Заборављени логор са плавим шафранима

Место логора Јадовно налази се у шуми, до тамо нема пута, путоказа, нити обележја. Кад се путем крене од Госпића, наилази се на дрвену таблу: „Добродошли у Јадовно“, која је изазвала бес многих потомака и поштовалаца јадовничких жртава. „Како неко може желети добродошлицу на место страшних злочина“, питали су се људи

Аутор: Драгољуб Петровић

Загрепчанин Дмитар Басара стајао је у недељу у хладу, на рубу велебитске шуме, крај прашњавог пута кроз планину, чекајући да код Шаранове јаме почне комеморација жртвама усташког логора Јадовно. Дмитар и његова супруга су ведри људи, шале се гледајући у хрватске полицајце који су извиривали из, чини се, сваког педља шуме очекујући долазак српског председника Бориса Тадића.

Басара? Да ви немате везе са Светиславом Басаром… – питамо их.

– Онај ваш луди књижевник… – смеју се обоје. „Нисмо ништа у роду. Он је косовски Басара, највероватније да су његови преци пре једно 280 година са оном колонизацијом отишли тамо. Има нас Басара личких и кордунашких, а сви смо пореклом са Старе планине, из села Басара – каже Дмитар, симпатични човек који ставом не одаје да је ово место на сред Велебита трагично обележило његов живот. У крашким јамама на Велебиту усташе су пре 70 година убиле 17 чланова његове породице.

– Убијени су ми отац, два рођена стрица, три стрица од њихове браће, ујак, два тетка, њихова дјеца… Отац Петар Басара био је сељак. Покупили су га у ноћи. Он је био у краљевској војсци кад се распала Југославија и одмах након пада његов пук се код Вировитице борио са Њемцима неких петнаест дана. Кад су их разбили дошао је кући. Исте ноћи дошле су усташе у кућу, покупили их све, потрпали у сточне вагоне и одвели их најпре у логор код Копривнице. Након месец дана почели су их доводити овде у Јадовно. Ту су их ликвидирали. Логор је био под ведрим небом мало даље – прича Дмитар.

И мајка је одведена у логор. Он је тада имао три и по године.

– Ја, брат, братић, одведени смо у дечји логор у Сиску. Био сам јако мали и због тога сам цели живот у дилеми – да ли се ја сјећам нечега из свог властитог сјећања или је све поткрепљено причама мог брата, јер он је седам година старији од мене и он је то другачије схваћао. Две ствари сам запамтио. Имао сам у логору један мали плави лончић који сам носио са собом и тај ми је лончић пао у једну рупу… И сећам се часних сестара, носиле су малу дјецу, били смо у некој бараци, мене су стално некако сакривали, зато сам ваљда данас жив… каже Дмитар.

Сећа се да су их из логора одвели на Каптол, код данашње катедрале у Загребу.

– И тамо су нас покрштавали. Након тога смо подељени по фамилијама код Иванић града. Кад се мајка вратила из логора, сазнала је за нас тако што је нашла једну карту коју је брат написао. Написао је небројено карата, али је само та једна дошла. То је било већ у току рата 1943. Мајка нас је нашла и одвела кући – прича Дмитар.

У Јадовно је дошао први пут 1972. Тада је, сећа се, било све запуштено, спомен плоча крај Шаранове јаме била је бачена.

– Налазила се уз цесту, на трави, није се ни видела. На место где је био логор одакле су људи вођени до јама, пошао сам, али нисмо могли проћи… Толико је било све зарасло. Сад баш мало разговарам са супругом да одемо тамо – причао је Дмитар у недељу на Велебиту, само једну од многих судбина из времена НДХ.

Логор Јадовно је био смештен у велебитској забити, под ведрим небом, ограђен бодљикавом жицом, 22 километра северозападно од Госпића, и ту је за само три месеца 1941. убијено, према проценама историчара, најмање 40.000 људи, највише Срба (око 38.000) и Јевреја, те хрватских антифашиста. Многи су и живи бацани у јаме везани жицом. Данас кад се путем крене од Госпића, наилази се на дрвену таблу: „Добродошли у Јадовно“. Тај натпис у два аутобуса Удружења „Јадовно“ из Београда, која су тог јутра уз полицијску пратњу (од Загреба) пела на Велебит, изазива бес. „Како неко може желети добродошлицу на место логора“- питали су се људи. Шаранова јама, једна од крашких јама где су бацани логораши, једина је обележена, ограђена зидом, и крај ње је у недељу отворен обновљен споменик, који је током последњег рата у Хрватској оштећен, а кажу да је и избрисан свежи графит који је ту стајао. Писало је: „Још у јаму!“.

Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно“ из Бањалуке, коме су у комплексу Логора „Јадовно“, на острву Пагу, убијени оба деда и стриц, каже да се и данас све што се ту догађало прикрива.

