Топли зец за Србе

Не постоји у новијој историји Европе држава коју су велике силе толико понижавале као што већ годинама Немачка, Америка и Енглеска понижавају Србију. Ову јадну земљу исмевају и народи чија је историја саздана од злочина, лажи, фалсификата; Србија пролази кроз шпалир „топлог зеца“, ћути и прима ударце и од оних који данас не би постојали да им у прошлости није било Србије.

Београд је прећутно прихватио кривицу за све што се догодило деведесетих на гробном месту званом Југославија и зато је Србима овако како им је. Неће се ту мењати ништа набоље, напротив. И службени Београд и сви ми знамо шта долази, знамо за нове услове, ултиматуме, понижења којима ће „међународни партнери Србије“ приредити овој држави у покушају.

Да, Србија није држава у пуном смислу те речи, државе се не понашају тако како се, ево, већ пуних 12 година, без прекида, понаша Србија, њени бивши и садашњи властодршци. Срби као народ још увек чекају стварање државе која ће бити њихова права кућа; ово што сада имају нити је њихово, нити је кућа. Нигде линије преко које се не иде, нигде јасно утврђеног циља, националног интереса, вредности које се ни под којим условима не дирају…

Србија испуњава све што се од ње тражи, буквално све. Хашкој немани изручени су председници Србије, начелници генералштаба српске војске, генерали, пуковници… и кад се очекивала награда уследили су косовски услови. И ту је испуњен први сет захтева али је, ево пре неки дан, уместо награде дошло ново понижење; „Датум отпочињања преговора добићете кад успоставите пуну сарадњу са Косовом“. Кад се и тај захтев испуни, а хоће, немојте око тога да гајите илузије, на ред долази Војводина. Немачка ће, под маском Европске уније, тражити од Београда да Војводини врати надлежности које је та српска покрајина имала по одредбама Устава из 1974. године. Увелико се ради на томе.

Неки су у Београду очекивали да ће међународне кабадахије, након ослобађајуће пресуде за Готовину, Маркача и „Олују“, у име неке компензације, бар утехе, притегнути Хрватску да Србе које је протерала делимично обештети. Или да бар нешто обећа. Погрешна процена. У ситуацији кад нови режим у Београду о Србима у Хрватској и не размишља, пријатељи Загреба (Немачка и Америка) отварају нову фазу у односима Србије и Хрватске, а то подразумева даљња позиционирања хрватских економских интереса у Србији, са нагласком на Војводину. Док у Хрватској расте антисрпска хистерија, потхрањена случајем Готовина, неко је негде одлучио да Србију ваља додатно понизити и то у самој Србији. Зато је Стипе Месић неки дан гостовао на Првој ТВ, а Јосиповић на Б92.

Српкиња – источна Славониjа,1993.

Они који су љути на ТВ забављача Ивана Ивановића због довођења у госте Стјепана Месића, требало би да имају на уму да је Иван крив само утолико што је пристао да игра лакрдијаша у том трагикомичном скечу. Не мислите ваљда да је он одлучио да Месић након 22 године дође у Београд и Србима на главу изручи нову гомилу лажи и фалсификата. Ивановић нема појма ни ко је Стјепан Месић, ни каква је била његова стварна улога у догађајима почетком деведесетих. Ивановић се око тога информисао на Гуглу, пуних 20 минута.

Месић је неколико година потхрањивао и ширио мржњу према Србима и Србији; у време снажног Месићевог политичког утицаја у Хрватској, Срби у тој држави пролазе кроз пакао, убијани су, протеривани, обесправљени; Месић је био оснивач ХДЗ-а, први Туђманов председник владе, председник Сабора Хрватске. Без обзира на то што знамо стварне разлоге Месићевог појављивања на трећој по гледаности телевизији у Србији, не бих ни против тога дигао глас да је Стипе са друге стране стола, уместо Ивановића, имао достојног противника, познаваоца његове биографије, историје и догађаја са почетка распада Југославије. Свашта је ту могло да се извуче. Стварне чињенице су такве да би у судару са њима Месић пољубио патос. Али, није он ради тога доведен у Београд.

Што се тиче Јосиповића, он је имао мање пријатан разговор за Б92, пошто је Југослав Ћосић озбиљан новинар, а интервју је водио без додворавања, без жеље да се допадне хрватској страни. Кад је однос према Загребу у питању, била је то лекција српским новинарима. Ипак, упркос врло доброј припреми, Ћосић није дубински познавалац српско-хрватских односа, чак ни ових савремених, па је неколико Јосиповићевих подлих опсервација и отворених лажи остало без његове реакције.

