Од пузајуће великосрпске агресије до галопирајућег усташтва

Писмо које су хрватски бискупи послали српском патријарху Иринеју сигурно је нешто што ће поново уздрмати и хрватску и српску јавност и додатно заоштрити ионако лоше односе две суседне земље јер, сада се може очекивати и одговор СПЦ, а онда нека нам је свима Бог у помоћи. Тек онда ће настати прави кијамет.

У писму, које је неуобичајено оштро и објављено је у јавности, што иначе није пракса, Хрватски бискупи изнели су низ замерки српском патријарху Иринеју и појединим епископима СПЦ. Између осталог патријарху замерају што тврди да хрватски бискупи ћуте на све већу ескалацију усташтва у Хрватској, што тврди да положај Срба у њој ни данас није бољи него у време Ендехазије па и то што у својим обраћањима Србима из Хрватске никада не помиње име државе у којој живе него само њене регионе – Славонију, Лику, Далмацију, чиме у ствари показује како Хрватску не поштује и не признаје.

Иако се може рећи да су у писму цитиране неке изјаве патријарха Иринеја које се могу оценити и као претешке, а за неке је сам и патријарх касније рекао да су такве, треба рећи да су важни и контекст и време у ком су оне изречене. Наиме, нема тога ко може да тврди да међу римокатоличким свештенством у Хрватској нема оних који су својим деловањем дали основа за речи које је српски патријарх изговарао у претходном периоду, а што му се у поменутом писму замера.

На пример, у децембру сваке године у цркви Срца Исусова у центру Загреба служи се миса задушница усташком поглавнику Анти Павелићу. То је постало већ толико нормално да о томе више нико и не пише, али то као да је мало па су у истој цркви одлучили да служе мисе и за тридесетпеторицу хрватских тзв. мученика, који су били нико други него виоски официри НДХ осуђени након Другог светског рата на смртну казну због страшних злочина који су почињени по њиховим наређењима. Можда је управо чињеница да им је суђено у Београду организаторима мисе послужило као изговор за то што су урадили јер, Боже мој, ипак им је суђено негде „тамо далеко”.

Међу тридесет и пет имена тих, наводних мученика, издваја се име усташког генерала Антуна Нарделија који је водио војне операције усташких снага у источној БиХ. Остало је запамћено наређење које је издао својим војницима: „Све што хода на двије ноге убијте, а све што хода на четири ноге доведите”.

Додајмо овом да не мали број католичких свештеника уступа црквене просторије за промоције ревизионистичких књига и филмова у којима се усташки логор смрти Јасеновац приказује као одмаралиште. Познато је и то да су међу потписницима иницијативе да се усташки поздрав „За дом спремни!” у Хрватској војсци стави у службену употребу били и сисачки бискуп Владо Кошић и помоћни бискуп загребачки Валентин Позаић. Од свега тога римокатоличка црква у Хрватској, бар колико је мени познато, није се оградила. Таква дела и појаве, ако их већ није забранио, није осудио ни поглавар римокатоличке цркве у Хрватској Јосип Бозанић.

Наравно, има и српској политици па и цркви шта да се приговори. Највише непознавање ситуације и живота Срба који живе у Хрватској, због чега неки српски министри дају изјаве пуне претешких речи и олако изнесених оптужби како је Хрватска усташка држава. Наравно да није тако, јер да јесте онда Срба у Хрватској уопште не би било, али проблем је што у Хрватској неки људи пречесто дају повода за такве оцене. Није зато претеривање када се каже како у Хрватској има много оних који би заиста волели да земљу претворе у усташку државу, али истина је и то да има и много оних који им се у томе супротстављају. То се не сме занемарити и због тога свака генерализација типа „сви су они исти” није добронамерна.

Што се Срба у Хрватској тиче, њихова упозорења на све раширеније и учесталије појаве усташтва и покушаје да се оно прикаже као нешто што је у Хрватској нормално, природно и потребно никако не значи да они мрзе Хрватску већ је пре свега израз жеље да она буде домовина свима, без обзира на то како се зову и којем народу припадају. Срби Хрватском сигурно нису нарочито одушевљени, али је они ничим и не угрожавају за разлику од многих који се у њу заклињу, док је у исто време поткрадају и брукају на све стране.

Оптуживати Србе у Хрватској за некакву пузајућу агресију ничим се не може аргументовати јер указивање на негативности у друштву није никаква агресија.

Са друге стране, има прегршт доказа да је усташтво у овој земљи прилично узело маха. Подсећам да је година почела божићном честитком уз слику усташе који у рукама држи одсечену главу Србина. Епидемија усташтва се раширила толико да су се њиме заразили чак и Кинези и то они из Хонг Конга из кога смо некада увозили само кунг-фу филмове. Разлика је једино у томе што су кинески Јуре и Бобан због исказивања симпатија према усташама ипак кажњени док се оним домаћим усташољупцима углавном гледа кроз прсте.

Шта тек рећи на жигосање упаљачем којим је младој Албанки из Задра „пријатељ” из разреда на надлактици оставио опекотину у облику слова „У”. „Ето, сад имаш тетоважу и можеш се хвалити да си усташа” – наводно јој је рекао. Касније се испоставило да ни нападнута девојка није без путра на глави, јер се и она на Фејсбуку насликавала у мајицама са проблематичним „У” мотивима, коју је купила, а где другде него у самом „Епицентру” односно у Вуковару. Пре неколико дана у Сплиту су физички нападнути и ватерполисти „Црвене звезде”. Двојица су успела да побегну, а један је спас морао да потражи у мору. Индикативно је да је викао да је Црногорац, а не Србин јер и он несрећник зна да је у Хрватској боље бити било шта друго него Србин.

Дакле, чак и када се одвади половина од онога што о томе пишу медији, није тешко пронаћи аргументе да је усташтво у Хрватској у страховитом замаху. Када би медији објављивали баш све верујем да би стање изгледало још далеко горе, а и овако како јесте, пре него о пузајућој великосрпској агресији, могло би се говорити о галопирајућем усташтву.

Aутор: СЛАВКО БУБАЛО

Извор: SRBI.HR