– Ово где се налазимо није логор Јадовно, ово је Шаранова јама, једна од 33 регистроване бездане јаме у којој су бацани Срби, Јевреји, Роми и антифашисти. Од те 33 јаме само су две делимично истражене, али ни из једне жртве нису ексхумиране нити уредно сахрањене. Између оног и последњег рата, потпуно свесно, прикривајући место злочина овде су довођене породице и говорено им је да је овде јама Јадовно. А јама Јадовно у ствари не постоји. Тако да породице нису знале да је комплекс Јадовно чинило још много стратишта, сабиралишта и јама. Место логора Јадовно налази се око четири километра одавде у шуми. До тамо нема пута, нити путоказа, нити обележја. Пре годину дана смо били овде са неким челницима Личко-сењске жупаније и града Госпића, замолили смо их да нам покажу то место, рекли су да не знају. Кад смо сами кренули, уз помоћ историчара доктора Ђуре Затезала да тражимо то место, упозорили су нас да је то опасно. Након четири сата лутања, тумарања Велебитом, нашли смо то мјесто. Још су видљиве хумке 1200 жртве које су ту ликвидиране када је логор затворен због доласка Талијана, који су и сами били згрожени усташким злочинима. После Другог светског рата на месту логора постављен је споменик, али смо га нашли потпуно разрушеног и покривеног грањем. Има неке симболике – цео тај простор затекли смо прекривен безбројним плавим шафранима. Забележили смо сателитске координате тога мјеста и сад свако ко буде желио моћи ће да га нађе. И надамо се да ће ту будуће бити служен парастос. Још је неком у интересу да се права истина о Јадовну не обелодани – каже Басташић.

Од 33 регистроване велебитске и подвелебитске јаме где су бацане жртве усташа, истражене су само три.

– У више наврата су спелеолози силазили у ову Шаранову јаму. Група спелеолога из Београда је 1990. нашла на дну кости чланова наших породица. То је потпуно неприхватљиво стање. То је апсурд. Ми се као шамани крећемо око тих јама, причамо, држимо говоре, а на дну јама, које никако не можете назвати гробовима, леже наши преци. Зато од хрватске државе тражимо да буду ексхумирани и сахрањени као људи. Важно је рећи и да је јако мало злочинаца за ове страхоте процесуирано – каже Басташић.

Драган Пајић из Војнића, који сада живи у Загребу, има 91 годину, креће се са штакама, али је у недељу први пут био код Шаранове јаме.

– Ја сам иначе стари партизан, али раније није било прилике да дођем овде. Комунисти нису баш одржавали ове споменике. Комунисти су одржавали револуцију. А револуција је имала други редослед непријатеља, зато се на ово мало заборавило – каже старац. Около се заједно сликају православни свештеници и припадници чувене Шесте личке, људи ћутке прилазе јами, пале свећу крај отвора, и бацају цвеће у њу.

Огњен Краус, координатор Жидовских општина у Хрватској, и Мацаб Царас, председник Светске уније „Макаби“ прича нам да су у тој јами скончали сви чланови спортског друштва „Макаби“ из Загреба.

– Али Унија „Макаби“ данас броји 400.000 чланова у 60 земаља света, И то је неки наук будућим генерацијама – кажу они.

Присутан је био и бивши италијански официр Финестра који је после 70 година дошао да види место где је боравио са својом јединицом, захваљујући којој је логор „Јадовно“ био затворен.

Изасланица председника Хрватске, Весна Пусић, која је у Јадовном одржала врло емотиван говор, причала је да јој се пред очима понављају две слике.

– Једна је фотографија на коју сам као млада девојка наишла у албуму мог оца. На једној је била група младића, обичних младих гимназијалаца, на скијању негде у Алпама. Мој тата је гледао слику преко мог рамена, и рекао је – видиш то су дечки из мог разреда. Слика је била из средине тридесетих година прошлог стољећа. Неколико година касније, рекао м је отац, пола тих дечки је кренуло убијати другу половицу. А друга слика која ми се врти у глави је писмо које је Славку Голдштајну написао његов тата којег су убили овдје на Јадовну. Тата Славка Голдштајна волио је књиге, имао је књижару у Карловцу, волио је културу, волио је причати приче и лијепо је причао приче. Првог дана усташе су га покупиле, одвели у станицу, одатле у Госпић, и на Јадовно. У задњим данима живота, кад је Славко био дечко, написао је том свом малом сину писмо. Игром невјеројатних околности оно је дошло до Славка кад је он већ био старац. Те две слике осликавају невјеројатну баналност зла, невјеројатну обичност увјета из које настаје монструозно зло само кад се ствари и околности мало промјене. Обични људи у монструозним околностима – тако глупо, и тако непоновљиво страшно – каже Весна Пусић.

Већ у рано поподне, шума око Шаранове јаме остала је пуста. Само један човек је седео на огради и ћутао. Када смо му пришли, махнуо је руком и рекао: „Пустите ме, на овом месту може само да се ћути“.

Извор: Danas.rs