Човеку jе дато да никога и ништа не може да контролише у целости, до краjа, осим сопствених мисли. А то jе наjтеже.
Ратко Дмитровић
Пролази тихо, па бурно, онда цури, или капље као леденица на мартовскоj jуговини, чини се да га нема али нас трава, дрво, огледало с нашим ликом у дубини, подсети на то нешто што све наjпре уздиже потом вуче према краjу, што нема укус, боjу, мирис а jаче jе од свега што познаjемо. Зове се време.
Прошла су два милениjума нашим аршинима мереног времена од Христа, његовог рођења, смрти и васкрса. Нешто краће траjу расправе о човеку коjи jе променио мисаони ток милиjарди људи, или су то учинили његови следбеници, или тумачи његове проповеди, свеjедно jе. Учење Христово, уз основне поставке, претопљене у догму jедне од монотеистичких религиjа, обесмислило jе време, учинило га релативним, дало до знања да има почетка али нема краjа.
Уочи сваког Божића и Васкрса поjаве се теоретичари религиjе на веслу старих прича чиjи jе циљ да суштину веровања у хришћанству доведу под знак питања, да се казуjе и доказуjе како jе Исус био само обичан човек, нешто просветљениjи од других, да ниjе чинио чуда, ниjе имао следбенике и ниjе васкрсао. Ово последње – васкрсење – тачка jе ослонца вере хришћана, на томе почива све што хришћане чини веруjућим бићима, то jе нешто о чему се – а ниjе другачиjе ни с догмама других великих религиjа – не разговара. Или веруjете или не веруjете.
Време када су постављени канони хришћанства било jе време скучене људске свести, примитивне технологиjе, и нико, бар колико данас знамо, ниjе могао ни да наслути до коjих ће се висина уздићи људски мозак и шта ће све успети да створи. Много тога jе у међувремену обесмишљено, доведено до апсурда, одбачено… готово све осим вере. То jе неисцрпно погонско гориво, узимамо га из мозга, наш jедини контакт с оностраним, божанским, несагледивим.
Е, та вера jе у нераскидивом споjу с васкрсењем, ма како год га неко тумачио и видео, неважно jе. Нема суштинске разлике између апсолутне вере да ће се Исус Христ jеднога дана физички поjавити у небескоj кочиjи и спустити на земљу и исто тако непомућене вере да се човек може вратити свом изворишту, обновити, духовно васкрснути. Да се може у потпуности променити, само ако хоће.
Какав год да jе био живот и животни краj Исуса из Назарета, оно што приписуjемо његовом учењу несумњиво jе могућност да наше животе учинимо лакшима, да схватимо бескраjну моћ чистог, неупитног, неусловљеног веровања.
Човеку jе дато да никога и ништа не може у целости, до краjа да контролише. Осим сопствених мисли, а то jе наjтеже. Онаj коме ово пође за руком, а такви нису ретки – многи од њих нису свесни благодети коjу имаjу – открио jе таjну живота, суштину веровања Исуса Назарећанина, открио jе таjну Васкрса.
Извор: НОВОСТИ
Везане виjести: Ратко Дмитровић