Текст Србина који је преживео Олују: Фрањо, хвала ти што си нас протерао! Моја деца се неће освртати иза леђа…

„Да смо остали доље, неко би можда успио као и овдје, али већина нас би се ослањала на родитељске везе за запослење, остали на родитељским кућама/плацевима и увијек би лежала опасност сукоба са ‘њима’ као Дамоклов мач, чекајући да сеча крене. Кад-тад. Овако, на сигурном смо. Моја деца се неће освртати иза леђа, макар не по националној основи, тој најглупљој основи која вреди само у примитивном свету племенских група“

„Океј, причу о ‘Олуји’ сви знамо, чули смо је милион пута, а неки од нас су је и проживјели. Стицајем околности, моје невреме је почело још 1991. и одласком из Задра. Био сам, како кажу, најбољи ученик у историји школе Маршал Тито. Већ у 5. основне су се наставници свађали на чије ћу секције да идем. Мени су најдраже биле техничка, математичка и хрватско-српска литерарна секција…“, пише у тексту на платформи „Мој Недељник“ аутор Немања Кошевић.

Наставак његове животне приче, како наводи, не одскаче од шаблона жртава прогона у „Олуји“. Утапа се у причу стотина хиљада људи, одлази из Задра у мају ’91, иако је његов отац потписао ‘Изјаву о лојалности Хрватској држави’.

„Нико до сада није поставио питање о тим глупостима и тражењу потврде о лојалности грађана своје државе“, наводи аутор.

Један разред је школе је завршио у Србији. Даље иде повратак у Бенковац, гимназија, и онда долази август 1995. године.

„Три дана брисаног простора, и на крају матица Србија.

Након оволико година ‘привременог рада’ у иностранству званом Србија, стекао сам породицу, завршио грађевину, добио децу, направио кућу, створио успешну каријеру у струци. Све ове године сам у контакту са својим рођацима, пријатељима из некадашње РСК. Сви смо , мање више, успели у истом нивоу. Осим оних пар стотина несретника из барака по Панчеву и Борчи, остали смо сви лепо и нормално ситуирани, са фамилијама, друштвом, пословима (Петар Матић МПЦ, Бетон плус, Елитацооп и стотине других успешних привредника, чије историје почињу 1991. године).

Не могу да занемарим питање: шта би било да се није десила 1991-1995? Не верујем да би било ко од нас постигао оволико. Нећу да улазим у празнину срца и хроничну носталгију за крајем, говорим о ‘даилy бреад’, о будућности моје деце. Да смо остали доље, неко би можда успио као и овдје, али већина нас би се ослањала на родитељске везе за запослење, остали на родитељским кућама/плацевима и увијек би лежала опасност сукоба са ‘њима’ као Дамоклов мач, чекајући да сеча крене. Кад-тад.

Овако, на сигурном смо. Моја деца се неће освртати иза леђа, макар не по националној основи, тој најглупљој основи која вреди само у примитивном свету племенских група. Моји родитељи су пропатили. Несумњиво. Данас им се враћа мало живота јер живе у својим кућама, опет, са својим унуцима у близини а без потребе да потписују ‘изјаву о лојалности’ држави.

Због свега овога, због ове будућности која нам се десила (ма како рогобатно звучало) могу мирне душе да кажем: Фрањо тханкс.

Помогао си нам да успемо, како нас је мука натјерала и како само успјевају људи са великом тугом у срцу и великом, несавладивом жељом, да успију.

Ти си добио тло, празно и јалово, ми смо добили Србију, живот и осмјех своје дјеце. Заувијек.“

(Недељник)

Извор: ТЕЛЕГРАФ

Везане вијести:

Хрватска: „Мој син није знао да је ‘четник’, све до школе…“

Сад све то запали! + ФОТОГАЛЕРИЈА

ЗАШТО СУ СТРАДАЛИ Срби Крајишници?!