Јоцо Марјановић: Сјећање на устанак у околини Приједора

Јоцо Марјановић, студент из Приједора, који је радио на организацији оружане борбе на подручју Драготиње, приликом поласка са својом групом на задатак, задржао се у селу Црној Долини код Рајка Радетића, да би сутрадан кренуо у Горњу Драготињу. Међутим, у току ноћи, букнуо је устанак. У своме сјећању он је записао:

„Те ноћи смо дуго разговарали Рајко и ја, комбинујући како ћемо боље извршити задатак… Пробудила нас је пуцњава, галама, вика. Чула су се звона, клептала. Стравично, језиво је бучало…

Устајте, људи… Устанак!

Питали смо се какав устанак? Двориште је, међутим, било пуно сељака. Дошли су по Рајка, јер је он дјеловао у том крају. А када смо се нашли у маси – чули су се повици:

‘На Приједор, да га спалимо!’

Обузела ме је језа и некакав неописив осјећај. Какав Приједор? – питао сам се.

‘Кнежопољци нападају Дубицу и Костајницу, разоружали су касарну у Кнежици и Кадин Јеловац. Младен је напао на Општину у Паланчишту и ослободио таоце… Идемо на Приједор’. – објашњавао је присутнима неки отресити сељак, чије су очи сијале у мраку.

Био је то тутањ прве устаничке ноћи. А ја и Рајко смо се згледали чврсто се држећи један за другог. ‘Нема шта, морамо се и ми умијешати у ову гужву’, шапнуо ми је Рајко и почео да поименично зове људе. То су били одборници. Наиме, ми смо били створили некакве комитете, одборе, не сјећам се тачно како су се звали. Негдје су се звали револуционарни комитети, одбори и томе слично.

Послије договора са том групом људи, установило се да има три карабина, један „штуц“ (поткресана војничка пушка) и четири ловачке пушке. Остали људи су носили – ко сјекиру, а ко виле. Неки су, опет, носили мотке на које су били завезани војнички бајонети и слично.

Одлучили смо да се иде на Муњизино гробље, да се ту заузме положај и успостави веза са штабом. Кад смо кренули пут Муњизина гробља, почела је киша. Још честито ова необична војска није била ни распоређена, а неки курир дојури на коњу са вијешћу да Драготињци и Маринчани нападају пругу и да се воде борбе на цести.

Безична устаничка веза беспријекорно је функционисала. Постало нам је јасно да се сва Козара дигла на устанак. Отпремили смо групу диверзаната да руши пругу Приједор-Брезичани. Ускоро се по куриру јавио и Бошко: и они шаљу групу на пругу.

У свануће сам се спремао да кренем у Драготињу. Међутим, почео је напад, те смо одлучили да је незгодно да се удаљавамо. Први јуриш према Пухарској, тј. Приједору, прошао је неславно. Дочекали су нас митраљезима и одбацили. То наше одступање нећу никад заборавити. Иако смо били неорганизовани, иако се буквално бјежало, сви смо се искупили на Муњизину гробљу и успјели да и са  оно мало оружја што смо имали одбацимо непријатеља на полазне положаје.

И када смо мало боље осмотрили положаје, установили смо да се од цесте Дубица-Приједор, повијајући се косама и јарковима до нас протеже читав ланац устаника, дуг километрима. Размак од устаника до устаника био је двадесетак метара. Тим „стрељачким стројем“, који је био наоружан сјекирама, вилама, штаповима, бајонетима и ножевима и само по којом пушком – преносили су се и разна пошта и сва наређења. Од Приједора је почела да грува артиљерија. Гранате су фијукале преко наших положаја. А ми смо се, савладавајући узнемиреност и страх, почели привикавати на ту нову ратну музику.

Почео је рат, прави рат, најзад и код нас…“

(Dragutin Ćurguz, Milorad Vignjević, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski (kozarski) odred „Mladen Stojanović“, Prijedor, 1982.)

Извор: Срби у БиХ

Везане вијести:

Покољ у селима Паланчиште и Јеловац кроз документа и свједочења преживјелих

Њемци о стрељању у Приједору 1941: „за то је било довољно …

Покољ Срба у Козарцу 1941. године | Јадовно 1941.