„Олуја 2“ и „Меморандум 2“ или чињење и нечињење

Један скуп у Загребу, од пре неколико дана, отворио је,  не зна се по који пут, потребу разговора, расправе, о правим разлозима ћутања САНУ пред једном подметачином која ту институцију већ две деценије држи приковану на стуб срама,  о ћутању САНУ уопште, упркос свему што се догађа

Прошлог викенда, у суботу 23. фебруара ове године, одржан је у Загребу скуп у организацији „Домовинског стожера“, невладине организације чије се активности могу лако наслутити из самог имена. „Стожер“ предводи пензионисани генерал (адмирал) Хрватске војске, Давор Домазет звани Лошо, а скуп о којем је реч имао је циљ да се промовише документ под именом „Олуја 2“. У великој дворани центра Глобус окупило се, према тврдњама загребачких медија, преко хиљаду људи из свих крајева Хрватске а било је ту, хвале се организатори, и гостију из „сусједних земаља“. У првом реду, на почасном месту, седео је градоначелник Загреба, Милан Бандић.

ТАЈНИ ДОКУМЕНТ

Шта је „Олуја 2“? У Загребу је речено да се ради о стратешком документу који је неко морао да направи („пошто држава неће“) јер је Хрватска нападнута, изложена агресији као и 1990. године али овога пута много перфиднијој. Агресор је, треба ли рећи, Србија. Говорници, а било их је неколико – закључно са „великим војним стратегом и стручњаком за геополитику, адмиралом Домазетом“- немају дилеме око основне поставке;
Хрватску ваља бранити јер је нападнута споља и изнутра. Са домаћим издајницима, чуло се, биће тешко али то је ништа у односу на оно што Хрвате чека кад Србија активира своје планове из тајног документа који се зове „Меморандум 2“.
Боже, често помислим како би Србима било и боље и лакше да су бар делимично онако озбиљни и систематични каквима их виде и представљају њихови противници.
Дакле, тај Домазет је изашао за говорницу нагласио да не говори на памет, да је све разрађено написмено, у документу „Меморандум 2“ који је он, тако рече, држао у рукама. Зашто га није донео на скуп? Из мајушног, једноставног разлога; такав документ никоме у Србији није пао на памет, а камоли да је написан.
Шта све ово говори? Може ли се братија из „Стожера“ узети за озбиљно? Знам шта један део хрватске јавности мисли о Давору Домазету; опседнут теоријама завере, митоман закачен за савремене политичке теме, геостратег који је то посто после пет прочитаних књига о геостратегији и тајним друштвима, докони пензионер са вишком енергије и мањком разума. Неке од ових поставки одговарају истини, али немам проблем да овакве људе, упркос изнетим оценама, прихватам врло озбиљно, таман толико колико су озбиљне последицама њихових чињења, о чему сведоче историјске читанке. Живео сам у Загребу када су прва појављивања Фрање Туђмана у јавности – крај 1989. и почетак 1990. године – дочекана идентичним ставовима. Најчешћи је био: Ма пусти стару докону будалу. Како је све окончано – знамо. Друга су времена, рећи ће многи. Да, али зар су времена и околности дате заувек. Па бар се овде, на Балкану, то мења брже од изгледа паркова са првим данима јесени.

СУМОРНА БУДУЋНОСТ

Хрватска је на неколико месеци до формалног уласка у Европску унију. Сви показатељи, искуства држава из транзиције припуштених у ЕУ, говоре да ће се Хрватска, ионако екстремно задужена на унутрашњем и спољном плану, за прве две године чланства у Унији задужити за минимум двадесетак нових милијарди евра. Хрватска нема шта да пласира на европско тржиште; Подравкине супе, цедевита, вина и маслиново уље нису довољни за петину потреба Беча, Франкфурта, Рима, Париза, камоли да напуне државне касе празне ко сиротињске јасле. Хрватска је већ сада немачка и аустријска колонија, ни једна банка у Хрватској није домаћа, сви привредни системи, некадашњи гиганти са хиљадама или десетинама хиљада запослених -уништени су. Скоро 80 одсто хотелских капацитета на Јадрану налази се у власништву странаца, тај проценат ће се врло брзо заокружити на пуних сто одсто. Влада Хрватске, на челу са Зораном Милановићем, чији је главни економски стратег, Радимир Чачић, завршио у затвору, због саобраћајке у Мађарској у којој је двоје људи изгубило живот, налази се у ситуацији да прогласи банкрот државе.
Све ово може у блиском времену, за годину, две, довести до социјалне експлозије, друштвених потреса и комешања каква савршено погодују „чврсторуким избавитељима нације“ а где ћеш за ту улогу погодније људе од добродржећих генерала у пензији. Зар Туђман није био такав?

