању на Јасеновац, пише „више стотина хиљада Срба, Јевреjа, Рома…“, а за то се на краjу изборио Бари Литучи.

Погађате? Јевреj…

Испред Уjедињених нациjа у Њуjорку стоjи велики споменик са темом холокауста (термин у науци резервисан сад искључиво за Јевреjе). Посађен тачно преко пута чувене скулптуре Светог Георгиjа коjи убива аждаху-ракету.

Таквих, малих или великих споменика jевреjском страдању у Другом свjетском рату, има широм САД. У сваком великом граду, наjмање jедан монументалан.

У Чикагу, у Бостону, у Вашингону, Њуjорку… Свугдjе!

Зашто jе онда нас, о Срби, срамота тога?!

Зашто нема у сваком српском граду. Од Книна до Пирота, од Белог Манастира до Призрена, од Херцег Новог до Вршца – по jедан такав споменик?! И ово споменика што имамо, како код куће, тако и на страни, подигнуто jе више захваљуjући jевреjском притиску, него српскоj култури и самосвиjести.

Некада jе то забрањивано као рушилаштво братства и jединства, а данас се то брани опет, без обзира што Југославиjе више нема. Што се тиче нових нараштаjа, они се маме ангажманом у тзв. невладином сектору, а заправо сектору финансираном од влада коjе планираjу да Републику Српску ускоро статусно доведу у ситуациjу сjевера Косова и Метохиjе; умjесто да здраворазумском и логиком поштења Бања Лука и Приштина буду на истоj линиjи.

И, ако jе то све тако, шта то приjечи српске државне творевине, да пласираjу коjи цвоњак у том правцу, jер jе очито да нам се понављаjу грешке из прошлости, односно неко се труди да лекциjе нипошто не научимо како треба.

Сигурно да би се многи политичари у САД понашали другачиjе у данима распада СФРЈ, да им jе неко бар покушао разjаснити разлоге због коjих су Срби подигли устанак у Хрватскоj, коjа jе неодољиво отворено почела да се реинкарнира у Павелићеву.

Но, не можете нешто другом обjаснити, кад ни сами то не знате! Кад у вама владаjу свjетоназори Јосипа Броза, по коjима само Срби немаjу право да траже своjа права и подсjећаjу дjецу шта им се десило са дjедовима.

Да смо ми к’о Амер’ка

Да би били као Уjедињени Ентитети Сjеверне Америке, морали би прво да се формирамо као заjедница, а да би то урадили морамо наjприjе одбацити и заборавити све те поуке и захтjеве коjе пред нас износе представници те исте Америке.

Просто они то тако не раде код куће.

У Бостону, на споменику Полу Риверу, jунаку из доба рата за независност, данас jе залиjепљен папирнати натпис (Boston strong) коjи се сjећа оне три особе. У дворишту цркве иза његових леђа, даље према Банкер хилу (Утврђеном брду) налази се споменик погинулима у ратовима у Ираку и Авганистану.

При томе, на уму треба имати да се ни jедан од ових ратова, што се САД тиче, ниjе jош ни изблиза окончао. Нити ће бити посљедњи те врсте.

На сваком ћошку jе америчка застава. Свугдjе у земљи. Захтjев за „подршку нашим трупама“ се да видjети на сваком кораку. Само треба отворити очи.

На мjесту напада на Свjетски трговински центар у Њуjорку, направљени су веома добро осмишљени споменици, у коjима изостаjе готово незаобилазна америчка патетика. Биће подигнута jедна, jош виша зграда од двиjе срушене.

На њиховим темељима зато, начињене су мермерне фонтане, попут рупа умjесто отуда извађених зуба. Вода, симбол живота, увире у супротном правцу од оног гдjе су некада торњеви стремили висином, као симбол америчке моћи. Правцу нама недознаном, оностраном, послиjесмртном.

Од америчког национализма и истицања себе као наjбољих, позлило би сваком овдашњем националисти. Зато треба престати слушати шта други причаjу, већ се угледати на оно што раде.

За почетак, видимо се на Јадовну 24.06.2013. Ви онда прерачунаjте колико jе прошло од тог догађаjа коjи морамо памтити, као и све друге коjи опстанак значе.

Извор: Фронтал.СРБ/Фото ДС