Било jе то краjем 1991. године, у оно време када jе немачки двоjац, Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, стезао врат Европи у намери да изнуди признање независности Хрватске и Словениjе. Без рукавица, дипломатских манира, без штапа и шаргарепе, Немачка огољелом уценом прибиjа уза зид Лондон и Париз; или ћете признати независност Хрватске и Словениjе или Немачка отвара процес преиспитивања уjедињене Европе као концепта и оквира живљења. Признали су.
У то време немачки медиjи додируjу врхове могућности сатанизациjе Срба као народа и београдског режима, представљеног у лику Слободана Милошевића. Ни нацисти почетком Другог светског рата нису у британским и америчким медиjима толико били сатанизовани као Срби почетком деведесетих у немачким штампаним и електронским гласилима. Срби коjи су тада живели у Немачкоj тврде да jе то било неиздрживо.
Сав очаjан напишем у то време коментар актуелних догађаjа и прочитам га у Другом дневнику РТС-а, где сам радио као политички коментатор. Не сећам се баш свих детаља али основна теза била jе да Немачка опет, по трећи пут у 20. веку, необjашњиво, ирационално, Србе види као варваре, као своjе jедине неприjатеље на Балкану, народ недостоjан живота у заjедници европских народа.
Истовремено, Хрвати су опет у немачкоj визури Балкана добри и племенити, Хрвати су поново под немачком заштитом, као 1914. као 1941. године.
Неколико дана након тог коментара заустави ме у Београду, испред Коларчевог универзитета, jедан познати Београђанин и излепи, народски речено, на пасjа кола.
– Како вас ниjе срамота да онако говорите – започе он своjе улично предавање – па због чега би Немци били против нас Срба, они све то раде због Милошевића.
Само да њега скинемо са власти све ће се променити. Срби ће тада у Немцима имати наjвеће савезнике. Па то jе стари цивилизовани народ. Знате ли, Дмитровићу, кога jе све таj народ дао, какве уметнике, научнике. Стидећете се jеднога дана своjих речи – изговори човек у jедном даху и оде према Каламегдану.
Осам година касниjе, у НАТО разарању Србиjе, први пут након Другог светског рата немачки авиони прелећу границе те земље и бомбардуjу другу државу, Србиjу.
У лето 2008. године, неколико месеци након што jе Приштина прогласила отцепљење од Србиjе а Немачка то прва подржала и признала, живот ми намести сусрет, овога пута у кафани, са истим оним „интелектуалцем“ коjи jе 1991. године веровао да ће Србима сванути кад се отарасе Милошевића.
Посебно у односу са Немачком. Господине, као стоjимо са Немцима, било jе све што сам му рекао, тапшући га по рамену. Он jе ћутао.
И данас jе у српско-немачким односима све исто. Ту време ништа променило ниjе. Оно што су Србима пре двадесет година радили Кол и Геншер то данас раде Меркелова и Вестервеле.
Истом силином коjом jе 1991. године од остатка Европе тражила да призна независност Хрватске и Словениjе, Немачка данас притиска Европску униjу да Србиjу притера на признавање независности Косова и Метохиjе. Писмено, црно на бело, као што jе недавно у Београду српским челницима саопштио специjални представник Меркелове, Андреас Шокенхоф.
Сада већ покоjни амбасадор Немачке у Србиjи, Андреас Цобел, претио jе, подсећам, 2007. године Србима да се не буне превише око Косова jер ће у противном на ред доћи питања Воjводине и Санџака. Немац ће Србину увек бити само Немац.
Закон физике каже да се сила може зауставити само отпором. Србиjа живи последње дане кад jош може да повуче бар jедну црвену линиjу. Судећи по неколико последњих изjава, изгледа да jе Томислав Николић тога свестан.
Извор: ВЕСТИ