Сакривена истина о геноциду

У Српскоj академиjи наука и уметности, на Трибини Библиотеке САНУ, о књизи Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коjу jе обjавио Завод за уџбенике из Београда, говорили су Василиjе Ђ. Крестић, Миро Вуксановић и аутор.

Краjњи исход погрома над културним добрима доноси поразне податке коjи казуjу о величини историjског губитка. Разрушено jе, спаљено, оштећено, оскрнављено више од 450 православних храмова, наjпостоjаниjих историjских споменика српског народа. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики броj рукописних и ретких књига, међу коjима су и књиге – матице рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики броj црквених обредних предмета културно-историjског значаjа и лепоте.

Динко Давидов jе одлучио да обjави књигу „Тотални геноцид”, обjашњава Василиjе Ђ. Крестић, зато што сматра да jе уништавање српских црквено-историjских споменика недовољно познато, или сасвим непознато, благодарећи послератном комунистичком диктату о „забораву истине”. Због тога jе сам поjам – геноцид хрватских усташа (и свега што таj поjам садржи) био осуђен на заборав. Била jе то комунистичка политичка опросница на чиjоj jе основи неговано братство и jединство, идеолошка подлога титоистичке Југославиjе. Руководство Југославиjе постарало се, и у доброj мери у томе успело да обманама сакриjе истину о геноциду не само у земљи, него и у послератноj Европи. Давидов наглашава да ни у jедноj области поробљене Европе у Другом светском рату ниjе уништено толико културно-историjских споменика, колико jе уништено на тлу НДХ.

Ако потомци и следбеници усташког програма коjи jе имао три циља, данас подржаваjу основу тог програма да српски народ у хрватскоj домаjи треба троструко распоредити – како jе др Миле Будак, доглавник, писац и усташки идеолог, 1941. године понављао: „Један део Срба ћемо побити, други преселити, а остатак ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате” – ако се заточеници такве намере и данас оглашаваjу интернетски, истиче Миро Вуксановић, свако веровање о подношљивости вера и националности – постаjе реч без одjека. Зато такву реч треба понављати упорно све док сасвим не зарасте у толеранциjи коjа живи.

У књизи „Тотални геноцид”, додаjе Вуксановић, налазе се фотографиjе и копиjе. На фотографиjама су срушене српске православне цркве, људи коjи су у њима и у логорима уморени. На копиjама су наредбе, дописи о злу, спискови са споменика убиjеноj деци. То су докази колико jе павелићка и хрватска држава, усред фашизма, била независнау спровођењу геноцида. Када се све то прегледа, реч тотални добиjа друго значење, постаjе начин за именовање злочина. Зато и наслов књиге добиjа оправдање. Писац не тражи освету, не позива на мржњу, али пита како jе могуће да се људи наслађуjу крвљу људи када ће такво зло бити правично кажњено и угашено.

У Другом светском рату, у Независноj држави Хрватскоj, истиче Динко Давидов, наjокрутниjе jе демантована стара латинска сентенца: Vita brevis ars longa. Животи око милион православних Срба, не само да су били прекраћени, већ су уништени њихови историjски корени, црквено-уметнички споменици. Судбина српских цркава, нераскидиво jе везана за трагичну судбину српског народа у Хрватскоj над коjим jе извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хаjнриха Хаjнеа: „Кад почну да спаљуjу књиге, одмахиза тога почеће да спаљуjу људе”, што се односило на нацистичку Немачку, у усташкоj Хрватскоj се трагичниjе обистинила. У тоj држави, у исто време и на истом месту, спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегделомаче и кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду.

Усташки наредбодавци, извршиоци и учесници геноцида над српским народом, међу коjима су били и свештенослужитељи римокатоличке цркве, знали су добро да jе свака уништена црква покушаj, али и циљ да се разори српско национално биће у Хрватскоj, да се сатре и затре његово историjско присуство, његови корени, црквено-уметничке вредности. Не треба никада заборавити да jе биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. Био jе то тотални геноцид.

З. Радисављевић

Извор: Политика