Душан Буковић: Бјелашки комунисти и “сахрањивање светаца”

Suum cuique tribuere – сваком своје, гласи једна латинска пословица. Имајући на уму да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји: „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).

Такву политику је водио и Рузвелт, који је био окружен парамилитарним римским католичким окултистима, идолатристима и езотеристима Отом Хабзбургом и кардиналом Спелманом. Он је своје антимонархистичко и антијугословенско расположење поверио супрузи Еленори у јуну 1942. године приликом посете краља Петра II у Вашингтону, кад јој је рекао: „Тај млади човек треба да заборави да је он краљ…“ – „That young man should forget that he is a king and go to work. In the long run, he would be better off…” (Види: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, стр. 237). Рузвелт је био противник Краљевине Југославије јер се залагао за Независну Државу Хрватску до Дрине, која би била под англо-америчким протекторатом (Види: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, стр. 224).

Такође, имајући у виду да је генерал Антонов захтевао на конфернцији у Москви 1944. године да линија између совјетских и англо-америчких оружаних снага и интересних сфера буде „Берлин, Лајпциг, Беч и Загреб“, и да је његов предлог одбијен – „Antonov produced an arbitrary line running through Berlin, Leipzig, Vienna and Zagreb which did not suit us…” (Види: Alex Danchev and Daniel Todman, War diaries 1939-1945 – Field Marshal Lord Alanbrooke, Berkeley and Los Angeles, 2001, стр. 656). Черчил је још почетком 1943. године створио план „о 50 од сто британског утицаја у Југославији, граница на мапама у интелиџенс сервису, била је изражена линијом на Дрини…“ (Види: Проф. Лазо М. Костић, Србија или Југославија, књ. трећа, Hamilton, Ontario, Canada, стр. 71).

У овом контексту узроке и последице наше националне катастрофе треба да сагледамо и кроз одлуке денационализованих и дегенерисаних „српских“ комунистичких гебелса, бечко-берлинских марксиста баљезгара, који су били на јаслама хрватског фирера Јосипа Броза Тита, западно-европских и америчких империјалиста, свемоћних међународних корпорација, великих финансијера и тзв. “великих кадрова и изабраника” у Бечу, Берлину, Риму, Паризу, Лондону, Вашингтону, Њујорку и Москви…

На IV Конгресу Коминтерне, који је одржан 6. новембра 1928. године у Зоненланду код Дрездена у Немачкој, комунисти су решили да успоставе независну државу Хрватску, циљ им је био да разбију Југославију, коју су прогласили као „вештачку, версајску и великосрпску творевину…“ и да српски народ сведу у границе тз. “берлинске Србије” из 1878. године. Комунистички програм се у потпуносто поклапао са одлукама Берлинског конгреса и са планом свемоћног римског католичког корпоративног института “Intermarium-a” са седистем у Риму и енглеског “Foreign office” са седистем у Лондону у којем су радили извесни професори и политичари на челу са Ситоном Вотсоном, који је као што је познато у току 1936. године радио на програму “нацоналног федерализма” у Краљевини Југославији, коју је требало уништити.

Ни после незапамћених злочина и геноцида, који су починили извесни Хрвати у тзв. “Независној Држави Хрватској” над српским народом у току Другог светског рата, “српски“ комунисти интернационалисти-глобалисти нису одустали од програма “националне федерализације” којег су им поставиле газеде у Лондону, Риму, Берлину, Бечу, Паризу, Њујорку, Вашингтону и Москви, што сведоче и одлуке IV Когреса Коминтерне, које дословно гласе: „Најпотпуније помагање свих акција маса које воде ка образовању независне Хрватске… Будући да масе народа теже ка отцепљењу добила је парола народа самоопредељења у последње време нарочито актуелан значај и конкретизованије т. ј. привођење у дело ове пароле, „ЗНАЧИ НАЈПОТПУНИЈЕ ПОМАГАЊЕ СВИХ АКЦИЈА МАСА КОЈЕ ВОДЕ КА ОБРАЗОВАНЈУ НЕЗАВИСНЕ ХРВАТСКЕ. ЗА НЕЗАВИСНОСТ ХРВАТСКЕ БОРИ СЕ НАША ПАРТИЈА БЕЗ СВАКОГ УСЛОВА И РЕЗЕРВЕ…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, 12. марта 1976).

На другом месту, у рајетинском комунистичком листу „ТРУДБЕНИК“, који је публикован као орган радног народа Војводине, објављен је и један програмски чланак у првом броју од јануара 1941. године под насловом „Национално-ослободилачка борба народа Војводине“, где дословно стоји: „1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије, Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију. Једини спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народноослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин….“ (Види: „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, јануар 1941, стр. 6).

Овде треба посебно нагласити да се на састанку Политбироа ЦК КП од 1. августа 1935. године у Москви српски народ уопште не помиње, јер су га комунисти у својој програмској пропаганди сводили на ниво „малограђанске“, „великосрпске“, „хегемонистичке“ и „буржоаске“ групације… То је посебно истакао др Душан Лукач у својој студији „Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941”, где дословно стоји:

„И поред демократске ширине и револуционарног садржаја одлуке Политбироа од 1. августа 1935, о националном питању још носе печат прошлости. У програму изградње федеративне заједнице не предвиђа се демократска скупштина српског народа, нити било какав одговарајући третман српског народа, што значи да КПЈ практично није отварала никакву перспективу српаком народу…“ (Види: Душан Лукач, Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 296/97).

Посебно је карактеристичан пример Комунистичке Партије Југославије између два светска рата, где се у сваком чланку, прогласу, дискусији и полемици Срби и друге народсности које живе у Хрватској просто игноришу и да се у сваком случају пази на то да се и не помињу. У вези са тим др. Лукач каже:

„Ипак, у жељи да се што више оповргну оптужбе да је класни покрет у Хрватској анационалан, у неким програмским документима КП Хрватске осећа се прецењивање националног фактора и извесно запостављање класне борбе. У Хрватској у већем или мањем броју живе и други народи, али се не говори о статусу тих народа у Хрватској нити о односу према најбројнијем од тих народа Србима. Иако се истиче да је будућност хрватског и свих осталих народа у слободној и равноправној Југославији, (види: „Пролетер“, бр. 11, Октобар 1937, стр.1) ипак се у обраћању народу Хрватске каже да је Комунистичка странка Хрватске (дакле, не само Хрвата већ и осталих народа у Хрватској) на својој застави исписала ‘као прву и највећу задаћу: борбу за националну слободу хрватског народа’, док се Срби не спомињу као да се њих проблем ослобођења у Хрватској не тиче. Такође, када се у поменутим документима спомињу окупатори хрватсаког народа, набрајају се упоредо немачки, турски и српски окупатори без покушаја да се ови појмови нијансирају и да се нађу неке мање и веће разлике међу њима. Ове ситне нејасноће могле су да штете уређивању односа између Хрвата и Срба у Хрватској и да успоравају њихову сарадњу, без које нема решавања националног питања ни Хрвата, ни Срба…“ (Види: др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 323/324).

Ови цитати сами за себе говоре и нису им потребни моји коментари. Међутим, навели бисмо још неке цитате који се налазе у књизи Моше Пијаде, која је објављена под насловом „Архив комунистичке партије Југославије“ и сами се уверите у тачност ових навода.
Стр. 261: „Стварање версајске Југославије, тј. окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа, значи, с једне стране, пљачкање радних маса ових крајева…“ Стр. 264: „Сва борба сељака мора бити управљена на остварење слиједећих захтјева: за право самоопредјељења до отцепљења свим потлаченим народима – Хрватима, Словенцима, Македонцима, Црногорцима итд…“ На стр. 265 комунисти истичу своје политичке циљеве да се боре „…против пореског пљачкања становништва у несрпским крајевима, против насилног посрбљавања, за национални језик у школи, на суду и у војсци у крајевима насељеним Македонцима, Словенцима, Албанцима, Нијемцима, Мађарима и Румунима; против принудног учења српског писма у хрватским школама и на српском (екавском) дијалекту у црногорским и хрватским школама; за прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова…“ (Види: Моше Пијаде, Архив комунистичке партије Југославије, Том II, Конгреси и Земаљске Конференције КПЈ 1919-1937 , Београд, 1949, стр. 261-266).

Нажалост, ми смо живи сведоци да су „српски“ комунисти интернационалисти и данашњи глобалисти уз помоћ њихових ментора и савезника западно-европских и америчких империјалиста, које оличавају тајна и јавна друштва и подземни покрети, међународне корпорације, тз. “велики изабраници”, тз. „велики кадрови“ , велики финансијери и темплари остварили њихове планове и намере на крају XX стољећа, када је сав цех платио ни крив ни дужан обезглављени, поробљени, потлачени, окупирани, обесправљени и понижени несрећни српски народ!

Аутор: Душан Буковић

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Књиге стријељаних: Тито плански убио 35 000 људи у Србији …

Черчил: Овај Тито је чудан бандит и није пајац, морамо га …

Пактирање с Немцима и усташама | Јадовно 1941.