Пре свега, актуелни шеф хрватске државе драстично је смањио број Срба убијених у „Олуји“, чак за неколико стотина, убеђујући Ћосића да је његов податак валидан, а посебно је значајно било Јосиповићево чуђење због чега се људи у Србији не запитају „зашто су војници из Србије, тенкови и авиони долазили у Хрватску“. Ево нас опет на оној теми од које се моја маленкост – кад је рат у Хрватској у питању – не одваја; дефиниција рата. Јосиповић, као и сви Хрвати, прескаче време и догађаје, одваја узроке од последица па на основу такве лакрдије дефинише рат као српску агресију на Хрватску. Та поставка је за хрватску политику, власт и опозицију, друштвену и културну јавност, све Хрвате, исто што и јеванђеље за хришћане. Добро, то може да се разуме, то је са хрватског становишта најбоља могућа исприка за почињене злочине, етничко чишћење Срба, то звучи као оправдање, али не може да се разуме српско вишегодишње ћутање пред оваквим лажима.

Узимам себи слободу, свестан свих могућих приговора, да кажем: једино колега Мирослав Лазански и моја маленкост, на српској страни, овде у Београду, у континуитету, упорно потежемо ово питање и подсећамо како је заиста почео рат у Хрватској. Српска политика о томе ћути; од покојног Ђинђића, ево до Николића. Српски медији, они које контролише Влада Србије, ову тему и не додирују. Случајно?

Немам разуман одговор зашто је тако. Остаје само тумачење да је негде, тајно, добровољно или под притиском, свеједно је, договорено да Београд прихвати сву кривицу за рат. Са свим последицама које из тога проистичу, разуме се. Шта је тада обећано Београду не знам, (пракса казује – ништа), али ово што се догађа већ годинама наводи на закључак да је такав „пакт“ трасирао српски пут у пакао.

Све што нам се као народу догађа за последњих 15-ак година изведено је из дефиниције рата вођеног на рушевинама Југославије. Понављам ово по не знам који пут и чинићу то и даље, са ризиком да се огадим некима који ме читају. Ово, једноставно, мора да се ради.
Јосиповићево „подсећање“ да су српски војници, тенкови и авиони из Србије дошли у Хрватску, увреда је за разум. Ни сличног доласка почетком деведесетих није било. Оружана сила, на коју Јосиповић указује, боравила је у Хрватској од 1945. године. Звала се Југословенска народна армија. Рат је почео нападима паравојних хрватских снага на касарне ЈНА. Тако је почела – и на ово треба стално подсећати – и операција Вуковар. Нису тенкови из Београда ишли у Вуковар зато што је Милошевић хтео да прави велику Србију већ зато што је касарна у Вуковару била под блокадом Мерчепове неоусташке бригаде, са неколико мртвих младића у њој, ликвидираних снајперима, и зато што је и устав још увек постојеће и међународно признате државе Југославије налагао оружану интервенцију.

Јосиповић, као што знате, представља хрватску левицу, долази из бивше Рачанове партије, отворено негује сећање на партизански покрет, декларативно се залаже за права Срба у Хрватској, чак се по том питању јавно свађао са Милорадом Пуповцем, наводно штитећи Србе, али кад се ова реторика спусти на ниво праксе, Јосиповића видимо у истом строју са Месићем, Шексом, Карамарком, Томцем, Ђапићем…

Хрватска ће се у наредном периоду, кроз разне облике, још више појављивати у српским медијима. У том смислу не искључујем скорашњи интервју са генералом Готовином, као што могу да замислим посету неке овдашње телевизијске екипе (ТВ Војводина, на пример) Марку Перковићу Томпсону. У Загребу или Чавоглавама. И опет ће са друге стране, условно речено новинарске, бити неки Ивановић. Разговараће о глазби.

Иначе, у Војводини је већ оформљен медијски и политички лоби са задатком да ради у неколико праваца; пре свега на снажењу регионално-етничког одређења Војвођанин (уместо Србин) на анатемисању свега што има српски предзнак и суштину, те на јачању хрватских позиција и утицаја у северној српској покрајини. Главни центри деловања, ни то није посебна тајна, налазе се у Телевизији Војводине, Независном удружењу новинара Војводине, ЛСВ, тзв. војвођанској академији наука и у редакцијама неколико сајтова чији би уредници, да је државе, већ одговарали због ширења националне и верске нетрпељивости. Према Србима, православцима, наравно. Али, наставиће они да раде поверене им послове без икаквог страха, јер знају да Србија није српска држава и да Србе нема ко да брани.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ВЕСТИ