ПРЕДАВАЊЕ МОЈЕ ЈАДОВНО И СВЈЕДОЧЕЊЕ ИЛИЈЕ ИВАНОВИЋА

Проjекат Култура сjећања и памћења у уторак 10.4. 2012. баш на датум када jе основана НДХ и када jе Госпићка казниона  1941. примила прве затворенике,  проширио се у jедну нову димензиjу. Процеси геноцида и Холокауста и ране коjе су они дониjели виђени из перспективе жртава и њихових потомака jесу компонента без коjе се процес систематизациjе културалног памћења не може ни замислити.

Методолошка плетеница општих и специфичних историjских процеса коjи су предходили геноциду  испреплетених са личном и породичном причом потомака жртава комлекса  усташких логора Госпић- Јадовно 1941 испричана искреношћу и посвећеношћу др Душана Басташића представили су jедну нову кулминациону тачку низа предавња.  Идеолошка и „вjерска“ подлога и припрема геноцида, у крв хиљада недужних наjмонструозниjе претворена, полако се на примjеру  jедног генеолошког стабла претвара у Јадовничку рану  коjе се од давнина и њених пра настанака до данас незборавом против ње бори. Смисао свега jесте побjећи од еуфемизама  и статистичке имагинациjе и  показати да свака жртва и њени ближњи jесу име, риjеч божиjа, jесу животна прича, jедна душа коjа се криком живота судара са исконским универзалним злом коjе jе оваj пут своjе отjелотворење нашло у црноj униформи Независне Државе Хрватске. Управо та свеобухватност и различитост нити повезаних у jедну причу коjа се чудесним мозаиком склапа пред слушаоцем коjи полако постаjе сапатник и саборац против свих „Јадовничких рана“ коjе сви у себи носимо jесте она близинска препрека превазиђена, онаj зид срушен између  пршлог и садашњег времена, jесте она разлика између теориjског предавња и искрене исповjести.

Подаци о кмплексу усташких логора у коjем jе за 132 дана 1941 године преко 42 000 жртава , страшна претеча Јасеновца прострта од госпићке казнионице, велебитских jама до острва Паг као наjстрашниjа чињеница поткрепљена низом обjашњења и детаља  нису ускратили ни ону начну, сазнаjну страну презентациjе, напротив. Сузе у очима већине присутних пред прочитаном потресном причом маjке мученице из jаме коjа у крилу држи умирућег сина, комад  логорске бодљикаве жице и камен „свjедок“ злочина показали су колико jе рана ту свуда око нас, а то jе она материjализациjа, очевидност коjа ствара саосjећање када слушалац постаjе свеjстан  величине патње и трагедиjе жртве наших предака.

Нажалост данашња небрига и покушаj гашења пламена сjећања на наjперфидниjе начине чак и из нашег народа не даjу мира ни тоj успомени .  Међутим учесницима и организаторима проjкета коjи си имали  прилику да чуjу „Моjе Јадовно“  др Душана Басташића предсjедника удружења Јадовно (www.jadovno.com)потпуно jе jасно  куда се треба кретати на нимало лакоj стази памћења  и незборава праведничке жртве.

Исповиjест Илиjе Ивановића преживjелог jасеновачког логораша и учесника пробоjа 22 априла 1945. само jе комплетирала  поглед на страшне дане геноцида из перцепциjе жртве. Часни старина на дивљење свих присутних ,стоjећи читаво вриjеме, износио jе своjа сjећања на сужањске дане , дане патње , глади и свакодневног сусрета са смрћу док jе радозналости и посвећенсот студената историjе достизала амплитудне висине. Посебна жеља да се испрати свака риjеч,сваки покрет свиjедока наjтежих дана српске несреће показала  jе да се ниjе требало чекати до сада да наш факултет и студиjски програм угосте и чуjу суштинску основу културалног памћења исповиjест преживjеле жртве. Иако то  показуjе недостатак системског рада до сада поносни смо на чињеницу да су овакву ствар урадили управо сами студенти уз несебичну помоћ људи ентузиjаста .

Мирна поткозарска породица коjа jе живjела од пољопривреде, завршава у Јасеновцу а  тада тринаестогодишњи диjечак упознаjе страхоте ума злочинца у годинама када jе требао имати наjљепше диjетињство.  Брутална смрт логораша  због залогаjа купуса, систематско разбиjање породица, свакодневни сусрет са крвницима,слика заробљеница коjе отпремаjу у Градину настоjећи да их понизе пред  страшну смрт, глад као виjесник смрти и  занимљива прича  избављења коjа тек почиње пробоjем, трауматични доживљаjи послиjедица логора након рата слике коjе су се као на филмскоj траци одвиjале пред слушаоцима али коjе су са лакоћом прешле на праву страну поистовjећивања са  жртвом преживљавања његове судбине емотивно бар на трен бар на минут. Свака риjеч Илиjина дуго jе одзвањала и добиjала  некако крунски ехо  ходницима овог послиjеподнева. И нешто више  и од сат времена  ове енергичне и искрене примопредаjе  страшног искуства геноцида и Холокауста прошло jе као трен а стекао се утисак да би да jе ова прича траjала  и много дуже опет би била овако топло и знатижељно примљена,ишчекуjући jош…

Разговор у канцелариjи и силазак са другог спрата низ стрме степенице зграде Филозофског факултета и топлина риjечи Илиjе Ивановића коjи jе своj живот провео учећи младе,  дониjели су ми утисак  и сигурно сазнање  да упарво ова два горе поменута свиjедочења Јадовна и Јасеновца као парадигматичних  поjмова  страшних искустаава коjе би сви требали  не заборавити и пренjети ради добра  на наша покољења , jесу оно што jе Култури сjећања и памћења  улило душу живе риjечи.

Наредно предавње у оквиру нашег програма jе у Петак 20 . априла у 17 часова када ће на тему „Историjат образовања о Холокаусту и геноциду и њихово мjесто у образовном систему“ говорити Душан Павловић.

Predavanje na temu „Moje Jadovno“ i svjedočenje Ilije Ivanovića/Предавање на тему „Моjе Јадовно“ и свjедочење Илиjе Ивановића

Извор: istorijabl