Последњи хрватски борац против усташтва

Само jедном човеку, у новиjоj хрватскоj историjи, идеолошко и политичко питање било jе важниjе од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао jе и кроз однос према Србима у Хрватскоj.

Био jе идеолошки искључив, намћораст, у разговорима оптерећаваjуће тих, упоран као мазга, често досадан, повремено циничан, доследан чак и у заблудама коjих jе делимично био свестан, свашта му се могло замерити осим онога што jе радио последњих 14 година живота.
То jе било часно, људски, високоморално. Реч jе о Стипи Шувару.
Знам, и данас у Београду, међу писцима, позоришним и филмским радницима, социолозима, интелектуалцима уопште, много jе оних коjи ће да направе киселу фацу на спомињање Шувара. Одмах ће споменути „Биjелу књигу“ и биће у праву кад кажу да jе у том партиjском материjалу са наjвише идеолошке чеке нападнута слободна мисао и уметничко стваралаштво у Србиjи.

ПОЛИТИЧКЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ

Све или скоро све што jе тих година (књига jе обjављена 1984. године) вредело у Београду, а време jе показало да вреди и данас, нашло се у „Биjелоj књизи“ иза коjе jе стаjао Шувар. Он сам касниjе jе обjашњавао да се ту радило о указивању на политичке злоупотребе у култури и стваралаштву уопште, о сузбиjању растућих национализама широм Југославиjе, а када су га питали због чега jе српско стваралаштво у „Биjелоj књизи“ заступљено у толикоj мери да се без икакве дилеме може закључити да jе таj материjал и урађен због „претераних слобода“ у српскоj култури, Шувар jе одговарао да се уметност Београда и Загреба, у квантитативном смислу, уопште ниjе могла ни поредити.
Године и важни догађаjи коjи су прошли кроз наш живот, остављаjући трагове на нама и у нама, релативизовали су и „Биjелу књигу“ и Шуваров „обрачун са српским националистима“. Шуварови мотиви, ако jе некоме за утеху, нису били хрватски, националистички, антисрпски. Његов касниjи живот то jе доказао. Шувар jе „Биjелу књигу“ срочио у страху да му они коjи су се тамо нашли не сруше државу и политички систем у коjи jе веровао.
Изван уметничко интелектуалних кругова Београда у Србиjи jе било подоста антишувароваца насталих неколико година после „Биjеле књиге“, када jе Милошевић већ чврсто седео у наjважниjоj фотељи Србиjе, а Стипе Шувар представљао Хрватску наjпре у ЦК СКЈ, а потом и у Председништву СФРЈ. Срби су му спочитавали антисрпство. И грешили су. Хрвати су у њему видели човека коjи очаjнички, без икакве подршке из Загреба, покушава да сачува какву-такву Југославиjу. И били су у праву.

КРВАВИ СУКОБИ

Нова хадезеовска власт 1990. године смењуjе Шувара и уместо њега у Председништво СФРЈ именуjе Стипу Месића, онога коjи се касниjе похвалио да jе обавио задатак, „да Југославиjе више нема“. Сећам се, тада ми jе у Загребу jедан политиком и национализмом неоптерећен Хрват рекао: „Правићете ви Срби Шувара од пластелина“.
На саборском заседању, када jе смењен, опозван из Председништва СФРЈ, Шувар jе рекао да народима Југославиjе следе крвави сукоби, узео своjе папире и кренуо према излазним вратима, праћен звиждуцима и вулгарним добацивањима хадезеовског чопора. Рачан (Шуварово политичко дете) jе ћутао и гледао у под, као и остали доjучерашњи чланови Савеза комуниста Хрватске за коjе jе Шувар пре само годину дана био политички див. „Идеш Стипе, бог Стипе“, викао jе Владимир Шекс.
Упркос свему томе, према верзиjи коjа се и данас може чути у Загребу, Фрањо Туђман jе понудио Шувару могућност „да ради за Хрватску“. Наводно му jе предложио да буде амбасадор Хрватске у Москви. Оваj jе одбио, уз коментар: „Нисам jа Фрањо из ваше приче“. И ниjе.
Шувар jе пре распада Југославиjе, у време њеног убиjања и после успоставе независних држава на њеним рушевинама, био и остао антифашиста, упорни борац против усташтва као идеологиjе и усташизациjе хрватског друштва.
Био jе последњи искрени левичар у Хрватскоj. Не „хрватски левичар“, а читаоци „Печата“ знаjу шта под тим подразумевам, већ истински социjалиста, наjпре левичар, па онда Хрват, за разлику од осталих „социjалноодговорних“ хрватских политичара и интелектуалаца коjи су наjпре Хрвати, а онда све остало.
Вратићемо се на оваj део Шуварове биографиjе, можда и наjинтересантниjи, наjчасниjи свакако у његовом животу, а пре тога да видимо откуда долази Шувар.
Рођен jе 1936. године у селу Загвозд, код Имотског, доле у Западноj Херцеговини, у љутом кршу, где вечна, чудесна игра камена води и наjмање земље, рађа људе набиjене жудњом за оним што jе изван тог камена, што се не види, а долази са причама путника и ходочасника; људе чиjи се снови већ у детињству претвараjу у амбициjу коjа крчи све пред собом и незаустављиво гура до циља. А циљеви су обично врло високо. Таj простор, знате већ, подарио jе бившоj Југославиjи и Хрватскоj врхунске спортисте, велике глумце, добре песнике и сликаре, режисере и… усташе. Нема усташе без Херцеговине. Нема мржње према Србима без мржње Хрвата из Херцеговине.
Свему томе отео се Стипе Шувар. Одрастао jе у беди, у породици тежака чиjи jе живот само повремено и само на тренутке био леп. У основну школу у Имотском уписуjу га по окончању рата. Његови немаjу новца ни за jедну књигу, а како та породица ни по чему ниjе могла да се повеже са усташама, нова власт смешта малог Стипу у Дом ученика, где jе све било бесплатно. Тако завршава четири разреда основне, а онда се уводи плаћање становања. Његови jедва да имаjу за два оброка хране дневно, па прекида школовање, враћа се у Загвозд, пети и шести разред полаже пред комисиjом, одjедном, и некако успева да догура до мале матуре. Држава га као изванредног и веома бистрог ђака уписуjе у гимназиjу после коjе полаже приjемни на Правном факултету у Загребу. Шувар имотску гимназиjу похађа у исто време када и неки касниjе велики хрватски националисти, политички емигранти, министри у хадезеовскоj влади: Иван Милас, Бруно Бушић, Вице Вукоjевић…

