Заборавна“ Борка на Кули Стојана Јанковића

Ових врелих летњих дана, Борка Павићевић, перјаница „друге Србије“, затекла се на једном од изворишта српске историје и културе у Далмацији, у Исламу Грчком, и очекивано, уместо сведочења о рањеним остацима једног народа који је одатле протеран, она се потрудила да то место додатно „очисти“ од српских трагова 

После деценија систематског, прецизно осмишљеног и упорног рада на уништавању или бар потапању свега што се може подвести под српску културу, или културу Срба, традицију тог народа, његово национално, интелектуално, културно одређење, болно одвајање од те праксе тек је почело. Кажем болно, јер су креатори и проносиоци обрачуна са српском културом, са свим што има српски предзнак, и даље утицајни, јаки, са утемељењем у политичким партијама, пре свега Демократском странком и Либерално демократском партијом. Имају медијску артиљерију („Б92“, „Студио Б“, „РТС“, листове: „Блиц“, „Данас“, „Време“, „НИН“…), али је број оних којима је коначно јасно шта се крије иза приче „нећемо се враћати у прошлост“, односно „културно искључује национално“ – све већи, па је и нада у могућност успоставе српског културног обрасца, српског становишта у култури, све већа.

НИТИ ИЗБЕГЛИЦА, НИТИ У ЕГЗИЛУ

Игнорисање српских одредница, печата, српског порекла дела и аутора у култури уопште, омиљена је дисциплина споменуте братије. Таквима, знате и сами, припада и Борка Павићевић, командант и политички комесар Центра за културну деконтаминацију, једна од најгласнијих и најутицајнијих фигура тзв. друге Србије. Воли она и да пише, па већ годинама попуњава простор у дневном листу „Данас“, где има колумну. Огласила се и у среду, 12. септембра, текстом „Ислам Грчки“, из којег сазнајемо да је дотична узела учешћа у скупу „Уметници у егзилу“, одржаном унутар зидина двора Стојана Јанковића. У овом случају прескачем отворено питање какве везе Борка Павићевић има са темом, нити је избеглица, нити у егзилу (осим… али, о том другом приликом) и улазим у разлоге настанка овог текста.

Борка се јавља, што би рекли радио-репортери, са лица места, из Равних Котара, залеђе Задра, из села Ислам Грчки, где је Кула Стојана Јанковића. Стојанов потомак био је писац Владан Десница, а његова деца, син Урош и кћерке Наташа, Јелена и Олга улажу максимум напора да обнове дворе својих предака, споменик великих историјских догађања на том простору, где су се некада додиривале и крваво сударале Отоманска империја и Млетачка држава. Значајним средствима обнову је помогло и Министарство за културу Републике Хрватске. То здање, познатије као Кула Стојана Јанковића, уз огољену историјску причу, чува у патини камених зидова и слово о националном културном значају Куле за Србе тог дела Далмације и далматинског залеђа.

У намери да Кулу учине што интересантнијом широј јавности, местом великих могућности за културна догађања, потомци Владана Деснице, у сарадњи са невладиним организацијама и маштовитим појединцима, отварају врата Куле за све који осећају потребу за културним чином, сусретима, разговором. Тако су кроз врата Куле ушли и учесници скупа „Уметници у егзилу“.

ПРОЈЕКТОВАНА ДА ОКРЕНЕ ГЛАВУ 

Борка у „Данасу“ спомиње неке своје пријатеље и познанике које дуго није видела, а приспели су ових жарких летњих дана у дворе Стојана Јанковића; описује „прелепе зидине и усахле биљке“, маслине које је неко (не каже ко, а зна) заливао мазутом и на крају констатује да је то у ствари био повратак кући. Чији повратак и чијој кући? Стилска и језичка бесмислица, али није важно. Оно што је важно, најважније, Борка није споменула, није хтела, намерно је прећутала. То што је прећутала улази у бесконачни низ доказа о деловању споменуте антисрпске камариле у „српској култури“.

Борка Павићевић у споменутом тексту нигде не каже да је Кула Стојана Јанковића историјски и културни споменик нулте категорије, пре свега Срба у Далмацији, а онда и државе Хрватске, да је Стојан Јанковић био један од најпознатијих Срба свога времена, те да је, разуме се, његов потомак, Владан Десница, био Србин. Наравно, не каже ни да је Ислам Грчки српско село, сравњено са земљом, у којем данас живи тек понеки Србин, у дубокој старости, а уочи рата тамо је било скоро хиљаду Срба. Хрвати живе у Исламу Латинском. Отуда су дошли они што мазутом заливају маслине. Све то Борка је „заборавила“ да спомене. Зна она врло добро где је била, али је пројектована да окрене главу од сваке српске жртве, да прескочи све што би, евентуално, могло да иде Србима у корист. Макар у корист утехе њиховом трауматизованом сећању.

У овом случају од Борке Павићевић коректнији је чак и „Задарски лист“, медиј познат по тврдом националном ставу, који у тексту о обнови Куле Стојана Јанковића, Владана Десницу представља као „хрватског писца, српске националности“.

Убеђен сам да Борка, једна од Орлеанки „друге Србије“, зна какав став према обнови Куле Стојана Јанковића имају најутицајнији хрватски интелектуалци, као што зна, рекли су јој сигурно, да је било неколико покушаја анимирања младих из Задра да волонтерски помогну обнову Куле, али су они одбили уз опаску да је то „српска ствар“. И то је Борка прећутала. За све друге ово је „српска ствар“, српска прича, само није за Борку Павићевић. Неко ће ми замерити што се уопште бакћем са Борком, рећи ће да је дотична у оквирима теме неважна, ситна, да се временом губи као зрно прашине, али ја не мислим тако.

ЋУТАЊЕ У ИМЕ „ДРУГЕ СРБИЈЕ“

Међу читаоцима „Данаса“, поштоваоцима тог листа и Борке Павићевић, доста је младог света, а многи од њих појма немају ни ко је био Стојан Јанковић, ни због чега се Ислам Грчки зове баш тако. Е, због њих је тетка Борка прећутала горе наведено, да их остави у незнању, да отклони сваку њихову могућу сумњу у догму „друге Србије“ о рату у Хрватској, злочинцима и жртвама тог рата. Потпуно неупућени из њеног текста неће сазнати ништа, а неки ће, чврсто верујем, чак закључити да су дворе Јанковића девастирали Срби, јер само су Срби, учи нас „друга Србија“, дивљали по Хрватској, палили, убијали, протеривали, па што онда не би и по Исламу Грчком.

У сећању и предањима далматинских Срба, Стојан Јанковић је велико име, херојска личност, борац против турских освајача и заштитник српства у Далмацији. Због доприноса у одбијању турских напада Млетачка република одликовала га је „Златном колајном Светог Марка“, уз коју је ишло и 100 златника, именован је витезом Реда Светог Марка, а добио је и велики комплекс земље у Исламу Грчком, где је 1675. године подигао цркву Светог Ђорђа. Стојан је имао браћу, Илију и Завишу, такође запамћене као велике борце и четовође против Турака.

Ислам Грчи је у Равним Котарима, по многима најплоднијем парчету земље у Европи, простору са обиљем воде, на којем се судара медитеранска и блага континентална клима, где су два циклуса сетве и жетве одређених пољопривредних култура сасвим нормална појава. Равни Котари су пре рата снабдевали пола Далмације воћем и поврћем, тамо се много радило, а живело богато и срећно.

НАСТУП КОЈИ ЗАДАР НИЈЕ ВИДЕО

Ислам Грчки, као и Ислам Латински, припадају Општини Бенковац. Овај Грчки удаљен је 23 километра од Бенковца и 20 км од Задра.

Старо име села је Садислам, што у преводу значи бедем ислама, последња линија одбране. Одласком Турака остаје само Ислам и средином 18. века село се дели на Ислам Грчки и Латински, по вероисповести становништва. На том простору пре Турака била су насеља Тршћане и Качина Горица, али после турског повлачења село није вратило ниједно од „хришћанских“ имена, иако је било таквих иницијатива, чак и деведесетих година, када су то покушали Хрвати у Исламу Латинском.

За време Другог светског рата Ислам Грчки, заједно са селима Кашић и Смоковић, био је снажно четничко упориште. Добро организовани Срби из тих места успели су да се одупру усташким насртајима из околних села.

Многи се и данас сећају Ислама Грчког по једном најпре оспореном, а онда прослављеном културном догађају из маспоковске 1971. године – гостовању групе српских писаца из Београда у Задру. Тај наступ Задар није видео, јер је у узаврелој националистичкој хистерији, прожетој усташтвом, забрањен. Онда се неко досетио да Десанку Максимовић, Добрицу Ћосића, Матију Бећковића, Брану Црнчевића… угости у Исламу Грчком. У топлој летњој ноћи, док је доле на обали, од Задра, преко Сплита, па све до Дубровника, витлало хрватским заставама и тражило независну Хрватску, горе код Куле Стојана Јанковића, око седам хиљада Срба храбрило се слушајући госте из Београда. Уместо српских застава, које нису имали, донели су ФК „Црвена звезда“.

Четрдесет година касније на истом месту гостовала је Борка Павићевић. И она је дошла из Београда, као њени далеки претходници, али са циљем да у Исламу Грчком не види и не спомене ниједног Србина, ниједан траг српског постојања. 

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић