Iz rezolucije Evropske Unije 1993. godine

Na pokušaj prećutkivanja zločina nad delovima bilo kog naroda u Drugom svetskom ratu, Evropska unija je donela Rezoluciju 1993. godine, koja nalaže svim vladama da ne kriju ni jednu činjenicu, niti bilo šta što prikazuje nacistička nedela.

Svaka zemlja bi morala čak da predvidi i zakonske kazne za one koji negiraju postojanje zločina u Drugom svetskom ratu, koji umanjuju, prikrivaju ili koriste simbole iz tog rata. Da li je tragičnije ako o tome neke vlade nisu ništa znale, ili da su znale, a nisu poštovale.

Nemareći za naloge EVROPSKE UNIJE, u Tuđmanovoj RH ni jedna preporuka iz ove Rezolucije nije bila prihvaćena – mada za to ima istorijskih činjenica na pretek. Da li su one bile izostavljene zbog nespremnosti novih vlasti da se suoče sa endehazijskom mračnom prošlošću, ili iz nekih drugih razloga, svejedno je. Stoga nam se nameće pretpostavka, da odgovorni faktori u toj državi i dalje oklevaju da donesu normirani zakon s kojim bi se sankcionisalo poricanje i favorizovanje ustaških zločina, kao i upotreba njihovih insignacija.

Režimsko skrivanje istine o planiranom genocidu nad srpskim narodom na tlu NDH u Drugom svetskom ratu, nesumnjivo je olakšalo Tuđmanu i hrvatskom Vrhovništvu da ga ponove i okončaju u „Domovinskom ratu“ 1991 – 95. godine. Samo tokom vojne operacije „Oluja“ izvedena je nasilna deportacija – fizički i metafizički – preko 250 000 obespravljenih srpskih civila „ispred nosa“ pasivnih vojnika UNPROFOR-a. Nažalost, ovaj zločin nije optužen, nije kažnjen pa čak ni prekoren od Međunarodne zajednice, što upućuje na onu uvek aktuelnu Trazimahovu tezu: „da pravednost nije ništa drugo nego korist jačega“!

Ovaj masovni egzodus, bez presedana u istoriji civilizovanog sveta, u etnički kroatizovanoj republici se doživljava kao završni čin – sausa finita est – „povijesne težnje hrvatskog pučanstva“ za svojom suverenom državom – ali bez Srba!

Skandaloznim falsifikatima se preinačuju i umanjuju neporecivi dokazi o pojedinačnim i masovnim žrtvama ustaškog terora. Ne samo u konc – logorima, nego i na onim preoranim, zabetoniranim i preoblikovanim srpskim gubilištima na svekolikom zemljopisnom prostoru ratne i posleratne Hrvatske.

Da bi se bar donekle naslutile dimenzije tragike srpskog naroda u NDH, nužno je da se pomenu makar neka mesta i lokaliteti ustaških zlodela na kojima su oni ubijali – bez hrišćanskog milosrđa, ljudskog dostojanstva i vojničke časti:

Glina, kompleks logora Jasenovac, Gradina, Prekopa, Grabovac, Topusko, Golubnjača, Kolarić, Draksenić, Drakulići, Dobro selo, Velika Kladuša, Zborište, Sadilovac, Palančište, Motike, Jadovno, Šaranova jama, Prebilovci, Veljun, Mistra, Dubičke krečane, Gudovac, Štikade, Divoselo, Donja Suvaja…

Pavelićeva fašistička vojska u Sisku je ubila i bacila u Savu preko 500 srpskih civila 4. maja 1945. godine, samo par dana pre zvanične kapitulacije Nemačke. Međutim, to nisu bili i poslednji ustaški zločini!

Sva srpska stratišta koja su topografisana na priloženoj karti ustaškog genocida, mogla bi se simbolički nazvati zajedničkim imenom – SRPSKE GOLGOTE – iako se ta mesta međusobno razlikuju po toponimima!

A da je zataškavanje i prećutkivanje naci-ustaškog bezumlja takođe zločin, i da ono ne može zauvek ostati hermetično, vidi se i na kraju ovog osvrta na izvedene preporuke iz Rezolucije EU.

 „Pre neki dan našao sam se u društvu mlađih ljudi

gdje se pored ostaloga razgovaralo i o Blajburgu.

Kada sam spomenuo stravičan pokolj Srba u glinskoj crkvi,

ustanovilo se da nitko od njih nije ni čuo

za taj zločin bez presedana. Eto, to me ponukalo

da na 61. godišnjicu toga zločina podsjetim na svu njegovu

svirepost, a imajući na umu onu latinsku: historia magistra vitae

est, ali i saznanje da se historija i ponavlja“.

(Fragment iz napisa J. Potočnjaka

„Pokolj Srba u Glinskoj crkvi“, Hrvatska ljevica 2002.)

<Fragmenti izjave Hilmije Berberovića, koljača Srba u glinskoj pravoslavnoj crkvi>     <Sadržaj>    <Zaključak>