ПОЛИТИЧКА И ПУБЛИЦИСТИЧКА КАРИЈЕРА

По завршетку Правног факултета Шувар уписуjе и Филозофски, а докторску дисертациjу успешно брани већ у 29-оj години. Паралелно са академском кариjером развиjа се и његова политичка и публицистичка кариjера. Пажљиво прати маспоковска догађања 1971. године, оштро jе против хрватског национализма и сепаратизма, али jе jош врло млад и врло слаб да би се носио са Савком Дапчевић и Миком Трипалом. Владимир Бакарић jе ћутао и чекао расплет. После Карађорђева, видевши да jе хрватска прича доживела пораз, Бакарић се активира и свестан година коjе су га притискале припрема Шувара да га замени. Шувар то прихвата, али се касниjе, баш на питању доминантне позициjе у Хрватскоj, сукобљава са Миком Шпиљком. Из тог судара излази као победник, а за собом стално вуче малог, неугледног, неинтересантног Ивицу Рачана, оног коjи ће 1990. године оборити поглед и ћутати док проусташки надахнути хадезеовци буду увредама испраћали Шувара из Сабора.
Шувара ћемо памтити и по реформи школства коjа jе доживела велике критике, наjвише због веома маштовитих нових занимања за коjе се касниjе нигде ниjе могло наћи посла, али и по настоjањима да се Устав Хрватске измени у делу дефинициjе „хрватског књижевног jезика“, односно да се та националистичка тековина избаци из наjвишег републичког документа. Ниjе успео. Спречили су га они коjи ће 1990. године претрчати на другу, чисто хрватску страну.
У првим годинама самосталности Хрватске Стипе Шувар живи у Загребу, у стану купљеном на кредит, са супругом и два сина, у некоj врсти наметнутог кућног притвора. Сваки излазак на улицу носио jе са собом увреде, пљувања пролазника и понеки физички напад. Претучен jе у ресторану „Пургер“ у Петрињскоj улици, у центру Загреба, преко пута полициjске станице. Сви у Загребу и данас знаjу ко га jе тукао, али нико никада за то ниjе одговарао. Повремено jе одлазио ван града, у друштву супруге Мире, са трошним голфом jединицом.
Један младић му jе на улазним вратима хотела Дубровник, на Тргу бана Јелачића, добацио: „Ђубре комунистичко“. Шувар jе застао, окренуо се и рекао: „Драги моj, на нашем дивном хрватском jезику не каже се ђубре него смеће“.
Суочен са оживљавањем усташтва у готово свим сферама хрватског друштва, свестан да у независноj Хрватскоj нико не брани и не залаже се за леве политичке идеjе, нити се супротставља усташтву, Шувар у марту 1994. године оснива „Хрватску љевицу“, лист на чиjем jе челу остао пуних пет година. Онда у октобру 1997, уз звуке хрватске химне и „Интернационале“ оснива „Социjалистичку радничку партиjу“ коjа га бира за председника. Излази на изборе, али Хрвати му не даjу ни два посто подршке. То ништа не мења у његовом животу и политичком убеђењу; кроз лист и кроз деловање партиjе разоткрива суштину режима у Хрватскоj, обрачунава се са политичком издаjом и конвертитством, брани Србе где год jе то могуће.
Мало jе оних коjи знаjу да jе управо Стипе Шувар први jавно проговорио о страшном злочину почињеном над Србима у Сиску. Он jе списак ликвидираних сисачких Срба (њих више од 500) обjавио у „Хрватскоj љевици“, после чега хрватска jавност о томе више ниjе могла да ћути.
Умро jе у лето 2004. године, у свом загребачком стану. До краjа jе живео веома скромно, са материjалним проблемима и сталним увредама и нападима коjи су долазили из разних кругова хрватске jавности. Иза њега jе остала супруга Мира, неко време дописник београдског „Блица“ из Загреба и синови од коjих jедан, Ранко, и данас ради као фоторепортер у загребачкоj агенциjи „Кропикс“. Са Шуваром jе умрла и последња нада да jе могућа истинска, грађанска, ваннационална хрватска левица.

Извор: Pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић