Ako ste propustili – O Dverima i izborima

Desilo se i to. Dveri su rekle da politici. Unutar naših redova (tako se valjda kaže u političkom žargonu), istovremeno osećaj skinutog tereta i nabacivanja novog. Unutar redova javnosti, reakcije su podeljenje.

Mediji

Mediji, koje već godinama bezbrojnim akcijama, temama, časopisima, knjigama, tribinama, pokušavamo da zainteresujemo makar da iz prirodne novinarske radoznalosti zagrebu ispod presuđenog ekstremizma i desničarske klerofašističke paracrkvene površine kojom su nas obavili kao velom nezaslužene tajne, vrlo pristojno su izvestili sa konferencije njima u čast.

Pritom, tome su zaslužne pre svih novinske agencije koje su se potrudile da izveste tačno, tako da ni drugima nije ostavljeno previše prostora da to urade pogrešno. Toliko o štampanim medijima. Elektronski su ovaj događaj uglavnom prećutali, verovatno, kao i ranije, pridajući sebi i svojim dnevnim redakcijskim rasporedima veći značaj umanjujući naš. Svi, osim dve kuće.

Prva, takozvana srpska televizija, tendenciozno je konferenciju Dveri povezala sa aktivnostima jedne druge organizacije, čak stavljajući nam logoe jedan do drugoga. Ona malopređašnja površnost, koja nija bila u stanju da zaroni ispod predrasuda svoje novinarske površine, toliko je neustalasala, da novinarka nije bila u stanju ni da ispravno potpiše predstavnika Dveri koga je nevoljno pustila u svom i Prvinom prilogu.

Druga kuća, B92, do kraja „profesionalna“, nije propustila da izvesti o ovom događaju, kao ni da tu pomene sijaset epiteta kojima bi, ma koliko se trudila da nam obezbedi mesto u insajderu, Dveri ponovo vratila na autsajdersku poziciju posmatrača društvenih događaja kako je to oduvek činila.

Ljudi

Pitanje koje sebi često postavljam jeste: zašto oni koji se ne slažu sa našim radom i ne dele naše mišljenje, već godinama pokušavaju da nas svrstaju, premda nesvrstane, u jedan kliše iz koga nas, onda, po potrebi izvlače u svojim jalovim raspravama za koje niti su stekli, niti im je ko osim njih samih i medija dao legitimitet da učestvuju.

Neki ljudi vole da druge ljude i pojave spakuju u fioke svoje malograđanske svesti, uzimajući po potrebi uredno poređane pojave, ljude i ideje. Malagrađanin je, kako kažu, skorojević iz prve ruke. Karakteriše ga vezivanje za materijalno blagostanje, egoistički individualizam i za njega je istina opasna, zamorna i opterećujuća jer obavezjuje na promenu. Njemu je radikalno sve što bi moglo da ustalasa bonacu njegovog lažnog poretka. Eto, u tim fiokama smo smešteni i mi, jer, po prirodi smo suviše uzbudljivi za jednog malograđanina. Za njihovu neslobodu, frustrirajuće deluje slobodno izrečena misao.

Ima tu i onih koji nedosegnutu šupljinu nazivaju nekakvim urbanim identitetom (premda se gnušaju ove reči), velegradskim znamenjem ničim zasluženim.

S druge strane, postoje ljudi koji bi nas možda podržali kada bi im beskonfliktni način života i njihova pasivna egzistencija to dozvolili. „Konformizam je lice i naličje slobode. Nadmoć poretka nad ličnošću“. U toj svojoj neslobodi, oni nam zameraju slobodu da budemo ono što jesmo.

I da se ne bavim više onima za koje se pitam zašto, već onima koji su kao i mi rekli „zato“.

Dveri su u politici „zato“ što ćemo uz sve druge neopterećene malograđanskim stegama, kvaziurbanom parakulturom, nametnutim konformizmom zimi zimovanja a leti letovanja kao statusnog simbola svog životnog opredeljenja, zato što ćemo, dakle, sa svima kojima medijska stvarnost zaista jeste simulakrum a ne put do sopstvene istine, ukazati na brojne rupe na ručnom radu sadašnjeg režima koji se već para.

To smo svi mi koji bismo želeli da konačno glasamo ZA a ne samo PROTIV, ili koji izlazimo na izbore da bismo poništili listić da nam ga neko ne bi iskoristio umesto nas.

Takođe smo mi i oni koji shvataju da opozicije u Srbiji gotovo da nema. Možda nekadašnja pozicija, koja sada glumi opoziciju bez obzira pod kojim stranačkim imenom to činila, zaista misli da nam je sećanje toliko kratko da ne doseže do svih ministarskih i ostalih funkcija s kojima su tako lagano uplivali u svet bogatih i povlašćenih, postajući preko noći ljubitelji vrhunskih vina i vlasnici nemerljivih nekretnina. Ponekad se pitam ne misle li možda da smo se „resetovali“, ili su to učinili oni, pa se sada, nanovo „instalirani“ novim programima, prikradaju ovom mučnom narodu kao virus protiv koga je teško naći odgovarajuću antivirus zaštitu. Niko više ne veruje da u politici ima mesta za čestite i poštene jer su ovi drugi zacarili. Ili su pare ili interesi, a najčešće i jedno i drugo. I tako decenijama.

Ipak, ako prihvatimo da trulu nit dosadašnjeg politikanstva u Srbiji koja će do kraja oparati nepostojeće carevo odelo nema ko da povuče osim svih nas zajedno, jasno je otkuda dogovor među nama i otkuda mi među njima.

Vreme neka pokaže da naš „prestup“ nije bio uzaludan.

Izvor: Srpski sabor „Dveri“