Трагичне крајишке судбине

Писац Слободан Деспот о страдању нашег народа у Хрватскоj и о роману „Мед“, недавно награђеном у Францускоj. Од првих дана распада Југославиjе Србима jе додељена улога зликовачког табора, што jе и омогућило „Олуjу“

Слободан Деспот

СТРАДАЊЕ Срба у Краjини током рата деведесетих, хрватска „Олуjа“ и злочини, острашћени Балкан и равнодушна Европа, ратни профитери и мирнодопски губитници, људи коjи се питаjу где jе стварност њиховог постоjања: у безбрижности jучерашњице или мржњи данашњице. Све ово стало jе у кратки роман Слободана Деспота „Мед“, коjи jе прошлог месеца освоjио Награду читалаца на Фестивалу европских књижевности у Коњаку, у Францускоj.

Тамошња публика читала jе „Мед“ у оригиналу, jер jе написан на француском и обjављен у чувеном „Галимару“. За српску публику књигу jе обjавила „Геопоетика“, у преводу Милоша Константиновића.

Деспот (1967) jе рођен у Сремскоj Митровици, живи у Сиону, у Шваjцарскоj, и повремено у Паризу и Београду. Води издавачку кућу „Ксениjа“, превео jе на француски дела Ћосића, Црњанског и Капора. Део његове породице пореклом jе из Книнске Краjине.

– Француски ми jе први jезик. Пре „Меда“ сам свих своjих шест књига написао на француском. Своjу приповетку о краjишкоj судбини сам и писао за француску и светску публику коjа о тоj огромноj трагедиjи веома мало зна – каже за „Новости“ Деспот“.

* Овде су ретки романи о егзодусу краjишких Срба. Зашто се српски писци нерадо упуштаjу у ову тему?

– Тешко питање, на коjе нема jединственог и простог одговора. Озбиљни књижевници се углавном уздржаваjу од тумачења свежих збивања – а српска књижевност jесте jедна озбиљна светска књижевност. Немци су, на пример, врло опрезно и споро кренули у тумачење Другог светског рата и сопственог пораза. Теже jе пораженима писати о рату него победницима. Од њих се углавном очекуjе да приме на себе више кривице него што то у своjоj души осећаjу и заслужуjу. Таj сукоб између проживљеног и погодног, између унутрашње истине и спољне спутаности, честити писци решаваjу – ћутњом, а лицемери – карикатуром. Андрић jе у време нацизма и комунизма писао о турском зулуму не би ли слободниjе „протурио“ и покоjу савремену истину.

* Прича о Николи, учитељу у пензиjи и пчелару, коjи после „Олуjе“ остаjе на Велебиту, сажето представља судбину српског народа у Хрватскоj у 20. веку?

– За мене пчелар Никола пре свега представља jедан узвишени људски узор, идеал унутрашњег мира ка ком ваља тежити. Но он jе наравно и ћутљиви сведок свих мука свог народа. Попут старца Вукашина, он у злу не учествуjе, нити зликовцима суди, jер зна да толиким злочинима људска правда ниjе дорасла.

* У коjоj мери jе ово књига и о нашем менталитету?

– Док сам jе писао, приповетка jе по сопственим законитостима увлачила ликове коjи су у некоj мери: поражени официри, мешетари, новопечени фанатици, жене мужевниjе од мушкараца, итд. Но за мене jе Николин син Веско, прзница и мекушац, нехотични кукавни хероj, наjтипичниjи представник послератних српских генерациjа, људи пољуљане вере, слабе самосвести, лишених поноса и стварног знања.

* Како француска и уопште западна публика реагуjе на ратне и болне балканске теме и приче о српскоj трагедиjи и истини?

