Деветогодишњица упокојења патријарха Павла; Откривање споменика у Београду

Подизање споменика у Ташмајданском парку благословио је Његова светост патријарх српски Иринеј.

Вајар Зоран Малеш, аутор споменика изливеног у бронзи, високог 1,8 метара, представио је патријарха Павла у сједећем положају, благо погнуте главе, тако да одише скромношћу и духовношћу.

Споменици патријарху српском Павлу, откако се упокојио 15. новембра 2009. године, подигнути су у Лепосавићу, Бајиној Башти и Требињу.

Патријарх српски Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у 95. години на Војномедицинској академији у Београду, гдје је на лијечењу провео посљедње дане, а према сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковица, гдје његов гроб данас посјећује на хиљаде православних вјерника.

Патријарха Павла, који је био омиљен међу народом због своје скромности и истинољубивости, на посљедњи починак испратило је више од 600.000 људи.

Био је 44. патријарх Српске православне цркве и на трону Светог Саве налазио се 19 година, а у том периоду основана је Академија Српске православне цркве за умјетност и конзервацију, у јавне школе враћена је вјеронаука, а Богословски факултет враћен је у окриље Универзитета.

Патријарх Павле бавио се и научним радом, а његова најзначајнија објављена дјела, која су штампана и као допуњена издања су „Монографија о манастиру Девич“, бесједа „Живот по Јеванђељу“ и „Молитве и молбе“.

Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке српске Патријаршије и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.

Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић у породици земљорадника 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца, у Славонији, гдје је завршио основну школу.

Нижу гимназију завршио је у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Двије године је студирао медицину у Београду, а прије одласка у гимназију боравио је у манастиру Ораховица на припремама за школу.

Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду, коју је похађао ванредно да би могао упоредо да упише и Медицински факултет.

Други свјетски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је пребјегао у Београд, гдје је, да би се могао издржавати, радио физичке послове на грађевинама и доковима.

У прољеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице у Овчару, а од 1944. радио је као вјероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне.

Те године је оболио од туберкулозе. Одатле је, из здравствених разлога, отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница, између Чачка и Горњег Милановца, гдје је био до 1946. године и гдје се излијечио од туберкулозе.

Замонашио се 1948. године у манастиру Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле, које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.

Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Призрену. Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. године архимандрит. Од 1955. године двије године је био на постдипломским студијама у Атини.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године.

На ванредном засједању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990. биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласањем, али пошто ниједан није добио довољан број гласова, избор је обављен жријебом на такозвани апостолски начин тако што је архимандрит троношки Антоније извукао име будућег патријарха.

Тако је Павле постао 44. патријарх СПЦ. Устоличен 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, а том чину је присуствовало 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона.

Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада – Јеванђеље.

Посјетио је бројне православне цркве – цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији.

Објавио је двије књиге – „Питања и одговори чтецу пред производство“ и „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког“. Заслугом Патријарха Павла објављено је и допуњено издање „Србљака“.

Био је почасни доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку.Говорио је грчки, руски и њемачки језик.

Влада Србије је 13. јануара 2005. именовала патријарха Павла за почасног предсједника Фонда за Косово и Метохију.

Током посјете Русији у јануару 2002. године партријарху Павлу су уручене двије значајне награде – Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног.

Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звијезде првог степена и руским орденом „Достојанство“ због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

Од 10. новембра 2007. године патријарх Павле био је на лијечењу на ВМА у Београду, а упокојио се 15. новембра 2009. године.

Патријарх Павле је, према сопственој жељи, сахрањен у манастиру Раковица, гдје његов гроб данас посјећује на хиљаде православних вјерника.

Извор: РТРС

Везане вијести:

Патријарх Павле још чека ореол свеца

† Патријарх Павле – Беседа у Пребиловцима 1991.

Миладин Суботић: Патријарх Павле – Његово дело и ми