Има ли овде Бога

О владикама jе реч, о пролећном заседању Светог архиjереjског сабора Српске православне цркве коjе, то заседање, неодољиво и снажно подсећа на пленуме ЦК СКЈ

Ратко Дмитровић

Таj осећаj jе дубински, лежи у души, кад знаш да не грешиш, да ти се руши последњи стуб на коjем градиш спокоj, да одлази последњи коjем си веровао, коjи jе живео оно што говори. Све ово лебдело jе над Београдом 19. 11. 2009. године, у време сахране патриjарха српског Павла. Милион људи било jе тога дана на улицама главног града Србиjе. Веруjућих, религиозних, традиционалиста, оних коjи у цркву нису залазили али су поштовали „живог свеца“ и сви су знали да jе таj дан вододелница, дан након коjег Српска православна црква неће и не може да буде боља. Напротив, напротив.

И ево, живимо те дане. Оно што jе патриjарх Павле упркос свему некако држао у клупку, повезано, отело се и руши Цркву изнутра. О владикама jе реч, о пролећном заседању Светог архиjереjског сабора Српске православне цркве коjе, то заседање, неодољиво и снажно подсећа на пленуме ЦК СКЈ.

Све jе ту; грешници, наводни и ненаводни, комисиjе, извештаjи, прљав веш, подметања, прегласавања, претрчавања на другу страну и повратак назад, ултиматуми, издаjа приjатељстава… Сви су ту осим Бога. Давно су паметниjи од нас рекли да Бог стануjе тамо где су слога и мир. На Сабору ниjе било ни jедног ни другог.

Нема овде невиних. Симболика Христа одавно jе у врху СПЦ само симболика, празан оквир. Не може се проповедати jеднакост међу људима, живети под заветом скромности а након службе – коjу углавном чине људи скромних живота у потрази за миром у души – без имало гриже савести сести у аутомобил вредан 80.000 евра и отићи у седиште чиjе су просториjе уређене као наjлуксузниjи салони европских дворова. Ко од данашњих владика СПЦ живи у ћелиjи с дрвеним креветом, ноћним ормарићем, орманом, столом од чамовине и две столице од истог дрвета? А тако jе живео патриjарх Павле. Ко од данашњих владика СПЦ користи градски превоз, као некада патриjарх Павле? Вара се свако ко у незнању помисли да jе то била представа. Не, таj човек ниjе знао шта jе представа, мимикриjа, дволичност. Један познати Београђанин рекао jе своjевремено: „Дао бих све што имам за делић душе патриjарха Павла“.

Сећате ли се да су неке владике, видели смо их и на овом последњем Сабору, тражиле да се патриjарх Павле смени? Као, болестан jе, немоћан, ниjе у стању да обавља додељену дужност. А, био jе до последњег даха бистриjи и ближи Богу од свих њих заjедно. Видели су у њему све оно што они нису били. Зато нису могли да сачекаjу његову природну смрт.

Коjим путем ће Српска православна црква након овопролећног заседања Светог архиjереjског сабора? Како изгледа таj пут, има ли на њему више црних лимузина него до сада, има ли уз пут скучених ћелиjа с дрвеним креветима, више скромних народа пуних цркава и у њима jош скромниjих свештеника или празних раскошних храмова са jош раскошниjим владичанским дворовима?

Како ће на све ово реаговати веруjући српски народ? Што би рекли Кинези: ко зна због чега jе ово добро.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести: Ратко Дмитровић