– До сада jе та, западна, публика реаговала jедноумно, jер jе jедноумно информисана, да не кажем дресирана. Од првих дана jугословенског распада Србима jе додељена улога зликовачког табора, из коjег ни деца и старци нису изопштавани. То jе управо и омогућило „Олуjу“ и протеривање читавог jедног народа са вековних огњишта без икакве реакциjе споља, сем оног циничног: „Тако им и треба!“. Таj став код многих и дан-данас опстаjе, упркос времену и страшном кажњавању овог народа. До поjаве „Меда“, приче о тоj трагедиjи могле су да се „провлаче“ само уз истовремене жалопоjке о српским злочинима и њиховим жртвама. У стидљивоj аргументациjи коjа jе супротстављана том jедноумљу – типа „и Срби су страдали“ – оно почетно „и“ jе углавном служило западном свету да олакша своjу савест привидном обjективношћу без конкретних последица.

* Има ли књижевност данас снагу и моћ да утиче на jавно мњење, руши стереотипе, исправља неправду?

– „Мед“ jе колико знам прво уметничко сведочење о нашоj савременоj судбини из коjе jе изостављено оно „и“. Можда зато што то дело припада францускоj књижевности, те долази „споља“. Писано jе без мржње, али и без лицемерних уступака коjе сам малочас споменуо. Упркос томе, и можда управо због своjе искрености и књижевне захтевности, роман jе нашао пут ка људским душама и срцима. Пре неки дан jе однео награду читалаца у Коњаку, jедну од наjаутентичниjих признања, пошто jе додељуjе жири од преко 60 клубова и 800 читалаца, Француза, коjи о српскоj трагедиjи врло мало знаjу. Многи ми кажу да jе та књига у француском говорном подручjу више постигла за разумевање наша два братска но раздвоjена народа него све информативно-дипломатске инициjативе од деведесетих наовамо. Сада се већ преводи на арапски и хебреjски, што jе мени веома симболично и дирљиво.

* Треба ли писац да буде ангажован?

– Сматрам да увек вреди уздати се у књижевност. Али и да писац не мора и не треба да се ангажуjе изван свог приповедачког заната и улоге сведока. То jе сав његов jезик и његова политика. А политичари су бољи писци него што су писци политичари.

* Колико смо на пољу културе далеко од Европе, по чему смо блиски?

– Кад погледам данашњу Србиjу, видим културну пустош, навалу вулгарности и цинизма на коjу институциjе више немаjу одговора, већ се ту и тамо труде, из евро-улизиштва, да под обод културе трпаjу феномене коjи с њом немаjу никакве везе. По томе смо веома блиски Европи, оноj на коjу вероватно мислите, западноj, а веома удаљени, рецимо, од Русиjе где се традиционална културна баштина са поносом (а помало и неукусно) истиче. Насупрот томе, пак, нешто нас на срећу оштро разликуjе од данашње (западне) Европе, а то jе жилава, често и несвесна, приврженост националним вредностима и идентитету коjу откривам код многих младих људи. Ништа ме то не чуди нити ме претерано брине. Ми смо као народ суштинска „карика“ између истока и запада, историjски неопредељени, окренути попут Јануса ка обема странама – па чак и своjом у свету jединственом навиком да произвољно користимо два писма. Уместо да стрепимо како мисли Европа и шта говори о нама, мислим да би згодниjе и правилниjе било прогласити: Европа – то смо ми!

УЗБУРКАНО ПОДНЕБЉЕ
* КОЛИКО значи обjавити књигу код „Галимара“?
– Галимарова „бела“ библиотека jе наjбољи могући преносник за такав роман, не само зато што jе наjпрестижниjа едициjа на свету, већ пре свега због свог неприкосновеног књижевног угледа. Веома ми jе стало да се „Мед“ чита као роман, или парабола, а не као летопис или есеj – и да буде прилагодљива на свако узбуркано поднебље.

Пише: Бранисалв Ђорђевић

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

ФАШИСТИЧКА ДРЖАВА: Потпредседник удруге специjалаца у Хрватскоj jавно претио Србима геноцидом, држава ниjе реаговала!

Српски и хрватски генерали након Олуjе

Краjишници у Крњачи: Ране дубоке, нада jедва тиња

“Олуjа“ – злочин без казне