ФАКТОР ГОТОВИНА

Има у овој причи још један фактор који се не сме занемарити. Зове се Анте Готовина.
Када се оно, после ослобађајуће пресуде у Хагу, Готовина вратио у Хрватску, сви су били изненађени, неки готово шокирани, његовом реториком и смиривањем тензије. Готовина је тих дана позивао на праштање, неопходност заједничког живота Хрвата и Срба у Хрватској, окретању будућности…и већина посматрача заузела је став да се Готовина таквом реториком припрема за политичку каријеру, следеће председничке изборе, на пример. Тих дана Домазет се није одвајао од Готовине. Склопимо ли све ове елементе у целину, није далеко од памети да се закључи како би на следећим изборима за Сабор Хрватске нека независна листа са Готовином као носиоцем, могла да направи одличан, можда чак спектакуларан резултат. На тој листи – хајде кад смо се већ заиграли у спекулацији да то наставимо – сигурно ће се наћи и адмирал Домазет, па ако буду тас на ваги за формирање Владе Хрватске, и уђу у владајућу коалицију, ето Домазета у кабинету министра одбране. А он је творац документа „Олуја 2“.
Шта овај случај говори о Хрватима и Србима? На страну сви горе изнети могући приговори и резерве према „Домовинском стожеру“ и Давору Домазету, једно се мора признати, они нешто раде. Потпуно је неважно раде ли то из егоцентризма или стварне забринутости за нацију. То стално подгревање националног, прича о угрожености хрватства, опомена је и дување за врат хрватској влади, каква год она била, колико год се чистила од национализма (а ова Милановићева то ради) са којим се, наводно, не може у Европску унију.
Можете ли замислити шта би се догодило да се у Београду састане хиљаду људи у организацији пензионисаних српских генерала, да у првом реду седи градоначелник Београда, Драган Ђилас, и да се представи стратегија одбране националних интереса, укључујући Косово и Метохију. Не мислим да би нам увели санкције, не дај боже бомбардовали, али да би Влада Србије тим поводом имала ванредну седницу, Б-92 специјалну емисију, НУНС саопштење са драматичним позивом држави да интервенише, у то нема сумње.

САНУ БЕЗ ОПОРАВКА

Мучно је што је Домазет морао да лаже како је држао у рукама „Меморандум 2“. Није га држао, јер тако нешто, на жалост, не постоји. Српска академија наука и уметности (САНУ) потпуно је пацификована и разумно је запитати се чему и коме та институција уопште служи и треба. Пуне две деценије нема у јавности Србије ни једног става САНУ (појединачни иступи, као они академика Крестића иду управо за тим да натерају САНУ на оглашавање) о догађањима у српском друштву, нема критичког сагледавања, оцене, препоруке. Никола Хајдин, актуелни председник САНУ, гурнуо је ту најважнију културну и научну институцију српског народа у неку врсту кућног притвора. Од ударца задобијеног вештом манипулацијом тајне југословенске полиције око „Меморандума“, Српска академија наука и уметности још увек се није опоравила. Неко јој не дозвољава да се опорави.
Ово није случајно. Једна аналитички савршена студија, дијагноза стања тадашње Југославије, са упозорењима какав нас развој догађаја чека уколико се нешто не уради, из 1986. године, названа „Меморандум“ искоришћена је од стране антисрпских снага у Београду, у фракцијској борби комуниста, да целом народу, Србима, и Србији као држави, натоварили на леђа млински камен који јој и данас савија кичму. „Меморандум“ је опште место, аксиом. Коме на простору бивше Југославије падне на памет да мало скаче по Србији, окривљујући је за све муке и страдања становника Титове Југославије, тај се лати „Меморандума“. Зна да га нико неће оспоравати, јер га ни сама Српска академија не оспорава.
Српски академици ћуте, гледају у под, окрећу главу на салве увреда и понижења које им, лажући до неба, приређују у Загребу, Сарајеву, Подгорици, Љубљани, а ово је најстрашније, у самом Београду. Остаће тако све док српски академици не издају два нова документа; први о „Меморандуму“ из 1986. и „Меморандум 2“, о стању у којем се налази Србија као држава и Срби као народ.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић